Nenad Smiljković – POSLEDNJA AUTOBUSKA STANICA

Podelite sadržaj:

„Ko pomisli da prokopa put do Deribikovice, taj je i veliki junak, ali i pomalo budala”, reči su jednog kasnijeg naraštaja koji se iz ove nedođije daleko otisnuo u svet. Zamerio bih mu duboko za ovo zadnje, da nije moj sin.

I nije bilo toliko ekonomskog razuma ulagati u putnu trasu, dugu nekih pet kilometara, od kragujskog puta koji je proširen pre dve decenije od glavnog, „carskog druma” uz Moravu. Iskusni lisci u politici bi rekli da je bila zamisao da se probijanjem puta preko Deribikovice, poveže nalazište soli u Suvoj Glavi, iako taj rudnik nikada nije otvoren, čija su istraživanja dokumentovana kao beznačajne količine. Ipak, motiv otvaranja rudnika je bila celovremena odskočna daska za par političkih glava, rođenih Deribikovčana, Božidara Mitića i Ranka Atanaskovića, koji su izdejstvovali radove na putu. Usledilo je proširenje deribikovačkog puta od Kraguja, nasipanje tucanikom, pa čak i munjevita elektrifikacija, kojom su čak pretečena i neka moravska sela. „Opština povukla više para od države, pa ljudima dadosmo put.”, govorio je Božidar. Za oko dve stotine ljudi, prosipanih po kršnim padinama Bejavice, bilo je razumno uvesti autobusku liniju, pa čak i četvorogodišnju školu. Za Deribikovčane solidan put, za neke nešto stambenije. „Svečano otvorimo ovaj put, otvarenjem ove jagnjeće glave!” – izgovorio Ranko u sivom, funkcijskom kaputu, u crkvenom dvorištu.

Upravo sam u jesen, 1952., stupio na tlo Deribikovice, službujući kao učitelj u školi koja je imala uvek oko četrdesetak đaka, bar do mog penzionisanja. Stigao sam tog septembarskog jutra onim od „planinskih autobusa”, koji je revnosno kloparao vrletima, lagano uzdižućim i vijugavim putem južno od Kraguja ka planini Bejavici. Mentalitet Deribikovčana sam upoznao još pri prvoj vožnji, u samom autobusu, gde su putnici predstavili stereotip srdačnosti prema neznancu, poštovanju i istovremenoj bojazni od pismenosti, ali i nekoj čudnoj i sveopštoj podozrivosti koja je zračila iz njih, a za koju verujem da ni sami nisu svesni. Kasnijom ženidbom sa promućurnom Kragujkom, čiji su porodični koreni sezali iz same Deribikovice, imao sam decenije da shvatim taj planinski mentalitet i srodim se sa njim, jer sam po poreklu bio Moravac. Nalikuju mentaliteti, samo drugi brend, tek da ljudi misle da su drugačiji, nejednakiji.

Sredinom, 1954. trajno sam se naselio u Deribikovici, u omanjoj i nenaseljenoj kući ujaka moje supruge. Znam da sam u moravskim selima odakle potičem bio ispiran poganim jezicima kroz komšijska, pijačna i kafanska ogovaranja o mom napuštanju ideologije da treba bežati iz planina i naseljavati gradove u pomami za pošandrcalom industrijalizacijom i naduvavajućom zelenom revolucijom; okuražili smo se i nabeđeno rekli istorijsko „njet”. Ipak, vazduh, hrana, priroda, i sine cura su mi prosto odgovarali u Deribikovici, pre svega mojoj ustaljenoj, porodičnoj anemiji. Ne kažem da u nedođiji nema propalih i gojaznih ljudi, ali oni su pod jačom prismotrom divljine i njene detoksikacije. Prosto sam se osećao kao kakav lokalni vampir koji ispija svu divljinu i oskudnu civilizaciju Bejavice i smešta je u svoj krvotok koji je sve više jačao, dajući deci znanje i pamet koju sam imao, dok su moji moravski zemljaci grabili ka gradovima, funkcijama i nezaobilaznom sledovanju gradske teskobe koju preterano društveni ljudi nemaju vremena da vide. Deribikovica mi je pojačala apetit i unela toliko kiseonika u mozak da nisam mogao da prepoznam sebe, bolećivog i malokrvnog studenta, koji se poput matorog knjiškog moljca vucarao po skopskom univerzitetu. Kravlji punomasni sirevi, borovnice, mistično brašno sa kragujskih potočara, volšebni ukusi bejavskih vrganja i lisičarki, mudro konzumiranje zmijovače (prepečenica od kleke i šljiva sa doziranim otrovom poskoka), preporodili su me da kao neka oslobođena mitološka neman pokidam lance bolećive obamrlosti i pucam od zdravlja. Zdravi vampiri u planini – tom kovanicom sam nekada u sebi opisivao sebe i meštane oko sebe, za razliku od onih koji na funkcijama zarivaju halapljivo i duboko u naivno narodno tkivo i guše se u sopstvenom smradu urbane užeglosti. Ali, imaju biblioteke, čudna udruženja za dangubu, pozorišta, restorane, bioskope, komemoracije, jubileje, bijenale, radničke igre, kriptične bordele pored stranačkih postaja, česte povode za zakuske i ceremonije. Kako izabrati gde živeti? Možda je pola-pola najbolji kompromis, ako je to ostvarivo bez većeg životnog zamaranja.

U zimu, 1953. godine, dogodio se neobičan događaj, čiji sam svedok bio samo ja, dok je šofer autobusa bio delimično upoznat, iako je zvanično govorio da ništa neobično nije doživeo, bar ne kao ja. Te godine sam stanovao u Kraguju, u dvorištu porodične kuće sveštenika Milorada Prokića. Krsnu slavu uglednog Deribikovčana, Milivoja Petrušića, neodložno sam bio prinuđen da posetim, koji me je gotovo pod prisilom izvukao iz škole nakon nastave i insistirao da prisustvujem u pozamašnom taboru njegovih slavskih zvanica koje su se sjatile sa okolnih obronaka Bejavice. Čak četvoro njegove dece pohađalo je istovremeno školu, dvoje blizanaca prvaka, devojčica trećak i najstariji dečak. Tada slave nisu ni bile rasipničke, tada su se ljudi na slavama okupljali da se druže, a jeli tek da bi se družili. Pilo se preterano, a ti retki komadi ribe što pristignu u najbližu varoš su obazrivo prženi u vrelom zejtinu i blagovremeno služeni gostima čim bi pojedinačno ili u hordi nabasali na kućni prag. Ćemane je prosipalo vesele ili setne tonove do duboku noć. Ne želeći da kaljam profesiju, što uvek i činim, ostao sam najtrezniji na slavi, ako se ne računaju pospana deca i najdrevniji ukućani. Alkohol je dvolični prijatelj osamljenosti. Hranislava iz Lisičje Rupe su morali da ostave da prenoći.

Ugledavši kroz ljudima punu, bučnu, memljivu i zamagljenu sobu da kičasti zidni sat pokazuje pola jedanaest, odlučio sam da uhvatim poslednji autobus do Kraguja, jer nije bilo mudro pešačiti noću kilometrima nizbrdo kroz predele uvala i lugova, gde su vuci počeli još od Mitrovdana da jaucima i čoporskim krstarećim patrolama pozdravljaju svoje moguće obroke. Nuđeno mi je da ostanem i prespavam, ali kako je bio petak, 4. decembar, rešio sam da za vikend siđem do varoši, u kupovinu konzervirane hrane, dugotrajnih dvopeka i još nekih kućnih sitnica koje ne bih mogao priuštiti u oba kragujska dućana.

Autobusko okretište u Deribikovici, ujedno i polazna stanica za suprotni smer do Ristovca, bilo je nekih pola kilometara od grotla sela, ako bi se grotlom smatrala škola, kuća pomenutog Milivoja, crkva Sv. Makarija Velikog sa omanjim grobljem i još par kuća starosedelaca. Ostale kuće su radijalno bile raštrkane u južnom pravcu, po bespućima blažih i surovijih padina. Žurio sam od centra sela po grbavom kolskom drumu čijim kolotečinama je teklo decembarsko blato, koje je konstantno kvasila sipeća, hladna kiša. Temperatura je bila nešto preko nule, pretvarajući sipeću kišu u redak sneg. Puška, verovatno ispaljena pred kućom Petrušića, prigušeno zapara prezasićenom atmosferom, kad ugledah na ručnom satu da je deset do jedanaest. Razlog za ovako kasnom i neuobičajenom linijom u ovoj pusteliji je bio čuveni talas radnih akcija u okolnim većim varošima, koji su umorne ljude dovozili kasno u noć i okupljali ponovo rano ujutru, izašavši u susret obližnjim ljudima da se ne guraju u barakama, već i da povedu po kojeg gosta na spavanje u svojim kućama. Autobus je već kasnio punih deset minuta.

Za ovakvu nedođiju, polazna stanica je izgledala sasvim pristojno, sastavljena od šireg kruga poravnane površine, koji se u nastavku od nekih pedesetak metara do prve bukove šume gubio kroz lokve blata, niskog rastinja i zakržljalih žbunova. Na samom obodu okretišta pružala se poduža klupa sa naslonom iznad koje se uzdizao stub od oguljene borovine, noseći sijalicu koja je jasno bacala izrazito žutu svetlost desetak metara oko sebe. Rasveta je bila poklon Milivoja koji je lično finansirao kabal, svetiljku i ukopavanje borovih stubova od svoje kuće, palio je pri prvom mraku i gasio rano ujutru. Iza klupe i bandere provalija, ni danju ne možeš videti dno. Pravi hram utehe za usamljenog čekaoca autobusa. Na trenutak sam pomislio da li je to zaista svetlosno utočište ili pozornica koja privlači zalutalu divljač, pa i one čopore vukova. Poželeo sam na trenutak da držim pušku koja je maločas opalila iz čiste obesti.

Kako sam te minute čekanja doživljavao kao sate, sve više sam uviđao kroz poslednje linije žute rasvete, da ima nečeg bolesnog u tom zakržljalom rastinju, predvorju bujne bukove šume. Kao da je neki div zgrabio svu vegetaciju iz tog vidokruga, posisao sve korisne sokove iz nje i neprimetno pljunuo nazad, dajući mu dramatičan i umirući izgled, dodatno unakažen tamom koja je gurala poslednje ivice žute svetlosti. Upravo tada sam prisustvovao fenomenu svetlosti, kakav nisam video u nijednoj fizici ili mi je kasnije neki prosečni fizičar mogao pojasniti, a da ne posumnja u moje racionalno prosuđivanje. Znam dobro da te beznačajne količine alkohola nisu mogle proizvesti da u mom vidnom polju, tama iz pravca zakržljalog žbunja jednostavno krene da klizi ka meni, klupi i svetiljki, poput pomeranja neke čupave stvari ispred sveće koja daje grozomorne pokrete na zidu. Senke žbunova su, poput prstiju, sporo i jedva primetno, polako prilazile ka centru odakle se konstantno rasipala ista količina svetlosti, istom jačinom, bez ikakvih treperenja i otkazivanja. Dodatnu jezu je pričinjavalo to što se svetlost u pravilnom krugu normalno širila u svim ostalim pravcima, samo je tih desetak metara obima svetlosnog kruga narušeno iz pravca žbunova. Tada sam prestao da naučno i racionalno objašnjavam zašto nestaje svetlost sa te strane, prepustivši se pukom posmatranju.

Senka se sve više pružala ka sijalici i počela da odstupa od silueta tela žbunova. U toj mešavini svetlosti i najcrnjeg mraka, stvarale su se obličja koja su najmanje predstavljala biljni svet. Izronile su siluete neke skupine ljudi odevenih u, rekao bih, pocepanim tkaninama koji su izveli strahovitu predstavu jezivih pokreta koji odstupaju od uobičajenih mogućnosti okretljivosti i mehanike ljudskih pokreta, a sumnjao sam da pojedini pokreti mogu biti izvedeni i najelastičnijim telom vrhunskog gimnastičara ili cirkuskih akrobata. Bilo je nekih naprasnih okretanja ruku i nogu u položajima kako se kreću pauci ili insekti, uvijanja tela vešto poput zmija ili kišnih glista i pokreta koje ne bih mogao opisati, jer takvih modela kretanja nema u mom iskustvu i razumu i pored toliko listanja enciklopedija i tim površnim susretanjima sa svakojakim  kulturama i mitologijama. U tom prizoru demonskih pokreta, perifernim vidom, kao da sam ugledao par očiju u dalekim stablima bukove šume, jer zakržljalih žbunova kao da nije bilo. Tada se stropoštah na stamenu i mokru klupu sa naslonom, jer mi je telo toliko bilo malaksalo da nisam ni mogao da pomislim da potrčim, čak ni puzim i pobegnem od silueta i očiju koje su mi prišle još nekih par metara. Osećao sam kako nestaje sva ona energija koju ću godinama upijati kasnije i biti onaj zdravi planinski vampir. Osećaj kao kada iz malaksalog čoveka nešto istače i to malo krvi, ali mojim venama i arterijama nije ništa odlazilo, već naprotiv, um mi se punio nekim praiskonskim motivima iz života na ovom tlu koji su munjevito preletali mojim mislima i gnezdili se negde u dubokoj podsvesti. Kao da su senke trebale da zbune moju svest, jer sam nekim krajičkom razuma, shvatio da nešto boravi u mojoj glavi. Da nešto uzme od mene, ali mi i preda, što nikada nisam razumeo.

Svest mi se polako vraćala kroz desetak sekundi, nakon što su se prvi snažniji zvuci brujanja autobusa  uzbrdo prolomili mojim ušima i obrisi njegovih farova zacaklili u mojim zenicama. Šofer me je zatekao i kasnije mi rekao da sam tražio dosta vode, čitavu flašu vode sam mu ispio, a ja se toga i danas ne sećam. Čitav nejasni “razgovor” sa drevnim je trajao od 10:54 do 10:58, četiri minuta večnosti. Civilizacija nam je uzela ono što bi i najobičnija divljač razumela. Poruka koju ni majstori hipnotike, vračare i najveći psiholozi ne mogu izvući. Pokušao sam, pod velom službenog odsustva za javnost.

Sećam se poluležećeg položaja u kratkom autobusu, kako sa zadnjeg stakla blenem u normalnu svetlost i one bezazlene zakržljale žbunove. Sneg je već bio zabeleo decembarsko stegnuto blato.

Laku noć, Punpune

Još desetak puta sam bio u prilici da u tom vremenskom intervalu sam boravim na stanici, namerno i slučajno, napet od iščekivanja da zaigraju senke žbunova. Ništa, ni zimi ni leti, nikad više. Ono što sam kroz decenije sporadičnog istraživanja doznao je samo kratak tekst u „Kronici Kragujskog Dola” da to mesto zovu Pijavice, gde su nalažene naznake zidanog kamena iz previzantijskog perioda i par oštećenih keramičkih posuda u tom temelju, kakve sam slične video kod jedne trapave bajalice. I danas, smatram u sebi da je ono bila neprotumačena poruka davno nestale veštice koja kroz večni medijum života odašilje poruku. Da, bile su ono oči podmlađene starice; ponekad ih, nakratko, u mraku, vidim u očima svoje žene. Uobrazilja ili genetika?

Možda će i proći nekada ovim drumom živi prijemnik koji će protumačiti odašiljući drevni signal. Neki prijemnici ili rade na bliskim ili na daljim frekvencijama koje isijavaju svuda oko nas. Neki i ne znaju da su prijemnici.