Vremenom…vremenom sam povezao sledeći tok: vibracija – studenti pohrle u kabinet – sećanje na zvuk zvonceta. Zato danas više ne osećam vibraciju, već čujem zvonce. Čujem ga sasvim normalno, kao nekada (Gospode, koliko je vremena prošlo od tada!), kada sam i sam ulazio u ovu prostoriju, sa dve noge, rukama, čitavim telom i potpuno ispravnim ušima. Doduše, uši su i sada verovatno ispravne, ali su zbog okolnosti potpuno neupotrebljive.

Da imam srce, sada bi bilo vreme da zaigra, jer Ona ulazi u moj vidokrug. Uvek među poslednjima, zapinje za prag i onda u prolazu vraća naočare na koren nosa i tada joj najčešće ispada beležnica pod miškom.

Kada joj se neko obrati, napinjem se da čujem ime (koliko je to moguće u ovakvom stanju), ali ništa, samo nekakve tupe, prigušene vibracije stižu do mene. Vremenom sam izvežbao čitanje sa usana, uglavnom razumem mnogo toga, ali njeno ime nikako da uhvatim. Nešto kratko, odsečno; dok se ja koncentrišem na usne, ime je već izgovoreno.

Možda Ana ili Maja, možda.

Uvek poslednja kreće ka izlazu i kada se uveri da je potpuno sama, vraća se nazad  i prilazi polici. Prvo me malo zagleda izdaleka, naginje glavu, a onda se osvrne još jednom ka vratima i priđe, dlanom skine prašinu sa tegle i već tada me ispunjava sreća.

Šta li misli? Možda je samo fascinira moja odvratna pojava? Mogu samo da zamislim kako izgledam.

Ali učini mi se nekada da joj licem preleti neka grimasa nalik sažaljenju. Možda shvata agoniju glave u formaldehidu?

Možda zamišlja kako je biti zarobljen, godinama u tami, kada se svima gadiš toliko da su te odgurnuli u dubinu police, iza teglica sa gmizavcima i bubama; kada te prekrije debeo sloj prašine, kada slabo vidiš, kada ne čuješ, kada ti i sećanja dosade, kada možeš samo da postojiš…

O, uzmi me… Uzmi me u naručje i ispusti me svojim nespretnim rukama! Možda će se tada neko smilovati; možda će narediti: „Ova glava je sasvim oštećena, prepustite je crvima.“ Eh, puste želje…