Dvanaest zbirki i Čajdžinica - na japanskom jeziku

Najtiražniji japanski list predstavio knjigu Zorana Živkovića

Podelite sadržaj:

Najveći dnevni list u Japanu i jedan od najvećih na svetu, Jomiuri Šimbun, doneo je u broju od 18. januara 2016. godine prikaz japanskog izdanja knjige „Dvanaest zbirki i Čajdžinica“ jednog od naših najprevođenijih pisaca Zorana Živkovića pod naslovom „Nemoguće, ali neodoljivo“. U današnjem izdanju lista Politika, u rubrici „Drugi pišu“ objavljen je tekst ovog prikaza, a mi ga ovde prenosimo u celosti.

NEMOGUĆE, ALI NEODOLJIVO

Purpurna para diže se s lica muškarca sa cilindrom na koricama. Knjiga je predivan grafički proizvod ukrašen bizarnim kolažom. Gotovo očekujući da nešto iskoči iz nje na mene, uzimam je u ruke i otvaram. Kasnije, pošto je zatvorim, ostajem da sedim zadivljena neverovatnim, očaravajućim stranicama koje sam pročitala.

Knjiga je sazdana od povezanih priča o dvanaest neobičnih sakupljača, a tu je i jedna novela o kratkoj poseti čajdžinici. Zorana Živkovića, pisca ovog dela, ne bez razloga nazivaju „istočnoevropskim Borhesom“.

U jednoj poslastičarnici, u kojoj se služi raznovrsje čudnovatih poslastica, među kojima su „zaljubljeni lokvanj“ i „vesela crkotina“, mušterija sreće poslastičara koji sakuplja dane. U drugoj priči upoznajemo sakupljača koji brine brigu kako da najbolje sačuva zbirku svojih isečenih noktiju, a u trećoj kidnapera koji očekuje od svojih žrtava „nadu“ kao otkup.

Živkovićeve priče nalikuju na najfinije supe koje se odlikuju tananim, nepoznatim, nedokučivim mirisima. Ponekad je to miris smrti, odbojno apsurdan. Granica između stvarnosti i sveta opsena postaje sve rasplinutija dok vam iznenada ne sine gde ste se obreli. Dok kusate ove čudesne supe jednu za drugom, bivate sve dublje i dublje uvlačeni u jedan nadrealni svet.

Iako je taj svet apstraktan, nemoguć, on deluje čarobno neodoljivo i moćno vas usisava u sebe. Kako to izgleda izgubiti „nadu“, pitate se, a pri tom ne možete da ne osetite zadivljenost.

Smešni sakupljači i ljudi koji se saživljavaju sa svojim porivima da se odreknu nečeg dragocenog. Ne uspevate da odvojite oči od likova zato što je svaki od njih karikatura vas samih, čitalaca. Skrivene iščašenosti vaše ličnosti, majušne tuge koje kao da držimo zatvorene u bočicama u sebi, nikad se ne ispoljavaju u stvarnosti, već jedino mogu da se osvetle u ovakvim opsenarskim pričama. A pošto zatvorimo knjigu tih priča, bivamo obogaćeni novim, dragocenim iskustvom.