Diskusija “Na pragu fantastike”, održana sinoć u UK Vuk Karadžić, nije stigla da odgovori na sva postavljena pitanje u najavi (Zbog čega je fantastika danas toliko popularna? Zašto često možemo čuti da fantastika nije “prava” književnost? Kakav uticaj taj žanr ima na druge aspekte kulture i umetnosti? Da li priče smeštene u nešto drugačije svetove mogu da nas nečemu nauče?), ali je svakako bila interesantna i dala neke dobre odgovore. Učestvovali su pisci Zoran Živković, Uroš Petrović i urednik sajta Art-Anima Dragoljub Igrošanac – prenosi PISB.
Naime, upravo je Zoran Živković svojom pričom dao ton celoj večeri – pošto je insitirao da se pažnja posveti pojmovima: “žanr”, “popularnost” i “fantastika”. Ko je ranije slušao Živkovića mogao je da zna šta će da usledi – priča o tome da na fantastiku otpada 70% svekolikog stvaralačkog opusa, da termin žanr ne sadrži u sebi vrednosnu odrednicu, ali da se taj termin danas koristi kako bi se određeno pisanje izjednačilo sa “trivijalnom kniževnošću”. “Popularno” je isto što i “trivijalno”, naime da bi se neko delo obratilo što široj publici mora da ima nisku vrednost, mora da bude “razvodnjeno”.
Živković je to ilustrovao nekolicinom primera, i podsetio na čuvenu izjavu Teodora Sterdžena da je 95% naučne fantastike trivijalno, ali da je i ostatak svega napisanog u identičnom procentu, te da treba tražiti ono što je književno vredno. Sve što ima formu proze ima zabavno i umetničko u sebi, ali suština trivijalne književnosti je da kada saznate kraj priče (nekog krimi romana, na primer) nemate potrebu da sve to ponovo čitate jer je sve razjašnjeno, za razliku od dela koja imaju više slojeva.
Uroš Petrović je rekao da lično ne voli podele, ako već “delimo knjige onda ih delim na dobre i loše”. Sam je sebe istakao kao primer – s jedne strane on je pisac za decu, ali s druge polovina njegovih čitalaca su odrasli ljudi. Takođe je pomenuo da su dva njegova romana sa dosta elemenata fantastike (“Aven i jazopas u Zemlji Vauka” i “Peti leptir”) ušli u lektiru za sedmi razred osnovne škole.
Kada je reč o ljudima koji apriori odbacuju fantastiku, Petrović je istakao da je generalna osobina ljudi da nipodaštavaju ono što ne poznaju – ako bi ste pitali nekoga da li je dobra ideja jesti hranu štapićima najverovatnije bi odgovorio da je to bezveze, iako preko milijardu ljudi svakoga dana radi upravo to.
Dragoljub Igrošanac je otvorio veče pričom o tome da je popularnost fantastike prisutna još od početaka štampe, pa je tako podsetio da su u Nemačkoj u 18. veku bile popularne “strašne priče” koje prethode nastanku gotskog romana. Popularnost fantastike se vezuje za motiv nepoznatog, a sada je izrazito prisutna ekranizacija visokotiražnih knjiga, što znači da je sve vezano za marketing filmske industrije.
Kao dela iz žanra koja su uticala na društvo Igrošanac je pomenuo “Mi” Jegenija Zamjatina, “1984” Džordža Orvela i “Farenhajt 451” Reja Bredberija, ponavljajući da nije sva fantastika trivijalni žanr, a kao delo sa literarnim vrednostima izdvojio je Geteovog “Fausta” i “Levu ruku tame” Ursule Legvin. Za to što neki gledaju na fantastiku kao manje vrednu književnost sigurno da ima veze i bum SF proze, početkom 20. veka u Americi, kada i dolazi do pojave termina “palp”.