(poglavlje romana “Bakarni bubnjevi”, 2009)

Oduvek mi je bila zanimljiva kula tramvajskog depoa ispod Kalemegdanskog platoa – građevina od cigala, čvrsta kao bunker a tom su utisku još više doprinosili prozorčići nalik puškarnicama utisnuti u sva četiri ćoška građevine. Gledano spolja, bilo je jasno da u kuli borave vozači tramvaja, možda neki skretničari (kako li to uopšte ide sa tramvajskim šinama?) ali jasna namena te građevine se nije mogla saznati pukim posmatranjem. Od građevine su se zrakasto širila tri, četiri koloseka predviđenih za smeštaj kompozicija koje su na remontu ili jednostavno van funkcije. Pod zavesom od sitnih kišnih kapi, ovog tmurnog dana depo je izgledao kao apokaliptična SF verzija totalitarnog društva koje se netom raspalo. Dušan Lainović – čovek u kasnim pedesetim, visok i snažan muškarac čije šake lome orahe u sekundi, obučen u nezvaničnu uniformu GSP-ovih vozača (sivi džemper i teget sako usijanih rukava i revera) – sedeo je na improvizovanoj klupici, leđima naslonjen na vlažan zid kule i pio kafu iz limenog čančeta. Predstavili smo se kao dobri prijatelji samoubice čijem je poslednjem činu vozač prisustvovao. Kazali smo da smo nezadovoljni policijskim izveštajem i da, u neverici da bi naš prijatelj mogao da izvrši samoubistvo, želimo da nama lično ispriča šta je, u stvari, video tog jutra. Prošli smo mnogo bolje nego sa komšinicom iz Đušine ulice – Lainović se odmah upecao, poslužio nam kafu i razvezao jezik.

– …Pazite, i oni su meni (policija) malte ne objasnili da sam ga, kao, ja ubio. Odnosno moj tramvaj. Jer, da nisam tramvajem prošao u tom trenutku, a ja valjda gledam u bob da li ima neko na mostu što stoji na ogradi pa ako ima onda, valjda, da ne prođem, on se ne bi stropotšt’o niz most! Nije nego! Bio je jedan inspektor tu, neki Radulović, i taj me je jebav’o da sam ja kriv, ali, ’ajde, nema veze! Šio mi ga Đura! A šta je, u stvari, ono što sam video… Dakle, ja sam tog vašeg prijatelja ugledao kad sam bio na nekih pedeset metara od njega. On je, kol’ko se sećam, stajao tačno na mestu gde se, ispod mosta, završava kej i počinje reka. Kada sam se malo približio video sam da je oko vrata imao obmotanu sajlu, ili je to bio kanap, ne sećam se. Stajao je na ogradi, a tu je širina metalne ograde taman za pola tabana, ne više. Nije on mogao, ’oću da kažem, da dugo održava ravnotežu na ogradi, proš’o tramvaj ili ne proš’o. E sad, meni je ličilo da on tu priča sam sa sobom. Nisam ništa čuo, naravno, ali je mlatarao rukama kao da se raspravlja s nekim. I ja sam momentalno pogledao na drugu stranu mosta i tamo nije bilo nikoga. Mogu da se zakunem deci tog čoveka da niko nije bio na drugoj strani. A kad’ sam vratio pogled na njega i počeo polako da usporavam, video sam da se taj vaš prijatelj i dalje raspravlja s nikim. E, onda je podigao ruke i kao da je neko počeo da ga davi on se uhvatio za vrat. Ali nije on pokuš’o da skine onu omču što je stavio nego kao kad se neko guši pa se hvata za vrat. A onda je podig’o jednu ruku, druga mu je ostala na vratu i stao da tera nešto oko sebe. Bog da mi prosti, k’o neku magiju da je terao od sebe. Mislim, lažem vas, kao da je terao neke ptice. Nije tu bilo nikakvih ptica. I tada sam ja, iako sam usporio, tramvaj prošao pored njega ali on je izgubio ravnotežu od tog mlataranja po vazduhu a ne od tramvaja. Poslednje što sam video bilo je da pada s ograde mosta. Nekih dvadeset metara kasnije uspeo sam da potpuno zaustavim tramvaj. Kad’ sam otrčao do mesta s koga je čovek pao, e, tek onda sam primetio sajlu zakačenu za ogradu. I njega, naravno, kada sam se nagnuo preko. Bilo je strašno to jer… nije on još bio zadavljen, da prostite, još se on dole, metar, dva ispod mene koprcao i nešto mrmljao…

– Šta, čoveče, šta je rekao? – Milan Lazić više nije mogao da izdrži od napetosti.

S druge strane, tramvajdžija je ’meračio’ svoju priču kao da nema tamo neke putnike koji čekaju na početnoj stanici. Delovalo je da mu se dopada to što je učestvovao u nečemu, što je video čoveka u samrtnom hropcu. Od početka se Lainović nije dopao svešteniku.

– Ništa nije rekao – ohladio ga je tramvajdžija i to mi se dopalo na neki perverzan način – Samo je krkljao i uskoro je… cvik! Umro.

Kiša je počela da pada jače. Ćutali smo. Lainoviću se dopadalo što nas je tako ostavio nemima. Onda je ponovo progovorio.

– Dok se on tako batrgao, sekund, dva… primetio sam da mu je nešto ispalo iz džepa, u stvari, nekoliko metalnih, rek’o bih stvarčica, jer odjeknula je dva-tri put nešto kada je palo na kej, dole…

Pričao bi tramvajdžija još dugo, meračio bi on tu svoju avanturu da se nismo kao po naredbi podigli i, bez dogovora, znali da ćemo se uputiti na drugu stranu mosta. Zahvalili smo se Dušanu Lainoviću kome se na lice svio kiseo izraz – želeo je da još pričamo o samoubistvu našeg prijatelja. Lazić i ja smo otišli do sedišta Društva i sa parkinga uzeli reno klio koji je bio vlasništvo Igora Tanovića. Kada smo došli, sa novobeogradske strane, do podnožja Starog mosta, gotovo da je pao mrak. Kiša je lila kao iz kabla. Smucali smo se, ne znajući šta, u stvari, tražimo po potpuno praznom pločniku keja pod mostom. Dakle to je bilo to, pomislio sam, to je bio dramatis locus samoubistva. Pogledao sam prema oljuskanoj ili negde čak zarđaloj konstrukciji mosta. Nad njim je bilo sivo, oblačno nebo koje polako zalazi u polutamu. Pločnik pod mojim nogama je bio blatnjav, prljav, reka je zaudarala na trulež, sve u svemu gadno mesto da se skonča, pomislio sam. Nisam mogao a da u vezu ne dovedem samoubistvo Branka Ćopića, skok sa novog mosta, stotinak metara udaljenog od ovog „Milanovog“. To da je postignuta paralela bila neumesna shvatio sam tek kada sam se setio nedavno otkrivenog spomenika Branku Ćopiću koji je gradski otac postavio tik uz baštu restorana „Ušće“ – kako bi, valjda, svakom gostu zastao zalogaj u grlu kada mu se pogled susretne sa gvozdenim pogledom samoubice.

Milan Lazić je upalio baterijsku lampu i to je bio znak da se i ja bacim na posao. Jedino što smo imali na umu bilo je da tražimo neke metalne predmete. Po svoj prilici sitne. Šta je moglo da ispadne iz džepova pisca dok se klatio sa metalne sajle? Budući da su u džepovima njegove vijetnamke bili jednoručni tegovi za vežbanje teško da je nešto drugo moglo ispasti iz njih. Biće da je to što je ispalo bilo u džepovima pantalona. Metalni predmeti: ključevi, verovatno… šta još? Policija, naravno, nije pretraživala podnožje samoubistva. Zašto bi, kod obešenog čoveka tražite oproštajno pismo – ukoliko njega nema, onda više ništa i ne tražite. Noć i mokar teren su zaista ometali našu potragu. Nailazili smo na sve i svašta, kako to ispod mosta i mora biti, ali nijedan metalni predmet, mali dovoljno da bi stao u džep bilo pantalona bilo jakne nije bio na keju. Naravno, nisam baš ni očekivao da ćemo nešto naći. Ipak, sveštenik je bio uporan, mnogo uporniji od mene i najzad me je poslao da dovezem automobil preko travnjaka do mosta, ne bi li nam farovi osvetlili prostor potrage. Tako sam i učinio.

Milan Lazić je uskoro viknuo. Otrčao sam do njega.

– Ovo je bilo njegovo – rekao je u pola glasa kao da je tek sada prihvatio činjenicu da mu se prijatelj (ko zna, možda su bili izuzetno bliski?) ubio.

Otvorio je šaku. U njoj se nalazio mali švajcarski perorez sa priveskom – amblemom „Paladijuma“ s jedne i nekim drugim amblemom s druge strane. Kasnije ću shvatiti da su to grbovi „Paladijuma“ i „Kaulijaka“.

 

– To nije sve – suvo je rekao sveštenik i pokazao mi još jedan metalni predmet koji je pronašao u blizini.

Radilo se o dugmetu za klasičnu košulju sa rigovanim manžetnama. Dugme je takođe bilo simbol, grb nečega. Čega, nije mi bilo poznato u tom trenutku, ali sam po Lazićevom izrazu lica zaključio da je to jedan od simbola Prosvetljenih. Na aversu je stajao jedan znak srednjovekovnog heraldičkog tipa a na reversu mnogo interesantniji amblem u boji:

 

– Srednjovekovni oklop sa rogovima losa, iza štita sa dijagonalnim krstom u čijim se poljima nalaze četiri ruže… – počeo je da pripoveda Milan Lazić kada nas je u trenutku obasjala prodorna svetlost.

Prva moja asocijacija je bio refletor policijskog helikoptera. Verovatno je veliki broj američkih filmova uticao da odmah u glavi rekonstruišem situaciju u kojoj je, za vreme nezvaničnog vanrednog stanja, neko primetio dva sumnjiva tipa kako nešto petljaju u podnožju jednog od nosećih stubova starog tramvajskog mosta i prijavio to policiji. Očekivao sam, dakle, nadletanje policijskog helikoptera i čekao da nam se modifikovani, metalni i reski glas obrati iz zvučnika i zapreti nam otvaranjem vatre. Ipak, kada sam se okrenuo shvatio sam da je svetlosni šok došao od neočekivane i neprirodne pojave sunčanog dana oko nas. Ili nas u sunčanom danu. Nije se samo noć pretvorila u dan, već se i sve ostalo promenilo.

Milan Lazić i ja smo se nalazili na obali reke (to je bilo isto) i reljef oko nas je bio isti, bila je to reka Sava, nekoliko stotina metara od njenog ušća u Dunav ali je doba u kome smo se našli po svemu sudeći bilo prepotopsko, pre svake civilizacije. Obalu reke činilo je ogromno oblo kamenje, poput kosmičkih jaja koje se belasalo na suncu. Sunčevi zraci su bili prodorni ali je oko nas vladala prilična hladnoća. Tamo gde je bio grad, na obe strane reke sada su bila ogoljena polja, tu i tamo prošarana zakržljalim žbunjem. Vazduh suv, hladan, neplodan. Voda reke je bila čista, gotovo prozirna a obala se spuštala postepeno ka sredini korita, vodostaj je bio nizak a svuda oko nas su se prostirali peščani sprudovi. Da, bilo je ovo mesto na kome je Beograd, ali smo se nalazili u iskonu, pre bilo kakve civilizacije. Ništa unaokolo nije asociralo na čoveka i njegovo prisustvo već na potpunu usamljenost u odnosu na ljudska bića i tragove njihovog postojanja. Nakon određenog vremena umirio sam se, shvativši da se ponovo – kao u slučaju terase letnjikovca Vladimira Maksimovića – nalazim u nekakvom snoviđenju, možda astralnoj projekciji postojećeg i to me je na trenutak ostavilo u izvesnom miru. Ipak, kada sam pogledao prema svešteniku zebnja se ponovo javila u meni – Milan Lazić je, kada je kao i ja shvatio da smo se našli u snu, odmah potrčao do prvog sasušenog žbuna i iz njegove oštre utrobe izvadio dugačku granu, motku, dakle, spreman da se brani. Nismo dugo čekali na protivnika. Praistorijsku tišinu je prekinula potmula tutnjava čiji izvor nisam mogao da otkrijem. Potom se zvuku koji je u početku podsećao na udaljene udarce u mnoštvo bubnjeva pridružio šum pljuskanja po vodi nalik na snažne udarce pljosnatim veslom po površini reke. Zatim su udarci postali bliži, ne toliko u svom zvučnom obliku koliko u vibracijama koje smo mogli da osetimo pod nogama. Milan Lazić je bio u pravu, približavala nam se sila od koje se trebalo braniti.

Prvo smo mogli da vidimo veliki oblak uskomešanih vodenih kapi koji se plićakom na našoj strani obale približavao ogromnom brzinom, praćen ili pre najavljivan bukom a zatim smo u zvučnom košmaru uspeli da prepoznamo konjski top. I zaista, nekoliko trenutaka kasnije mogli smo usred oblaka vodenih kapi da uočimo nekoliko konjanika. Pet konjanika na gotovo identičnim, crnim konjima oklopljenih srebrnim tokama i tamno crvenim pokrovom izgledali su zastrašujuće i predivno, istovremeno. Na sebi su imali ogrtače od crnog somota sa širokim kapuljačama koje su im skrivale lica. U tobolcima na konjskim sapima primetio sam lukove i strele, u rukama su držali koplja. I taj se kovitlac konjskih kopita, vode i sitnog kamenja koje pršti unaokolo tren, dva kasnije rasformirao i usporio svoje napredovanje. Sveštenik i ja smo stajli u vodi do članaka a jahači su se rasporedili oko nas u pravilnom polukrugu i zaustavili svoje konje. Znoj s konjskih sapi i bela pena na njihovim njuškama pokazivali su da su nas primetili sa velike udaljenosti i odmah se stuštili do nas. Svi smo ćutali. Tišinu je povremeno prekidalo konjsko rzanje. Zatim sa, ne smogavši snage da se okrenem i pogledam u njegovom pravcu, začuo za leđima kretnju Milana Lazića. Povlačio se unazad ali i u stranu čvrsto u rukama stezavši deo grane koji je iskopao iz žbuna. Jedan od konjanika se izdvojio i dokasao na konju par metara ka nama, zaustavivši se u prostoru između sveštenika i mene. Ispružio je svoju slobodnu ruku, onu kojom nije stezao koplje. Otvorio je šaku kao da nešto traži od Milana i potom progovorio na jeziku koji, siguran sam, nikada ranije nisam čuo ali sam ga odlično razumeo:

– Sada možeš da mi predaš dugme Prosvetljenih – glas mu je bio neobično postuliran, kao da je govorio kroz limenu tubu.

– Dođite po njega – sveštenik je delovao pribrano i najednom ludo hrabro.

Što je predložio počelo je da se odigrava. Udaljen pet, šest metara od Milana, konjanik je pobo konjske sapi i prelepa životinja se prvo propela na zadnje noge da bi krenula u galop ka svešteniku. Ovaj se nije dao iznenaditi – tek tada sam primetio da je iza leđa držeći dugačak štap jedan njegov kraj zaglavio u kamenjar pod nogama. Milan Lazić je zviznuo, tada sam se telom okrenuo ka njemu i, čekajući udarac konjanika, hitnuo ka meni dugme Prosvetljenih. Uhvatio sam ga i čvrsto stegao u šaci. Konjanik se potpuno približio svešteniku i krenuo da ga posred grudi udari kopljem kada je ovaj, opet, vrisnuo nekim nadljudski snažnim glasom zaplašivši konja koji se ponovo propeo na zadnje noge prosto proklizavajući na pošljunčanoj podlozi. Milan je zatim napravio naglu kretnju telom u desnu stranu otkrivši drugi deo štapa na koji je pod kosim uglom naleteo konj. Životinja je urliknula i silom inercija pala na prednje noge, polomivši ih u trenu, zbacivši s leđa konjanika i stropoštala se pored. Lazić je naglo skočio i pre no što su se preostala četiri konjanika mašila za svoje lukove i strele, uzjahao njihovog vođu, iskusnim potezom mu slomivši vrat. Sada tri konjanika već nategla svoje strele kada je četvrti među njima krenuo u galop prema meni, vitlajući dugačkim kopljem iznad glave. Mahinalno sam pošao unazad, pogleda prikovanog za galopirajuću smrt kada je Lazić hitro ustao sa mrtvog vođe konjanika, naglim pokretom izvukao koplje koje se pri njegovom padu zarilo u zemlju, zauzeo odgovarajući položaj i hitnuo koplje ka mom konjaniku. Oklopljeni konj je bio možda tri, četiri metra od mene kada se koplje zarilo pravo u grudi konjanika. Njegova se životinja propela, ja sam se skotrljao u stranu u strahu da će me polomiti kopitima. Konjanik je pao.

– Na konja i beži… amblem je naš! – uzviknuo je sveštenik.

Telom mi je prostrujila neka potpuno nova, nepoznata energija, čulni podsticaj kakav nikada pre nisam doživeo – nije se nešto bitno promenilo u mom načinu rasuđivanja i osećanju zbunjenosti usled astralne dimenzije u kojoj sam se ponovo našao (svetovi su se, na nivou „Paladijuma“ i Prosvetljenih, očigledno menjali po nekim svojim pravilima i sada, treći put za redom, bilo je glupo da se ponašam kao zgranuta Alisa u zemlji čuda), koliko je, dakle, promena bila u telesnom samoosećanju. Osetio sam zategnutost tela, vitalnost i snagu, osetio sam da telom mogu mnogo više nego što mogu van astrala. Tako sam, iznenadivši sam sebe uspeo da se u dva, tri poteza popnem na konja i umirim ga dok su mi iznad glave fijuknule tri strele. Pogledao sam prema svešteniku i shvatio da je uzeo u ruke luk i tobolac sa strelama mrtvog vođe i shvatio da će on ostati, kako bi usporio preostale konjanike. Petama sam udario konja po slabinama i dao se u beg. Treba da napomenem na ovom mestu da sam nekoliko puta jahao, ili, tačnije, pokušavao da jašem. Ponešto sam, dakle, znao o tome ali daleko od toga da sam bio jahač. Govorim vam upravo to jer mi je i samom bilo neverovatno s kolikom sam veštinom jahao u astralnoj projekciji, u ovoj nadrealnosti. Zaputio sam se pravcem iz koga su konjanici došli, terajući konja tankom linijom šljunkovitog plićaka – desna obala kojom sam se kretao nigde nije imala dobar prilaz dubini kopna. S moje desne strane, koliko sam u magnovenju zbog brzine, buke i drmusanja mogao da vidim, prostirala se nepregledna zelena dolina, upravo na mestu gde je u stvarnosti hotel Interkontinetal, nalazio se veliki, čvornovati, prastari hrast. I onda sam, u trenu shvatio da je preda mnom ravnica Laurion. Da li su onda i konjanici bili neki prepotopski Sindi, zapitao sam se. Tri konjanika su me pratila. Mogao sam da primetim da je poslednji među njima prilično zaostajao jer mu je iz ramena virila strela koju je verovatno odaslao otac Milan.

Razdaljina između nas se, koliko god sam podbadao konja, polako smanjivala. Stizali su me. Dok sam prebirao po glavi gde bih mogao da se sakrijem ili ih zbunim jedan od konjanika me je stigao i, jašući paralelno sa mnom, uskoro prestigao. Izgledalo je kao da ja uopšte nisam meta. Kada sam, i dalje u zaglušujućem galopu, bio nekih pet, šest metara iza njega mogao sam da primetim kako se brzina njegovog konja uvećava nesrazmerno, protivno svakom zakonu fizike. To je bio konj na mlazni pogon, pomislio sam. Naglo kako me je i prestigao, konjanik je usporio i potom stao na neveliki šljunčani sprud. Okrenuo se prema meni. I sam sam počeo da usporavam svog konja. Iza mene, preostala dva konjanika su takođe usporavala. Nisam uspeo da im pobegnem. Bilo je ovo mesto za obračun, shvatio sam. Zaustavio sam se. Iz nozdrva konja prvog jahača širila se ledena para. Vreme je na trenutak stalo. Nisam imao nikakvo oružje. Oni jesu.

Zatim se dogodilo nešto neočekivano. Predvodnik je pokretom ruke u širokom luku razotkrio svoj ogrtač tako da je i kapuljača skliznula s glave unazad. Na moje  zaprepašćenje ispod somotskog ogrtača se otkrila mlada žena. Bila je u tamno braon odelu od jelenske kože, lica bledog, sitnih crta, crnih očiju i guste, kovrdžave kose skupljene u rep. Da, bila je to mlada žena. Gledala me je netremice. Ljutito. Potom je odmotala paket koji je, umotan u kožu, bio sve vreme zaglavljen i vezan između roga sedla i vrata prelepe crne životinje. Iz slojeva kože se pomolila bela koža deteta. Žena ga je uzela u ruke i postavila na sedlo pred sebe. Bio je to moj sin Ognjen!

Ne želim da vam opisujem emocionalni naboj koji se desio u meni. Ukoliko ste roditelj, onda znate da ne postoji način da se to iskaže rečima. Ukoliko ste, pak, i vi pisac onda znate da ne postoji način da se to iskaže a da ne bude patetično. Ne. Govoriću vam o sasvim drugom osećanju. Samoosećanju fizičke snage. Ognjen je sedeo u sedlu omamljeno, ispreturano od silovitog galopa i gledao u svog oca mutnim pogledom ne prepoznajući ga. Žena se zadovoljno smeškala i potom ispružila ruku, tražeći, naravno, amblem Prosvetljenih. Bilo je jasno da će mi ubiti dete ukoliko to ne učinim. Dugme ko dugme, rezignirano sam pomislio. Poterao sam konja i prišao svom sinu i nepoznatoj ženi. Možda sam bio na tri metra od njih, moj konj je već kopitama zastrugao kamenje na sprudu kada su se susreli moj i Ognjenov pogled. U trenu, detetov pogled se razbistrio, grimasa uozbiljila. Netremice gledajući u mene Ognjen je otvorio usta i iz njih je potekao prodoran, grozan vrisak. Lice žene se u trenutku izobličilo.

Vrisak je trajao satima, godinama, eonima, činilo se i nad rečni žal se spustio mehur tog prodornog, neljudskog vriska. Pod tim zvonom bili smo mi – dva konjanika u plićaku iza mojih leđa, žena, Ognjen i ja. Isprva se nije dešavalo ništa ali je onda počelo rastakanje astralne stvarnosti. Prvo polaku a onda sve brže razdvajala se zategnuta konjska koža i napolje su provaljivala creva, sluz, krvavo meso dok su se iz konjskih gubica sunovraćali zubi mešajući se sa sluzi istopljenih očnih jabučica da bi uskoro taj proces osvojio sve osim oca i sina. Otac i sin su tonuli naniže kako su se konji na kojima smo bili polako ali neumitno pretvarali u organski mulj i smrdelo je kao u paklu, do te mere da mi se povraćalo ali sam se suzdržao ugledajući se na sina koji je stoički, kao da je sve ovo činio milionima puta i dalje vrištao ali mirnih, zaleđenih očiju. Otac i sin su bili spašeni. Zlatna svetlost je okupala prepotopski Laurion i svet je nestao.

Probudila me je kiša na obrazu. Kada sam otvorio oči shvatio sam da ležim na mokrom betonu keja ispod starog savskog mosta. Kiša je rominjala i bila je hladna. Ustao sam. Bolele su me ruke i noge kao da će otpasti. Istovremeno se sa zemlje polako i oprezno podizao otac Milan. Ležao je nekoliko metara dalje, uz i dalje upaljene farove kola. Nekako smo uspeli da ustanemo.

– Odlično ste se držali – rekao mi je i pljunuo krv na mokar pločnik.

– Gde mi je dete!? – zamalo sam se savladao da mu ne opsujem majku.

– Verovatno kod kuće i spava. Ništa ne birinite. Videli ste i sami da u astralu svi dobijamo veću snagu i veštinu. Ovo je bilo stvarno čupavo, ali za početnika držali ste se odlično.

– To nije bio san – konstatovao sam.

– Ne. To je bio prostor misije. Važno je da u ovom svetu imamo opipljiv trag – otvorio je šaku i pokazao mi dugme sa amblemom Prosvetljenih.

Ćutao sam do kuće. Otac Milan me je ostavio ispred ulaza. Nevena je još uvek bila budna kada sam ušao u kuću mokar i izubijan.

– Znam šta je bilo – rekla mi je tiho i počela da svlači s mene prljavu i mokru odeću – Bila sam u kuhinji i odjednom sam se onesvestila. Bez ikakvog povoda ili najave. Sanjala sam… tebe i još jednog čoveka, i konje i Ognjena…

– Dete? – iznenadio sam sam sebe sigurnošću i mirom.

– On je već spavao. Kada se sve završilo, odmah sam otišla u njegovu sobu. Bio je budan. Imao je temperaturu. I sada je ima ali je opet zaspao. Ali, kada se probudio, ja sam izgovorila najluđu moguću stvar. Pogledala sam ga i želela da ga upitam kako mu je, otvorila sam usta i odjednom izgovorila: „Vidimo beskrajno formiranje i naknadno podešavanje pragmatičnih kompromisa čiji je cilj da nam stvore društvo kojim ćemo svi biti zadovoljni: ideje usmerene ka tom cilju puštaju se da probno plove prema biračkom telu gde onda tonu ili uspevaju da se održe na površini“. Kao po diktatu, uopšte ne znam zašto sam to izgovorila niti kako se sećam ove rečenice.

Zanemeo sam. Nevena i ja smo to veče stvorili pakt. Te večeri sam, suštinski, pristupio grupi. Sada smo znali da će Prosvetljeni uticati i u astralu i u realnosti. Tako je, bio sam siguran, skončao i Milan Milivojević. U borbi za Evropu sve je bilo u igri.