Rekla mu je da su se njeni pre par godina vratili u Sarajevo. Ona je odlučila da ostane ovde. Kaže da za nju tamo nema života. Suviše sećanja. A ovde se snašla, završila fakultet, zaposlila se. Ovo je sada njen grad.

Sa Goranom je bila već dve godine u stabilnoj vezi, bez većih trzavica i svađa. Čak su i utvrdili okviran datum venčanja. Polovina sledećeg meseca. Dogovor je bio da od toga ne prave cirkus. Mala, skromna ceremonija samo uz prisustvo roditelja i najbližih prijatelja.

– Majo, uskoro se uzimamo a ja još nisam upoznao tvoje roditelje – razmišljao je Goran.

Daleko od toga da je imao neku preteranu želju za upoznavanjem, šta više, ti trenuci su mu vazda bili neprijatni i neugodni, ali je pretpostavljao da sada tako treba da bude. Takav je, valjda, red. Upoznaš njene roditelje, pa je onda oženiš.

– Ima vremena – odugovlačila je, – upoznaćeš ih.

Nepune dve nedelje pred zakazani datum Maja je pozvala Gorana. – Dolaze danas popodne, – cvrkutala je u slušalicu.

Iako je sam insistirao, upoznavanje Majinih roditelja činilo ga je vrlo nervoznim. Gotovo se predomislio kada je došavši do kuće svoje ’’buduće’’ naglo sklonio prst sa zvona. Dobro, smirivao se, u principu sam sam ovo tražio i zato nema razloga da stojim ovde, pred vratima, ko neka budala. Biće sve uredu. Samo da mi ne traže da ih zovem Mama i Tata.

– Gorane stigao si! – čvrsto ga je zagrlila. – Ne mogu da ti opišem koliko se radujem. Danas ćeš konačno upoznati moje i svi koje volim biće na jednom mestu. Baš sam srećna!

I bila je. Goran se nije sećao kada je Maju poslednji put video ovako uzbuđenu. Čak ni onda kada ju je zaprosio.

– Jesu li tvoji već stigli?

Ne, bili su u putu. Rekla mu je da se baš maločas čula sa njima, da postoji nekakav zastoj tako da će malo kasniti. Taman da se njih dvoje opuste uz čašu vina koje je već pripremila.

-Vino će prijati, da – reče Goran i iskapivši čašu u trenu zaspa zavaljen u fotelji.

Probudio se nepuna dva sata kasnije. Vezan.

– Majo, šta ovo treba da znači?! – zatražio je više zbunjen nego ljut.

Osmehnula se onako kako to samo ona ume.

– Gorane, moram nešto da ti priznam… – počela je trljajući ruke, – moji nisu u Sarajevu. Ovde su…

Dobro, ali to još uvek ne objašnjava zašto je vezan.

– Oni su… oni su poginuli u granatiranju, Gorane – gledala je u pod dok su dve suze tražile put niz njeno lice, – … a ja nisam mogla da se pomirim sa tim

– O čemu to pričaš? – vikao je. –  Majo?!

– Dovešću ih…

Dovešćeš ih?! Kako zaboga kad su mrtvi? Mrtvi ljudi se ne dovode nego se donose. I odakle? O Bože, nije vajda ona jedna od onih koji svoje mrtve drže u podrumima i pričaju sa njima praveći se kao da su živi? Pa, da, za sve ovo vreme jedino mu u podrum nije dala da silazi. I znala je ponekad da se ponaša čudno ali ovo…

Ne, sa njom nešto definitivno nije uredu. A ni sa njim, kad pune dve godine nije ništa primetio.

– Gorane – prenu ga Majin glas. – Ovo su moji roditelji.

Ruku pod ruku sa dva hodajuća leša, sa dve spodobe nepojmljive ljudskom umu, Maja se približavala Goranu. Miris truleži iritirao mu je nozdrve. Poluotvorena usta volšebno vaskrslih Majinih roditelja mehanički su se otvarala i zatvarala neispuštajući ni glasa. Goran je odbijao da poveruje. Ovako nešto postoji samo u bolesnim umovima horor pisaca. Mora da mu se pričinjava.

– Ne… ne, to ne može biti… – vapio je njegov razum.

– Uskoro ćemo svi biti zajedno… – nastavila je Maja propuštajući roditelje ka svom vereniku, – …u životu i smrti. Zauvek Gorane…