Smrt moga muža Jovana Jovanovića izazvala je mnoge priče. Pričali su da nije bolovao. Pričali su i da je osetio kada će da umre. Ručao, okupao se, zamračio sobu, obukao jedino svečano odelo i na čistom čaršavu koji je mirisao na sredstvo protiv moljaca legao nepokriven i zaspao. Još kažu i da je tog jutra otišao da se ošiša i obrije, i da vrati neke sitne dugove na koje su ljudi već gotovo i zaboravili.

Prethodnih dana je bio čudno raspoložen. Kažem čudno, jer ne mogu tačno da definišem njegovo ponašanje. Delovao je kao čovek koji je saznao neku veliku tajnu, ali ga to otkriće ne čini nesrećnim, niti mu je zbog toga teško. Zamišljen, usana razvučenih u blagi poluosmeh, znao je da satima sedi u svojoj radnoj sobi. Povremeno se iz nje čulo blago mrmljanje, kao neki šapat. U početku mislila sam da to on priča sam sa sobom.

Jovan je oduvek bio neobičan, pomalo čudan. Još kao mladić pričao mi je pomalo nestvarne i uvrnute priče. Davno je bilo, pa sam većinu i zaboravila, a i ono što je čoveku neshvatljivo on istisne iz sebe, baci kao neki suvišan teret. Sećam se samo kao kroz izmaglicu priče o nekom čudnom šeširu. Bez jasnog početka i kraja, priča više deluje kao bajka. Mogu tačno da opišem košulju koju je nosio, klupu na kojoj smo sedeli dok mi je pričao, mirise, prolaznika sa brkovima, njegove oči, ali priče, priče se prisećam ogoljeno, u grubim obrisima, kao nekog davnog zastrašujućeg proročanstva koje nas ispunjava nemirom i slutnjom, pa želimo da ga što pre zaboravimo. I uspela sam u tome, bar mi se tako činilo, sve do jednog jutra, dva-tri meseca pre tragičnog događaja. Sređujući Jovanove košulje pronašla sam fasciklu punu crteža. Jovan nikada nije znao da crta. Crteži su rađeni grafitnom olovkom, nekolicina ugljem i tušem. Delovali su kao remek dela nekog velikog umetnika, ali po nemiru i laganoj jezi koju sam osetila dok sam prstima prelazila preko njih, znala sam da su njegovi. Otkud, kako i zašto, nisam u stanju da objasnim. Na svakom crtežu nalazio se šešir. Običan crni šešir, možda malo šireg oboda. Različito okrenut, nakrivljen, ispravljen, ukošen, iskošen, delovao mi je pomalo preteće, čak živo. Osetila sam kao da je za trenutak sve stalo, vreme, okretanje sunca, moj život. Osetila sam kako smo slepi i gluvi za putokaze koji nam se pružaju. Tada sam se setila.

Priča, Jovanova ili moja, svejedno, kaže da postoji trenutak koji se, istina, ne pruža svim ljudima, već samo onima koji su po nečemu izabrani, trenutak u kome oni mogu da odluče o toku svog daljeg života. Priča je fantastična i govori o tajanstvenom čoveku koji izabrane posećuje. Niko ne zna kako izgleda taj neznanac, odakle dolazi i ko ga šalje. Kod svih ljudi koje je posetio ostali su pronađeni neobični crteži crnog šešira. Priča dalje kaže da je u razgovorima sa strancem čoveku dopušteno da potraži odgovore na sva pitanja i sazna tajne i istine koje su običnim ljudima nedostupne i nedopuštene. Kada okončaju razgovor i kada čovek sazna i vidi i ono što je nevidljivo, stranac dolazi poslednji put. Dolazi da domaćinu ispuni želju. Čovek može da poželi sve, apsolutno sve, i biće mu ispunjeno, ali svi, baš svi, bez obzira na to kako su do tada živeli, jer u priči se kaže da niko ne zna ko će biti izabran, požele da pođu za tajanstvenim. Kuda i zbog čega, ostaje tajna.

Narod je oko smrti moga muža ispreo mnoge priče. Čak su govorili da su mu veštice i vile i ko zna koje još tajanstvene sile dolazile na san. Prorekle mu, kažu, kada će umreti. I mnoge obične i bezazlene stvari iz njegovog života, poput jutarnje šetnje, proglasili su neobičnim, čudnim, nastranim.

O sahrani neću govoriti. Ne želim da govorim o podozrivim pogledima, bolesno nastranim pitanjima, tišini kojom su me ljudi poput zida okruživali kad god sam pokušavala da im se približim, i ogovaranjima koja su se plela oko mog i Jovanovog imena, a za koja sam saznavala od preostalih malobrojnih prijatelja. Kuću su nam kao ukletu zaobilazili, čak zabranjivali deci da beru jabuke iz našeg voćnjaka.

Vremenom, sve se zaboravi, a dosta ga je od sahrane Jovanove prošlo. Smrt moga muža više nije bila interesantna ljudima. Njihovu radoznalost hranili su novi događaji i nove smrti. Priče su prestale. Počeli su i da me posećuju. Čak sam i ja vremenom ubedila sebe da sam priču o čarobnjaku sa šeširom izmislila, čudno i rastrojeno ponašanje Jovanovo pravdala bolešću i prihvatila lekarsku konstataciju o izlivu krvi u mozak kao uzroku smrti. I tako, dani su opet počeli da liče jedni na druge. Vratila sam se u slepilo, nesposobna da vidim znake koji me okružuju.

Sasvim običan šešir malo šireg oboda neko je zaboravio na grobu moga muža. Nestalo je one tanke linije koja spaja naš život sa realnim. Uplašila sam se sebe i vlastitog straha, privida života i iluzije da ga živim, i pobegla u prividnu sigurnost svoje kuće.

I ponovo se setivši svega, rešena da se suočim sa znacima, vratila sam se na Jovanov grob. Šešira više nije bilo. Možda ga je odneo vetar, ili neki prosjak? Možda je samo plod moje podsvesti? Možda…