Prepoznala ga je odmah, čim ga je videla onako dronjavog, kako zguren cunja među šatrama: tražio je ostatke hrane, siguran da niko neće obratiti pažnju na njega iako je imao tužne oči starca.

„Koliko ti je godina?“, prepala ga je pitanjem, nenaviknutog da mu se iko obraća. Strpao je u džep delić odbačene lepinje s mirisom pojedene pljeskavice i upiljio se premudrim očima u urednu plavu haljinu.

Devojčica se iskrivila, bezuspešno loveći njegov pogled.

„Šest, koliko znam“, odgovori najzad, zgranut koliko njenom upornošću, toliko i sopstvenim glasom.

„Znala sam! Koliko ti je bilo kada si se rodio?“

„Šest, koliko se sećam.“ Snebivljivo se promeškoljio, zabrinut što joj je poverio svoju jedinu tajnu. A onda se dosetio da je pogleda pravo u oči. Iskrice radosti i prepoznavanja na tren su blesnule u tromom pogledu deteta sa očima starca.

„I ti?“, pitao je ispravljajući se. Bio je pola glave viši od nje, verovatno stariji, samo ona nije bila ogrnuta oblakom zarazne boleštine koji je ljude terao od njega. Oni najbolji i oni najgori su ga povremeno gađali ostacima hrane. Jednom mu je starica u crnini kupila sladoled, pazeći da mu ne dodirne ruku. Zaustila je nešto, ali nije izvukla reč iz zgužvanog grla, da bi još nesrećnija nestala među ljudima i normalnom decom.

„I ja“, odgovorila je smejući se. „Ja sam Petica otkad pamtim. Pet mi je godina i zato sam Petica.“

„Sećaš se svog rođenja?“, usudio se da postavi svoje drugo pitanje na koje će, sada je znao, dobiti odgovor. Želeo je da se rasplače, ali nije mogao, njegove stare oči su bile osušene. Hteo je i da se nasmeje, kao normalna deca čiji glasovi sapliću ravnodušne vetrove, samo nije umeo.

„Svi mi pamtimo svoje rođenje.“ Sačekala je da joj postavi treće pitanje, ali je on bio toliko uzbuđen što je dobio odgovore da se stresao od prijatne jeze i sreće, stegnutih usana i jagodica, netremice zureći u njene oči. „Svi mi – deca iz Prestonice sveta“, dodala je, shvativši da on dugo neće izustiti ni reč. „Kad stignemo tamo, bićeš drugi po godinama. I ja sam među najstarijima, zato su me poslali da te tražim. Već pola veka tragam za tobom, pa kada se umorim, vratim se kući, prenosim im šarene ili bezbojne priče sa kojima sam se sudarala po svetu, ali deca uvek više vole raznobojne, a najviše one u kojima sunce izmili kroz boju isceđene kupine… Razumeš li šta ti govorim?“

Još nije mogao da prozbori, samo je nekoliko puta klimnuo glavom, željan da njen glas nastavi da mu se obraća. Ljudi su ih gledali sa užasom, neki su imali želju da upozore čistu i ljupku devojčicu: ne primiči mu se! I nikako ne dodiruj tog dečaka oko koga lebdi smrt ili, barem, neuništiva i ogromna klica neke opake, vrlo mučne bolesti! Devojčica se namrgodila. Smetala joj je jalova pažnja odraslih, a dosadila joj je i bučna pažnja normalne dece. Počela je da se udaljava od vašarske vreve, nije se obazirala – znala je da je prati.

„Još samo Dvaipo“, pričala mu je dok su zabitim putevima išli ka Prestonici sveta. „Beba nam je odmah rekla da ćemo tebe lakše pronaći nego nju. Posumnjala sam već posle druge decenije traganja za tobom, činilo mi se da je Beba prvi put pogrešila. A ona se smejala bezubim osmehom, pogađajući mi misli dok sam joj menjala pelene.“

I dalje je ćutao, više nije bila sigurna može li da je razume, ali je osećala kako se tanji gust i gnusan oblak koji ga prati skoro od rođenja, dok sa uzdrhtalom radošću sluša njene reči.

„Valjda uvek moraš nešto da nosiš sa sobom“, promrmljala je pedesetog dana puta. „Ja korake i dane koje smo prešli ostavljam za sobom, a ti ih skupljaš.“ Nije se ni nadala da će joj išta reći. Ipak je nastavila da mu priča, jer mu je od toga bilo bolje. A i ona je sebi delovala mudro i lekovito. Lep osećaj.

„Ima li u Prestonici sveta mnogo odbačene hrane?“ Sada se devojčica trgla, ne očekujući da će ovaj dečak ikada više progovoriti. Već sedamdeset i pet dana čula je samo svoj glas, odjeke dalekih i usamljenih autoputeva i zverinji govor koji nije razumela, jer nije bilo Bebe da joj tumači.

„U Prestonici sveta živi samo nas dvanaest, sa tobom će nas biti trinaest, pa otkud bi bilo odbačene hrane? Glupa pitanja postavljaš za Šesticu. Da nemaš taj pogled i taj smrdljivi oblak oko sebe, pomislila bih da sam greškom povela normalno dete.“ Osmotrila ga je da se uveri u svoje reči. Njene oči prepune vedrog podneva teško su se probijale kroz noć, a možda i kroz tamni plašt bolesti koji se i dalje zbunjeno vukao za Šesticom. Ipak, dečak nije bio toliko blesav da pita – pa šta jedete; valjda je shvatio da ima hrane i za njega, kad već sva deca preživljavaju. Sigurno mu je jasno da Prestonica sveta daje sve što je potrebno…

„Možda ću im biti gadan ovako…“ Rekao je to glasom tišim od oseke pitomog mora, ali ga je čula i nasmejala se kao normalna deca kada im prvi sneg pokvasi nos ili dlan. Tek tada je video da im neko trči u susret. Devojčica je istovremeno poskočila i pohrlila ka tom detetu, vičući kao da je sama na svetu: „Našla sam ga! Našlaaa!“

Prepao se da će ponovo ostati sam, pojurio je za njom. Ukopao se na nekoliko koraka od sitnog dečaka čije su tamne oči sijale kroz mrak.

„Našla si Šesticu! Samo još da ja pronađem Dvaipo, ali sam se mnogo umorio, krenuo sam kući da upijem snagu i da me Beba ohrabri, drago mi je što si ti uspela i što sam čuo tvoj smeh, sada ćemo svi zajedno“, mleo je dečak glasom kanarinca. I tada se, neočekivano, probi kroz oblak zaraze i smrada da bi zagrlio novog stanovnika Prestonice sveta.

Šestogodišnjak se ukoči. Onda, sasvim oprezno, spusti svoje tanke, prljave ruke na ramena malog prijatelja.

„Nema ga više“, pljesnu ručicama Petica. „Sasvim se razbucao tvoj ogrtač koji je plašio ljude. Ostao ti je samo miris prljavog deteta, ali njega ćeš sprati u reci. Želiš li odmah da se okupaš? Ne moraš ako ti je zima. Ali bilo bi dobro…“

Gledala ga je kako lakonogo jurca prema reci, noseći sa sobom i njene priče, i sve protekle dane puta i prvi zagrljaj u svom životu.

„Još samo Dvaipo“, klimalo je glavom najmanje dete. „Naći ću je, sada sam siguran. Beba sve vreme tvrdi da ću je naći. A ja sam se pitao: kako među sedamnaest milijardi ljudi…“

* * *

Našla ga je, osetila je ležeći na travi, dok su joj zamućene bledosive oči upijale nebo. Bezubi osmeh raširi njeno sićušno lice. Još Dvaipo, još samo ona, ponavljala je, a iz usta izlete samo radosno: „Khe!“ Upiškila se od sreće. Trojka doskakuta, spretno odvi platno, ubaci ga u lonac i obavi oko Bebe novu pelenu.

„Šestica nam dolazi. Blizu je i Dvaipo.Osećam“, govorila je pogledom deci koja su se okupila čim su je videla kako mlatara tanušnim ručicama.

„I onda ćemo biti svi na okupu“, ciknu dečurlija, skoro horski. Pola je bauljao među njima, zadivljeno gledajući Bebu koja sve zna. Ova okrenu svoje mutne oči od njih. Spavalo joj se i znala je da će nanovo odsanjati svoje rođenje.

U trbuhu ih je bilo dvoje, seća se da su se uvek držali jedno za drugo. Tako su i rođeni, na istom ovom mestu – u Prestonici sveta. Istovremeno su ugledali ono nebo – do pola još tamnomodro i spokojno.

„BEba i BAba“, zašumiše vetrovi.

„BEba i BAba“, ponavljale su kapi potoka, preplićući se u smejanju.

„Da“, potvrdi Zemlja.

BEba je bio dečak, obao, ružičast kao zora, gugutav i veseo. BAba je odmah zaplakala, možda pre – zakukala. Videla je svoje male grabljive šake, skvrčene nejake noge, naboranu kožu, tamniju od mraka. S mržnjom je gledala brata, jer je već znala: njemu će se radovati i priređivati slavlja kada ih pohodi. Nju će mrzeti i proklinjati kada im dođe u goste, teraće je s praga. Niko nije morao da joj objasni da jedno bez drugog neće moći i da će se doveka boriti. Ipak, toliko ga je mrzela! Baš koliko i sebe. Morala je oboje da ih sahrani. Obećala mu je to pogledom, dok se klecavo udaljavala.

BEba se zakikotao i bezbrižno nastavio da se igra sa zracima koji su ga golicali po stomaku. Bio je toliko ljubak, da su ga vetrovi uzimali u naručje i nosali po svetu, a kapi vode ga naučiše da peva. Nekada mu je i Sunce davalo zlatnu boju da njom šara po nebu boje isceđene kupine. Mnogo hiljada hiljada godina je prošlo pre nego što je prvi put odsanjao mutne sivkaste oči koje obećavaju: „Sahraniću nas oboje.“ Čim se probudio, podelio je sebe u mnogo tela. Najviše sebe je sačuvao u sopstvenom telu, pa u šestomesečnom detetu, potom u jednogodišnjaku… Prva deca koju je načinio sećala su se svog rođenja. Razaslao ih je posvuda, jer mu je pogled njegove ružne sestre sve češće dolazio u san.

BAba je iste noći osetila bratovljev košmar. Sa svakom novom godinom, BEbin strah je rastao, čineći njegovu sestru jačom i mudrijom. Hiljadu i jedna godina je prošla dok nije shvatila šta je njen brat učinio i još toliko dok nije pronašla prvih dvanaestoro dece koja se jasno sećaju svog rođenja. Čim bi ih ugledala, otkidala je delić sebe – ogrtač bolesti i smrti – i neprimetno bi ga kačila deci za pete, ili ramena, ili bi ga sručila na glavu. Ako njih sve pobije, znala je, i BEba će svisnuti. I neće više biti tako ljubak, bezazlen, veseo. Više neće biti! Na nesreću, pokazalo se da je mala gamad daleko otpornija nego što se u prvi mah činilo. Nije ih uništio mračni oblak kojim ih je obavila.

Vekovi su odmicali, a ona nije mogla da dokona kako da ostvari svoje obećanje. I onda je ugledala dvoje zajedno: Trojka je u naručju nosila Pola! Nekako su se oslobodili njenih ogrtača koji sada, ko zna gde, zbunjeno i uplašeno lutaju.

Prepoznaju se međusobno, proletelo je BAbi kroz glavu. I privlače se, čini mi se. Izgleda da opet žele da budu – jedno.

I tada joj je sinulo šta valja činiti. Legla je na travu i čekala. Deca su joj prišla – osetila su bliznakinju.

„Ja sam Beba“, reče im pogledom. Slagala ih je samo jedno slovo. „I ja se sećam svog rođenja. Treba svi da odemo na mesto gde smo rođeni. To je Prestonica sveta. Kada se okupimo, svi ljudi će se setiti svog rođenja. Svi će razumeti…“

Kada ih sve skupi… Khe… Svi će razumeti da Smrt na kraju pobeđuje. Čim se pojavi ta dosadna Dvaipo, progutaće je. Prvo nju – predugo ju je čekala. Potom će uzimati jedno po jedno. Za kraj će ostaviti Pola – najviše ju je podsećao na brata. I niko od njih neće imati snage da joj se odupre, kada se osovi na kvrgave nožice, raširi ogromna bezuba usta i uvuče ih u svoj nezasit stomak. Ubiće je ta hrana, znala je. Spopašće je grčevi, razderaće joj utrobu, ali vredi! Kada je više ne bude, umreće i BEba. Naslađivala se, ma skoro – radovala! Imala je hiljadu jednu godinu otkako pamti. Ljudi joj nadenuše ime Smrt. Samo još Dvaipo, pomisli budeći se.

* * *

Ljudi nisu shvatili da im dolazi kraj. Istini za volju, sve češće su se pojavljivale vesti s pretećim, crnim naslovima: Kažnjava li nas naša planeta?, ili Zemlja je podivljala!, ili Sami smo sve zaslužili. Najmudriji i najluđi su naslutili smak sveta. Prvi se zamandališe u nekakva skrovišta pod zemljom, drugi pogledaše u nebo i počeše da zazivaju Boga. Ili obrnuto.

Prvo su lile obilne, neprirodne kiše. Silne životinje se podaviše u bujicama i glibu. Potom su krenule epidemije, a zatim – takva žega i suša da su se čitave šume rušile, potpirujući požare. Konačno, uz neprestane zemljotrese i bes okeana, uz razorne oluje i istovremene erupcije vulkana, poslednja ljudska bića su zbrisana s planete, od neke gadne boleštine koja je stvarala jezive grčeve u stomaku i hroničnu dijareju.

* * *

Paukoliki blizanci ugledaše nebo u Prestonici sveta – od pola već puno razigrane svetlosti i sjaja. Jedan je bio crn i jedar, drugi beo, skoro providan, krtih i suvonjavih nogu.

„BEba i BAba“, zašumoriše vetrovi.

„BEba i BAba“, ponavljale su uz smeh rasute kapi potoka.

„Da“, reče njihova majka Zemlja, zagledana u dubine kosmosa odakle joj je, čim se rodila, njen ledeni blizanac obećao umiranje. Nije se bojala. Iza svake smrti dolazi novi život. Tamo, u pravoj Prestonici sveta.