Miroljub Todorović

KRISTALI

 

Veliki ledeni okeani blistavi od svetlosti
Okretali su svoje lice rečitom suncu.
U paklu vulkana oganj je rasipao
Užarene ruže od helijuma i kiseonika.
Kristali veličine zemaljskih gradova
Koji su visili o konce tečne Atmosfere
Zapanjivali su me svojim nepristojnim oblicima.
Ulazeći u kristalne kule
Uzvikivao sam svoje ime
Koje se zatim odjekujući rasprostiralo
U najudaljenije kutove svemira.

 

(Iz zbirke ”Planeta”, Niš, 1965)