U čitavom serijalu skupova posvećenih preminuloj spisateljici naučne fantastike Ursuli Legvin, sinoć je održan jedan i u Domu omladine Beograda, na kojem su govorile Ivana Damjanović, Jelena Jokanović i Nađa Duhaček, i bavile se temama vezanim za stvaralaštvo Legvinove, kao što su feminizam, anarhija, putovanja… – javlja PISB.

„Iako je ona najviše prepoznata kao pisac SF-a, Ursula Legvin nije bila time oduševljena jer je pisala i neke druge stvari. Doduše, jeste najviše nagrada dobila vezanih za naučnu fantastiku“, rekla je Ivana Damjanović, napominjući da je dobar deo njenog opusa preveden kod nas, kao što je Hainski ciklus SF romana ali fantazijsko Zemljomorje. Rečeno je i da se Legvinova u svojim delima konstantno bavila feminizmom, ali i o tome kuda svet ide, o literaturi, putovanjima – koje je vezano za taoizam, koji je zainteresovao Legvinovu.

Leva ruka tame je čuveno delo iz 1969. godine, koje je istakla Jelena Jokanović, rekavši da je priča o androgenim stanovnicima jedne planete izuzetno odjeknula, ali i dovela do toga da spisateljica bude ozlojeđena što se isticalo da se ona bavi pitanjem roda, iako je ona sama smatrala da ta knjiga govori o balansu.

„U toj knjizi“, dodaje Nađa Duhaček, „Ursula je pričala i o prelasku u drugu kulturu – temu kojoj se kasnje vraćala, a takođe otvara priču i o temi kolonizacije. Interesantno je da u tim ranim fazama bira da joj glavni protagonisti budu muškarci, što će se kasnije menjati čime je pokazala kako je kroz svoje pisanje imala fantastičan proces transformacije“, zaključila je ona.

Ako se pogleda, po toj osnovi, Zemljomorje – delo sa „najlepšim zmajevima“ kako je istakla Ivana Damjanović, u originalnoj trilogiji takođe nema puno ženskih likova, ali se to menja i četvrtom delu (Tehanu) i potonjim pričama. Ovaj serijal je značajan i zbog pitanja rase – u SAD, pogotovu što je tu napravljena inverzija u odnosu na Tolkina  – negativci su ovde beli ljudi a pozitivci tamnoputi.

Bilo je reči i o Legvinovom naučno fantastičnom romanu Čovek praznih šaka (1974. godine objavljen sa podnaslovom Veličanstven ep o jednoj dvosmislenoj utopiji) gde je bitno pitanje anarhizma, mada, po nekima čak možda više politička teorija nego sam roman. Doduše, postoje tumačenja i da je reč o „postmodernom anarhizmu“ tako da zapravo ovo delo predstavlja najdirektniju političku knjigu u opusu Legvinove. Ona se u njemu bavi i odnosom između nauke i tehnologije, a za fanove SF-a sigurno je interesantan zato što u priči o Ekumeno ovde objašnjava nastanak svojih čuvenih pronalazaka – ansibla i NAFAL brodova. Generalno, nju su stalno prvenstveno stavljali u SF, mada su joj istovremeno zamerali na „nedostatku istog“ – definitivno nije pisala visokotehnološke romane, ali se jeste bavila tehnologijom koja je „zapostavljena“ i koje su razvijale žene – od grnčarstva, pripitomljavanja flore i faune, kulinarstva…

Zbog ograničenja tribine na samo 70 minuta govornice nisu mogle da uzlaze u detaljniju priču i pominjanje brojnih Ursulinih dela, a prof. Aleksandar B. Nedeljković je, na samom kraju večeri, pročitao jednu njenu pesmu iz dela Stalno se vraćajući kući.