Iz štampe je izašao roman “Potraga” Nebojše Petkovića u izdanju književno izdavačke kuće “Nova poetika”.

Reč je o prvom delu trilogije “Poslednji grad” koja bi žanrovski mogla da se svrsta između epske i apokaliptičke fantastike. Roman “Potraga” opisuje svet koji je posle pola veka od strašnog i devastirajućeg rata vraćen u okvire srednjovekovne, mračne i paganizmom oživljene stvarnosti, svet u kome se malobrojni “preostali” trude da prežive između surovosti novih gospodara organizovanih u ratničke klanove i onoga što je razaranje ostavilo iza sebe kao svoj zastrašujući nakot.

Glavni junak romana je jedanaestogodišnji dečak, Vuk, čiji će se život u potpunosti promeniti nakon susreta sa slučajnim posetiocem njegovog sela. U iznenadnom metežu, Vuk spasava život ovom čoveku, a on mu, za uzvrat, otkriva brižljivo skrivanu tajnu – na granicama poznatog sveta postoji grad dostupan samo odabranima, koji je sačuvao neke od tekovina ranijih vremena i naprednog, starog sveta. Užasna tragedija koja će nedugo potom zadesiti dečakovo selo, kao i čudnovati san, podstaći će ga da krene u neustrašivu i opsanu potragu za Poslednjim Gradom.

Nebojša Petković je rođen u Beogradu 1975. godine. Po zanimanju je arhitekta, živi i radi u Beogradu, a roman “Potraga” je njegov roman prvenac.

Predgovor za knjigu napisao je Aleksandar Petrović (aka Aca Seltik), a tekst prenosimo u celosti:

“Kada je najveći i nasvetliji srpski i svetski um, Nikola Tesla, izumeo elektriku, ili, bolje rečeno, ukrotio munje i gromove, izmestio ih iz onih trenutaka njihove sadašnjosti u kojima su do tada jedino obitavale, usmerio ih u pravcu budućnosti i namenio ih vaskolikom Srpstvu, i ne samo Srpstvu, na ljudske i patriotske celji, verovao je kao čovek, kao naučnik i, konačno, kao pravoslavni Srbin da je i sam točak ljudskog prosperiteta pogurao niz nizbrdicu, dajući mu tako ubrzanje koje će biti dovoljno da taj isti svet zaboravi i ostavi iza sebe sve nesreće, bedu, jad i čemer kojom je istorija uvek obilovala, te da će mu pomoći da dostigne sreću koja bi rezultirala stvaranjem Raja na zemlji.

Isti taj Nikola Tesla, trn u oku svih zavidnih amerikanskih naučničkih i kvazi-naučničkih favorita, svih onih slavoljuvibivih i samodovoljnih zavisnika od platežnih jedinica njihovih mecena i, naravno, samim tim i svih tih bogatih samoživaca koji bi sve učinili, ali baš sve, da su mogli da ga kontrolišu i sve blagodetne proizvode njegovog uma zadrže u službi ugađanja sopstvenom narcisoidnom komoditetu, je još davne i, sada već pradavne, 1920. godine, dakle pre skoro jednog veka, u jednom intervjuu rekao:

‘Mi živimo u vremenu tehničkih otkrića bez presedana, koja vode sve potpunijem ovladavanju silama prirode i neutralisanju vremena i prostora. Ali ovaj razvoj, iako doprinosi našem komforu, udobnosti i sigurnosti života, ne ide u pravcu istinske kulture i prosvetljenja. Sasvim suprotno, on je destruktivan za ideale… Stvarni uzrok propasti naroda je nesposobnost čovečanstva da reši SOCIJALNE, MORALNE i DUHOVNE probleme. Sve dok je borba za egzistenciju takva da samo najprilagođeniji mogu da prežive, postoji zdrav razvoj vladavine individualizma. Kada se mehanizmi reakcija eliminišu iz individue, originalni napor i inicijativa suzbiju, a kreativne sposobnosti naruše, rasa postepeno tone u divljaštvo i nestaje. Sličan kraj preti današnjoj civilizaciji.’

Da! Baš tako. I sada, stotinak godina kasnije, sve je mnogo jasnije nego što se činilo velikom naučniku početkom prošloga veka. Na žalost, sve što je nastajalo iz najbolje želje i volje da se pomogne bližnjem, izopačeno je i upotrebljeno baš za ono za šta nije trebalo.

Ali, zašto je Nikola Tesla bio toliko superioran i u ovom našem slučaju toliko bitan da nađe sebi mesto i u ovom predgovoru? Zato što je znao! Znao je da je čovek samo jedna destruktivna i, povrh svega, samodestruktivna jedinka sposobna da sve najgore u sebi izbaci na površinu onog trenutka kada se dočepa ključeva Raja. E, tada pomisli da je Bog! I, što je najgore, daje sebi za pravo da odlučuje u ime drugih i za druge, da svoje najniže strasti stavlja u istu ravan sa osnovnim ljudskim pravima i da svojim željama i prohtevima podređuje sve oko sebe, ne praveći razliku između objekata i živih bića. To je pouzdan znak pada.

I uprkos uobičajenom literarnom uzletu na početku svakog dela, tako počinje i zaplet ovog debitantskog remek dela – padom! Padom svega što je ljudsku rasu dovelo do onih neslućenih svetovnih visina i na vrh civilizacijskog napretka u materijalnom smislu. Na žalost, Jin i Jang funkcionišu besprekorno i “tko bi gori, eto je doli, a tko doli gori ustaje”, što bi rek’o Ivan Gundulić. Baš to materijalno uzdizanje je rezultiralo duhovnim padom. I ne samo duhovnim. To je samo početak. Početak kome slede i već pomenute druge vrste pada: socijalni i moralni…”

Aleksandar Petrović – Aca Seltik