Kako piše PISB, u pomalo neočekivanom ambijentu (Biznis centar opštine Savski venac), održana je tribina o nedavno preminulom piscu Teriju Pračetu, u organizaciji Kluba 128 (udruženje studenata opšte književnosti i teorije književnosti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu). O Pračetu – tačnije o intertekstualnosti, postmodernizmu i fantastici – na primerima dva romana “Sestre po metli” i “Veštice na putu”, razgovarali su dr Tijana Tropin (sa Instituta za književnost i umetnost u Beogradu), Aleksandra Milanović (apsolvent na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti) i Predrag Mirčetić (asistent na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti).

Prvo je Aleksandra Milanović iznela neke interesantne podatke o proučavanju Pračeta u svetu – Amerikanci su do sada objavili najviše teoretskih radova, Nemci imaju nekoliko doprinosa, a Englezi – samo jedan! No, postoji i nekoliko knjiga sa objavljenim eseijima o Pračetu, no svakako da kritika definitivno nije posvetila dovoljno pažnje ovom piscu.

Tijana Tropin je iskoristila priliku da doda kako kod nas ima interesovanja, pre svega kod mladih kadrova na novosadskom univerzitetu, tako da nas od njih očekuju ozbiljniji radovi iz oblasti fantastike.

Zatim je priča prešla na “pračetov termin” – white knowledge (belo znanje), nastalao na osnovu čuvenog “belog šuma” (white noise), koje, u najkraćem, ne zahteva učenog čitaoca da bi se kretao kroz intertekstualnost teksta. Moglo bi se reći da je tu pre reč o prepoznavanju kulturnih referenci.

Dva pomenuta Pračetova romana – “Sestre po metli” i “Veštice na putu” su odličan primer kako se pisac koristi intertekstualnošću, ali iako se koristi nekim postmodernističkim postupcima, dr Tijana Tropin smatra da ga ne možemo svrstati u postmodernizam. Sa njom se složio Predrag Mirčetić uz napomenu da zapravo ne bi dobili ništa više na vrednosti ako bi Pračeta proglasili postmodernistom, kao i da ne bi ništa izgubio na vrednosti ako to ne bi bio.

Potom su usledile priče o “magiji i glavologiji”, tako bliskoj vešticama, igranje sa narativom (što bi moglo da definiše Pračetovu poetiku), ali i činjenici da bi stil i jezik u Pračetovim delima morali da budu podrobno analizirani kako bi se videlo koliko je tu zapravo pisac bio jedinstven.