Ljudi su zlatara, Alfonsa Torkiju, izveli na trg časne deve Bogorodice u Sevilji da bi ga spalili. Nije to bila obična rulja koju na ulicu izvodi kuljanje utrobe noževa sospstvenog straha ili žeđ za krvlju nekog običnog grešnika. Ne, svi koji su ovaj prizor gledali činili su to sa blagoslovom Svete Inkvizicije. Torkija je, u to nije bilo sumnje, sklopio pakt sa nečastivim radi sticanja okultinih znanja, što je bilo jasno i istražiteljima kada su u sakralnim predmetima što ih je nekada izrađivao za Majku Crkvu našli manje zlata no inače. Samo proviđenje je dotaklo kardinala Alvara Arhentina koji je i naredio da se zlato potopi u vodu pre osvećenja i jedini je u nemilom prizoru koji je usledio zadržao pribranost. Osveta je bila brza kao što je i nekoć bila Gospodnja nad Sodomom i Gomorom, istraga efikasna, a krivica očigledna. U domu Alfonsa Torkije nađoše nekoliko anatemisanih knjiga, a bar jedna od njih govorila je o transmutaciji uz pomoć magneta. Napisati njeno ime značilo bi prizvati Gospodara Muva da nas kuša svojim obmanama. Knjiga beše napisana tako nečastivo, a gravure sablažnjive kao da ih je urezala sama kandža Lucifera, da je jedan od istražitelja koji ju je čitao, danima potom morao umivati oči svetom vodicom, kako bi odagnao zveri koje su mu se počele prikazivati. Torkija je u svom ludilu i opijen zlobom odbio da prizna da je ostatak zlata koristio da potkupi đavola čak i kada su sredstvima za tu namenu pokušali da istog isteraju iz njegovog tela. Vezan za lomaču on se i dalje nadao izbavljenju. Uzaludno. Svoje nade polagao je kod Gospoda, ne kod đavola. Nek vas ne zavara ova, još jedna igra Lucifera, Torkija je bio kriv. Te je sada čekao vezan, odeven u lanenu košulju raskopčanu na prsima, odakle će mu se, uskoro, duša strmoglaviti u ključajuće ponore pakla. Njegova seda glava umorno je visila, ali mu je pogled bio živ i uprt naviše, što mu je davalo lakrdijaški izgled. No dok je još mogao gledati, gledao je u nebo. Tamo, ugledao je dva nemilosrdno nevina oblaka što su hitala bežeći jedan od drugog i učinilo mu se, naivno, kao da nebesa šire ruke da ga uzmu k sebi. Dok je još mogao vrištati, vrištao je zalud. Budio se u svojoj postelji, kriv kao greh jutra kada su mazge uprte užadima na vrh kupole časne deve Bogorodice podizale krst dve funte lakši nego što je od njega naručeno.