Mladen Jakovljević

Podelite sadržaj:

BITI ZAPAMĆEN PO ZLU, UZ ZABORAV, NAJSTRAŠNIJA JE OSUDA POSTOJANJA

Razgovor vodio: Dragoljub Igrošanac

Mladen Jakovljević
Mladen Jakovljević

U osvit 19. veka negde u ruralnom području zapadne Srbije izvesni sveštenik vođen nekonvencionalnim stavovima i znanjima, sa tajanstvenim teretom na leđima i na duši, prati tragove iz prošlosti. U nekoj drugoj ravni postojanja, u vremensko-prostornom vakuumu, na razmeđi života i smrti, jedan mladić neočekivano postaje spona između poznatog i zagrobnog sveta dok pokušava da spasi sebe i ujedno pomogne nesmirenim dušama. Iako se nalaze u različitim sferama postojanja, njihove puteve i misije, u konačnom razrešenju, zbližiće ista sila.

Ovako, ukratko, izgleda siže novog romana Mladena Jakovljevića, Izbledele duše, naslova koji će zasigurno dopreti i do onih najprobirljivijih poklonika pisane reči. Ne samo zbog radnje, koja jeste opčinjavajuća, originalna i dobro osmišljena; ne samo zbog lakoće pripovedanja, izvanrednih dijaloga i izuzetne atmosferičnosti protkane verovanjima i tradicionalnim običajima srpskog naroda – elementima koji drže čitaočevu pažnju do samog kraja – već, možda ponajpre, zbog iskrenih poruka koje autor svojim delom nenametljivo šalje čitaocu. Možda smo nesvesno upravo tim porukama dali prvenstvo u ovom intervjuu, iz prostog razloga što je važno o njima govoriti baš sada, i baš sa sagovornikom, koji i u privatnom i u profesionalnom životu univerzitetskog profesora, beskompromisno sledi svoja uverenja.

Mladen Jakovljević rođen je 1975. godine u Novom Sadu, gde je na Filozofskom fakultetu diplomirao engleski jezik i književnost, stekao akademsko zvanje magistra književnih nauka i odbranio doktorsku disertaciju. Radi na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici, gde predaje englesku i američku književnost. Uz epskofantastični roman Vrata sumraka objavio je više studija i naučnih radova u kojima se bavi istraživanjem međuodnosa različitih stvarnosti, pojedinaca i zajednica u naučnofantastičnoj, fantazijskoj i fantastičnoj književnosti uopšte. Preveo je više dela Rodžera Zelaznija i Filipa K. Dika. Ko-urednik je časopisa Književna fantastika.

Dragoljub Igrošanac: Radnja romana Izbledele duše odvija se na graničnom području između života i smrti, tek neznatno s jedne i druge strane te linije. Smrt, kao velika tema književnosti, ovde je u prvom planu. Roman je kako i sami negde kažete „potiskivani vrisak, koji je nakon lične tragedije postao još jači“. Šta je predstavljalo vaš osnovni motiv da ispričate jednu ovakvu priču?

Mladen Jakovljević: Smrt je velika nepoznanica i upravo to je čini inspirativnom. Kao temu nikada nećemo moći da je iscrpimo i uvek će biti moguće napisati novu priču o njoj jer ograničenja nema – granice postavlja mašta. To znači da je priča o onome što dolazi nakon smrti neproveriva i potencijalno kadra da odoli sudu vremena.

Završetak knjige sticajem okolnosti poklopio se sa gubitkom sestre, zbog čega je priča dobila ličnu notu, ali nije bila inspirisana direktno ovom tragedijom. Nastala je ranije, u želji da neki ljudi, mesta, događaji i običaji ostanu zapamćeni, u času kada čovek počne sve češće da se suočava sa neminovnim gubicima.

Nestaju mesta koja smo voleli, dragi ljudi koji su nas za ta mesta vezivali i sve to izaziva ne samo tugu nego i određeni revolt zbog neminovnosti prepuštanja svega što znamo, pa i nas samih, zaboravu. Potisnuti vrisak došao je kasnije, ali ono što ga vezuje za priču upravo je želja da se odupremo zaboravu, a time i smrti koju, iskreno verujem, pobeđujemo sećanjem. Da me je neko pre dvadeset godina pitao da li bih ikada napisao priču u kojoj se prepliću motivi smrti, zaborava, tradicije i sećanja, verovatno bih se nasmejao, ali godine akumuliraju iskustvo koje nas okreće njima i čine da shvatimo zašto su važni.

DI: Ako se o smrti piše na iskren i verodostojan način, s pozicije nekoga ko se suočio sa gubitkom, ta tema je teška i bolna. Naročito ako se ima u vidu da pisci svaku svoju reč višestruko jače doživljavaju od čitalaca. Koliki je, za vas lično, bio izazov pisati o datoj temi?

MJ: Najveći izazov je utkati sve delove i slojeve priče tako da ne prevlada lični doživljaj – svako od nas ima neku priču ili nekoliko njih. Izazov je izaći iz okvira sopstvenog iskustva i napisati nešto u čemu će još neko pronaći lični momenat, uneti u to deo svoje duše kojim je moguće dotaknuti tuđu. Tu nije presudno ni vreme, ni mesto dešavanja radnje, niti lični gubici, nego potreba da pronađemo nešto što delimo sa drugima.

Ponovno iščitavanje priče doprinelo je i svojevrsnom mirenju sa neminovnošću smrti, što je proces koji je kod mene krenuo da se dešava nekoliko godina pre gubitka. Bolno i teško jeste, ali ima terapeutsko dejstvo, čak lekovito jer mi je pružilo priliku da se suočim sa nečim od čega mnogi radije pobegnu. Ali bežanje nije rešenje.

Mladen Jakovljević - Izbledele-duše

DI: Primarni narativni tok prikazuje poredak moći u jednom zatvorenom sistemu, u prostorno-vremenskom vakuumu – limbu između života i smrti. U njemu su se našle duše ljudi koji su sahranjeni na jednom seoskom groblju. Razlog zašto su se one našle u tom limbu oslikava našu stvarnost koja je takođe u nekakvom limbu i robuje istom zlu – pohlepi i težnji ka sticanju moći, nauštrb drugih. Da li roman pripoveda priču o izbledelim dušama na onom ili na ovom svetu?

MJ: Priča bi bila nepotpuna kada bi se bavila izbledelim dušama koje obitavaju samo u jednoj od te dve stvarnosti. Na ovom svetu mnogi uspevaju da zaborave da robovanje gramzivosti, pohlepi i moći uvek isto završava. Uvek se setim jednog seoskog grobara koji je to lepo opisao: ljudi grabe kao da će sve to jednom poneti sa sobom, a svako dobije svoja dva metra i šaku zemlje u usta. Iskreno verujem da se priča ne završava smrću, da i na onom svetu duše mogu nastaviti da robuju onome čemu su robovale za života, zbog čega ispaštaju, ili prosto nisu naučile lekciju pa će iste greške ponoviti u nekom narednom životu.

DI: U romanu se pojavljuje još jedan element iz sfere granično-egzistencijalnog, a to je rekonstrukcija govora zapadne Srbije s početka 19. veka. Koliko je za delo kakve su Izbledele duše važan taj stilsko-umetnički efekat? Šta se njime postiže?

MJ: Dragana Radovanović je kao dijalektolog predložila da se produbi jezička dimenzija priče unošenjem više elemenata lokalnog govora. Moram da napomenem da se u priči ne rekonstruiše govor zapadne Srbije u potpunosti, naročito ne iz navedenog perioda. Kao prvo, to je nemoguće u potpunosti ostvariti. Kao drugo, to ne bi doprinelo priči onako kako sam je zamislio.

Uz idiolekatske osobenosti, izvornu mikrotponimiju, antroponimijski i patronimijski materijal, uvođenje dijalekatske leksike u standardni govor imalo je dva cilja. Osim što su dočarana, bar delom, krajnje intimna zavičajna osećanja, kao i običaji i verovanja jednog kraja, međuodnos dijalekta i standardnog govora odraz je prožimanja stvarnosnog i fantastičnog, koje je prvenstveno zasnovano na preoblikovanju elemenata poznate stvarnosti, kao što su neke običajne prakse, te njihovom kombinovanju sa onima koje su potpuno izmišljene. Potpun izostanak elemenata poznate stvarnosti jednako bi onemogućio ili bar otežao čitaocu da se saživi sa junacima i uđe u priču koliko bi to učinio govor ograničen na par sela.

Kao što je navedeno u uvodnoj reči: „Dijalekta kojim junaci ove priče govore nema … Oni govore mešavinom jezika koji se nekada govorio u jednom kraju – iz onog iz kojeg se vidi Gučevo i onog koji je danas nama poznat. Govorili su tako davno stari koje sam znao – mladi već odavno govore drugačije. I jezik su pojele godine.“ Govor u knjizi zasnovan je isključivo na mojim sećanjima i iskustvima sa ljudima koji su tamo nekada živeli. Nažalost, taj jezik je nestao pod uticajem medija a moje sećanje, kao i svačije uostalom, ipak je nepouzdano da bih iz njega u potpunosti rekonstruisao govor. Ali verujem da ga ima dovoljno da dočara duh vremena, podneblja, pa i nekih ličnosti, makar oni široj javnosti ne bili poznati, što nije razlog da ih bar delom ne upoznaju.

DI: Odupiranje zaboravu, čuvanje u sećanju, važni su motivi vašeg romana. Možemo li govoriti o njima, dakle, sećanju i zaboravu, kao faktorima izgradnje ličnog i kolektivnog identiteta?

MJ: Svakako. Mislim da je problem kratko sećanje, što nas je i dovelo tu gde smo. Sećanje i tradicija često imaju, nažalost, samo dekorativnu ulogu a snobovsku dimenziju ne treba ni komentarisati.

Lični identiteti su ključni, svi mi, ličnom prošlošću, tradicijom i sećanjima gradimo kolektivni identitet. On se rapidno osipa jer mediji, tehnologija i takozvana spot kultura čine svoje, zbog čega je priču bilo neophodno izmestiti iz savremenog konteksta. Ipak, komentari koje dobijam pokazuju da je izbor bio opravdan i da sam postigao cilj – priča budi sećanja čak i kada čitalac nije emotivno, poreklom ili iskustvom povezan sa opisanim vremenom, mestima i govorom. Meni je to dovoljno.

DI: Zanimljiv je prikazani sistem verovanja. U knjizi su veoma uverljivo dočarani obredi prelaza i rituali opraštanja. Važno mesto u priči je kult paljenja sveća. Da li su svi ti obredi zasnovani na verovanju našeg naroda ili su delimično plod vaše mašte?

MJ: Kao što sam rekao, u priči se stvarne običajne prakse i verovanja prožimaju sa izmišljenim. Uz njih, značajno mesto imaju moja lična iskustva i stavovi o duhovnosti, zbog kojih neki čitaoci mogu podići obrvu, ali utešiću ih da mnoge od njih neće primetiti i to ne zato što sam ih skrivao. Onaj ko ih sve uoči i prepozna deli moje stavove, makar potajno.

Kult paljenja sveće ima važno mesto u verskim obredima, važan je deo rituala čiji je cilj negovanje sećanja na pokojnika, ali nekima je i svojevrsan kanal za uspostavljanje veze sa drugom stvarnošću i onima koji se tamo nalaze. Kao takva, sveća je najmoćnija slika sažimanja ličnog i kolektivnog iskustva i verovanja, prošlosti i sadašnjosti, pa i stvarnosti i mašte.

DI: Još jedan impresivan segment priče predstavljaju obredni rituali i verovanja koji se odnose na veštice. Gde ste crpeli inspiraciju za njih?

MJ: Praktikujem ih kad god mi se ukaže prilika.

DI: Sam kraj romana nas dovodi do još jedne teške reči. Toliko teške da se vrlo retko uopšte i koristi u uobičajenom govoru – iskupljenje. Junaci vašeg romana podneli su veliku žrtvu da bi iskupili tuđe grehe. Verujete li da je bez iskupljenja moguće izaći iz limba i graditi bolju budućnost?

MJ: Nemoguće je beskrajno nagomilavati loša dela, nanositi bol i zlo u nedogled, kao što je nemoguće večno ih skrivati i gurati pod tepih. Sve pre ili kasnije pronađe put do površine i tada posledice mogu trpeti oni koji za to nisu krivi, niti su to zaslužili. I to je deo kako ličnog, tako i kolektivnog iskustva.

Ne mogu se nadati boljem sutra za svoju decu ako im u amanet ostavim nešto zlo, loše ili bolno, niti buduća pokolenja mogu izgraditi bolje sutra ako svi nose takav teret. Ni na ovom, ni na onom svetu. Biti zapamćen po zlu, uz zaborav, najstrašnija je osuda postojanja.

DI: I pored toga što ste stvorili delo koje lako komunicira sa čitaocima i koje će nesumnjivo ostaviti trag na sceni srpske fantastike, a nadam se i u srpskoj književnosti uopšte, teško ste našli put do izdavača. Čak nije bila od pomoći ni činjenica da se roman 2016. godine našao u najužem izboru jedne važne domaće književne nagrade. Kakav je vaš utisak o izdavaštvu u Srbiji i tretmanu koje imaju domaći autori kod izdavača?

MJ: Nezahvalno je komentarisati domaće izdavaštvo i davati uopštene ocene jer postoje ružni i svetli primeri, a iskustva sa izdavačima su krajnje lična. Sigurno ima onih koji bez problema pronađu izdavača, ali nije najvažnije samo videti knjigu koja je izašla iz štampe. Nestrpljenje rađa knjige koje posle ne možete ispraviti. Ono što je takođe značajno jeste podrška izdavača nakon objavljivanja, a koja je često kratkog daha ili čak izostane.

Ponovo bih čekao iz više razloga. Kao prvo, knjiga je pretrpela male ali značajne izmene koje su produbile osnovnu ideju. Zatim, dobila je predgovor Vladislave Gordić Petković i pogovor Dragane Radovanović – ono što su napisale o knjizi i podrška koju su mi pružili dragi ljudi, među kojima si i ti, ostavljaju u senci sva negativna iskustva sa izdavačima. Knjiga čak i izgleda fantastično – budimo iskreni, to jeste važno. Uz to, Akademska knjiga je izdavač kojem je stalo da podrži svoje autore. Zbog toga je vredelo čekati i sada, kada se osvrnem, ništa ne bih menjao.

DI: Kako sada gledate na ceo pređeni put od ideje za pisanje Izbledelih duša, preko samog stvaralačkog čina, pa do mukotrpne, višegodišnje potrage za pravim izdavačem? Da li imate utisak da je to knjiga koja je morala da bude napisana i objavljena?

MJ: Apsolutno je morala da bude napisana. To je onaj pomenuti vrisak koji je doneo olakšanje, poduhvat koji je produbio veze sa ljudima, mestima i događajima kojih više nema, ali koje nisam zauvek izgubio upravo zahvaljujući sećanjima. Što se mene tiče, svi oni ovekovečeni su u knjizi koja će, nadam se, i drugima pomoći da prošlost otrgnu od zaborava. Ukoliko tome doprinese bar malo, onda je to odgovor na deo pitanja koji se odnosi na to da li je morala da bude objavljena.

DI: Uređujete i pripremate brojne stručne publikacije. Predajete englesku i američku književnost na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici. Živite sa porodicom u Novom Sadu. I pored svih obaveza, uspevate da pronađete dovoljno energije i vremena za pisanje romana. Nastavljate li istim tempom i nakon Izbledelih duša? Možemo li da se nadamo novoj knjizi u dogledno vreme?

Laku noć, Punpune

MJ: Iskreno, ne znam. Mada cenim Kingove i Gejmenove savete, nisam od onih koji ih primenjuju jer ne pišem redovno, bar ne prozu, niti sebe primoravam da to činim. Izbledele duše su došle nekoliko godina nakon Vrata sumraka a odsustvo dodirnih tačaka između ove dve knjige dovoljna je potvrda da pišem onda kada imam inspiracije, ali i vremena.

Brojne obaveze uzimaju svoj danak, ali iskreno se nadam da ću uspeti da ih svedem na razumnu meru, što prethodnih godina nije bio slučaj – niti su one bile moj izbor koliko sticaj okolnosti. Koliko neumerena količina nametnutih obaveza može da iscrpi čoveka, toliko pisanje za svoju dušu ispunjava, a obe knjige nastale su u želji da napišem nešto za svoju dušu. Nadam se da neke priče koje mi se trenutno motaju po glavi neće izbledeti, kao ni potreba da ih zapišem.

Mladen Jakovljević - Izbledele duše
Mladen Jakovljević – Izbledele duše