Savremena fantastična literatura kojoj su koreni u tradiciji žanrova – ovde prevashodno mislimo na žanr naučne fantastike – poslednjih decenija prošlog veka i početkom novog, pokušava da pronađe glasove/vizure koji će biti primereni novom vremenu (odnosno liku stvari koje dolaze). U tom naporu autori posežu za različitim ‘alatima’ tj. postupcima – od mešanja žanrovskih matrica (naučne fantastike – horora – epske fantastike) do posezanja za iskustima glavnog literarnog toka i nasleđa ‘prvog talasa’ postmodernizma (koji je proklamovao ne samo umetničku jednakost svih žanrova već i potencirao stalnu subverziju šablona po kojima su da tada žanrovi, od krimića i ljubića do horora, funkcionisali i bili prepoznavani). Sterlingov termin ‘slipstrim’ pokušaj je da se sva takva, raznorodna dela imenuju/označe kao nova umetnička prozna vrsta/kategorija, jednako bliska/daleka od fantastičkih žanrova kao i od glavnog toka; u ovaj funkcionalan – istini za volju teorijski još uvek nezaokružen zabran – ušli su i pisci čija dotadašnja dela pripadaju glavnom toku ali su, sledeći svoje umetničke puteve, prešli tradicijske granice posežući i za žanrovskim iskustvima/postignućima. S druge strane u odnosu na pisce koji su uronili u bogatstva drugih tradicija, nalaze se autori koji, na prvi pogled, nastavljaju prepoznatljivim žanrovskim stazama ali ih postepeno menjaju, razgrađuju i dograđuju.
U nastavku ovog teksta biće reči od dva romana koji su, mada se neminovno u mnogočemu razlikuju, dobri primeri za potvrdu prethodno iznesenih teza.
Roman “Brazil” delo je Ijana Mekdonalda (1960), pisca ovenčanog brojnim priznanjima i (što je mnogo važnije) autora nekolicine izvanrednih romana i priča koje plene domišljatošću i sugestivnošću. Mekdonald je često nazivan i autorom koji je spasao naučnu fantastiku (ako ne od propasti a ono od potonuća u sterilna, beskonačna ponavljanja okoštalih šema). I odista, Mekdonald ume da teme koje su već ‘upotrebljavane’ razvija na sasvim nov, svež način i propoveda ih besprekornim stilom. Roman “Brazil” (originalno objavljen 2007, kod nas u izdanju “Paladina” vlasnika i prevodioca Gorana Skrobonje; “Paladin” je već objavio Mekdonaldov roman “Bespuće” a planira, na radost literarnih sladokusaca, da štampa i sva dosadašnja i sva nova Mekdonaldova dela) vrtoglav je i vratoloman slalom kroz tri multiverzumske stvarnosti koje teku uporedo da bi se konačno srele i preplele otkrivajući višeznačnost nekih pojedinačnih postupanja (i sudbina) odnosno neraskidivu povezanost različitih lica stvarnosti/vremena iz (nominalno) 1732, 2006 i 2032. godine. Svaka je ‘vremenska strela’ prepuna iskričavih boja velike zemlje, ritmova urbane i one pirodne/prvobitne džungle, vrcava od života, strasti, htenja i nadanja ulivenih u tela sveštenika koji mora da obavi ‘mračni’ (prljavi) posao za crkvu, ambiciozne producentkinje koja bi da izbije u prve redove biznisa (i sopstvenog življenja) ili sitnog kriminalca koji dožiljava neočekivanu ljubav. Sugestivnost priča vanredna je, one kao da su pisane ‘na licu mesta’, na usijanom asfaltu ili usred džunge, vođene pulsiranjem životnih energija; faktografija je toliko bogata da je bezmalo na svakoj stranici poželjno/potrebno posegnuti za turističkim vodičima ili istorijskim knjigama da bi se otkrili i shvatili svi pojmovi/mesta/ljudi koji šetaju poprištima događaja. Kada u priču ‘uđe’ teorija o multiverzumima, čitalac neminovno zastaje zatečen/oduševljen objašnjenjima o postojanju velike tajne/plana/zakona koji rukovodi svim vremenima knjige (i čitanja); ovo razotrovenje nekako je i potvrda slutnji junaka koji tragaju za svojim likom osećajući da on negde postoji i čeka na njih. U sličnoj poziciji je i čitalac koji prepoznaje fragmente pop kulturnih fenomena ili priča i situacija koje je već sreo (u romanima “Rat za kraj sveta” M. V. Ljose ili “Srce tame” Konrada, u bezbrojnim urbanim legendama o ‘rialiti’ programima ili legendarnim, fatalnim ljubavima koje razbijaju dotadašnje življenja). Mekdonaldov “Brazil” (izmešten/iščašen i u samom naslovu koji originalno glasi Brasyl – vidljivom na koricama Paladinovog izdanja) izuzetno je delo u svim segmentima; to je ekstatična slikovnica kojoj se ne može odoleti; rečju, čistokrvno remek-delo.
I dok je Mekdonald širokim i punim zahvatom preuzimao iskustva iz čistog žanra kao i ‘ostatka’ literatura, Neda Mandić-Spasojević se u svom prvoobjavljenom romanu okušavala na poljima znanih žanrovskih metoda. “Čuvari severa” (u izdanju prestižnog Tardisa, koji postaje referentni izdavač domaćih fantastičkih dela) pripovedaju o tajanstvenim eksperimentima/projektima čiji je cilj spasavanje sveta odnosno otkrivanja novih teorija i tehnika za spoznaju stvarnosti i njenih segmenata; no, kao i u brojnim sličnim delima, dobre ideje i planovi zavise od bezlične administracije ali i egoističkih ambicija. U čitavo dešavanje upletena je, kao dodatni faktor destabilizacije, i duboko emotivna reakcija (suprotna ‘suvoj’ racionalnosti). Da bi sve o čemu se piše bilo što uverljivije koristi se i specifični vokabular visokostručnih izraza; i sama konstrukcija rečenice, maksimalno funkcionalne, potcrtava atmosferu naučničkog okruženja. No, sa tih temelja autorka kreće i korak dalje; za razliku od manje ambicioznih pisaca ona ne ‘igra na kartu’ prepoznatljivog razlikovanja racionalnog i emotivnog (sa težištem na potonjem obzirom da su emocije svojevrsni odušak koji ‘olakšava’ tekst jer su emocije prepoznatljivije od nauke). Spisateljica, naprotiv, zadržava ravnotežu i jednako angažovano ali i šturo piše i o naučničkim i ljudskim problemima. Stoga je roman, mada nevelik po broju strana, izuzetno ‘zgusnut’ i ‘prepunjen’ značenjskim nivoima. Dakle, umesto da kopira matricu, razvodnjenu i prigodno/prilagođenu, Neda Mandić-Spasojević ostaje tokom čitave priče konsekventna odnosno njen je ton jednako visok u svim segmentima. To ne znači da u romanu nema mesta za ljudske dileme i slabosti jer ih ima ali su jednako škrto predstavljene čitaocu kao i naučni eksperimenti i tehničke karakteristike projekata-Zona. Nadogradnjom poznatog obrasca dobijen je novi kvalitet koji svakako zaslužuje čitalačku pažnju.
Zaključimo, na primerima dva romana, da je fantastička književnost i dalje izuzetno vitalna i da konstantno traga kako za novim temama tako i za novim, svežim izražajnim sredstvima.
Roman “Brazil” delo je Ijana Mekdonalda (1960), pisca ovenčanog brojnim priznanjima i (što je mnogo važnije) autora nekolicine izvanrednih romana i priča koje plene domišljatošću i sugestivnošću. Mekdonald je često nazivan i autorom koji je spasao naučnu fantastiku (ako ne od propasti a ono od potonuća u sterilna, beskonačna ponavljanja okoštalih šema). I odista, Mekdonald ume da teme koje su već ‘upotrebljavane’ razvija na sasvim nov, svež način i propoveda ih besprekornim stilom. Roman “Brazil” (originalno objavljen 2007, kod nas u izdanju “Paladina” vlasnika i prevodioca Gorana Skrobonje; “Paladin” je već objavio Mekdonaldov roman “Bespuće” a planira, na radost literarnih sladokusaca, da štampa i sva dosadašnja i sva nova Mekdonaldova dela) vrtoglav je i vratoloman slalom kroz tri multiverzumske stvarnosti koje teku uporedo da bi se konačno srele i preplele otkrivajući višeznačnost nekih pojedinačnih postupanja (i sudbina) odnosno neraskidivu povezanost različitih lica stvarnosti/vremena iz (nominalno) 1732, 2006 i 2032. godine. Svaka je ‘vremenska strela’ prepuna iskričavih boja velike zemlje, ritmova urbane i one pirodne/prvobitne džungle, vrcava od života, strasti, htenja i nadanja ulivenih u tela sveštenika koji mora da obavi ‘mračni’ (prljavi) posao za crkvu, ambiciozne producentkinje koja bi da izbije u prve redove biznisa (i sopstvenog življenja) ili sitnog kriminalca koji dožiljava neočekivanu ljubav. Sugestivnost priča vanredna je, one kao da su pisane ‘na licu mesta’, na usijanom asfaltu ili usred džunge, vođene pulsiranjem životnih energija; faktografija je toliko bogata da je bezmalo na svakoj stranici poželjno/potrebno posegnuti za turističkim vodičima ili istorijskim knjigama da bi se otkrili i shvatili svi pojmovi/mesta/ljudi koji šetaju poprištima događaja. Kada u priču ‘uđe’ teorija o multiverzumima, čitalac neminovno zastaje zatečen/oduševljen objašnjenjima o postojanju velike tajne/plana/zakona koji rukovodi svim vremenima knjige (i čitanja); ovo razotrovenje nekako je i potvrda slutnji junaka koji tragaju za svojim likom osećajući da on negde postoji i čeka na njih. U sličnoj poziciji je i čitalac koji prepoznaje fragmente pop kulturnih fenomena ili priča i situacija koje je već sreo (u romanima “Rat za kraj sveta” M. V. Ljose ili “Srce tame” Konrada, u bezbrojnim urbanim legendama o ‘rialiti’ programima ili legendarnim, fatalnim ljubavima koje razbijaju dotadašnje življenja). Mekdonaldov “Brazil” (izmešten/iščašen i u samom naslovu koji originalno glasi Brasyl – vidljivom na koricama Paladinovog izdanja) izuzetno je delo u svim segmentima; to je ekstatična slikovnica kojoj se ne može odoleti; rečju, čistokrvno remek-delo.
I dok je Mekdonald širokim i punim zahvatom preuzimao iskustva iz čistog žanra kao i ‘ostatka’ literatura, Neda Mandić-Spasojević se u svom prvoobjavljenom romanu okušavala na poljima znanih žanrovskih metoda. “Čuvari severa” (u izdanju prestižnog Tardisa, koji postaje referentni izdavač domaćih fantastičkih dela) pripovedaju o tajanstvenim eksperimentima/projektima čiji je cilj spasavanje sveta odnosno otkrivanja novih teorija i tehnika za spoznaju stvarnosti i njenih segmenata; no, kao i u brojnim sličnim delima, dobre ideje i planovi zavise od bezlične administracije ali i egoističkih ambicija. U čitavo dešavanje upletena je, kao dodatni faktor destabilizacije, i duboko emotivna reakcija (suprotna ‘suvoj’ racionalnosti). Da bi sve o čemu se piše bilo što uverljivije koristi se i specifični vokabular visokostručnih izraza; i sama konstrukcija rečenice, maksimalno funkcionalne, potcrtava atmosferu naučničkog okruženja. No, sa tih temelja autorka kreće i korak dalje; za razliku od manje ambicioznih pisaca ona ne ‘igra na kartu’ prepoznatljivog razlikovanja racionalnog i emotivnog (sa težištem na potonjem obzirom da su emocije svojevrsni odušak koji ‘olakšava’ tekst jer su emocije prepoznatljivije od nauke). Spisateljica, naprotiv, zadržava ravnotežu i jednako angažovano ali i šturo piše i o naučničkim i ljudskim problemima. Stoga je roman, mada nevelik po broju strana, izuzetno ‘zgusnut’ i ‘prepunjen’ značenjskim nivoima. Dakle, umesto da kopira matricu, razvodnjenu i prigodno/prilagođenu, Neda Mandić-Spasojević ostaje tokom čitave priče konsekventna odnosno njen je ton jednako visok u svim segmentima. To ne znači da u romanu nema mesta za ljudske dileme i slabosti jer ih ima ali su jednako škrto predstavljene čitaocu kao i naučni eksperimenti i tehničke karakteristike projekata-Zona. Nadogradnjom poznatog obrasca dobijen je novi kvalitet koji svakako zaslužuje čitalačku pažnju.
