(odlomak iz istoimenog romana)

Sada nosati pisovi izneše ogromne količine hrane, jer je običaj ovog naroda nalagao da, ako je to moguće, o ozbiljnim i teškim stvarima treba razgovarati odmah nakon dobrog jela. Po Dobričinoj proceni, opšte uživanje u hrani je trajalo oko sat i pedeset četiri minuta. Tada Velenosor ustade, a žagor uminu.

„Radost nam je ogrejala srca, dragi prijatelji, što ste se okupili u našoj zemlji. Razlog zbog koga to baš sada učinismo, nažalost, lep i dobar nikako nije. Divlji Rodrgorv bi nam sam ispričao šta je čuo od Zmajeva, da ga važni poslovi ponovo ne odvedoše put Divljine. A prvi izveštaji o buđenju Magma-zmajke stigli su nam upravo od njega. Zato sada reč predajem najmudrijem među čarobnjacima, koji će nam najbolje predočiti sve što je saznao od svog mlađeg sunarodnika.“

Drevni duboko ušmrknu. „Brade mi, Velenosor je u pravu – rđavi znaci su nas skupili u ovoj dobroj zemlji. Ima tome preko šesto godina, kada je k meni došao Divlji Rodergorv s vešću da je Magma-zmajka dobila drugu glavu. Koliko ja pamtim, a to je dugo, samo nekoliko puta je ova stražarka nad vatrenim srcem našeg sveta imala dve glave. I uvek smo imali objašnjenje – iz sna je probudio neki mladi zmaj, ili je saznala da je neki od njenih prijatelja među zmajevima ili živim planinama stradao, ili naprosto prestao da živi. Da ne dužim: ovog trenutka Magma-zmajka ima sedam glava.“

Huk ispuni salu, dok je najstariji čarobnjak uživao u utisku svojih reči.

„Si znao to“, upita Mikuš Ranaju, a ova nehajno klimnu glavom.„O čemu govore“, upita Ljuta, koji je zaboravio priču o Magma-zmajki. Maglovito se sećao da je nešto tako čitao u Dobričinim zapisima, ali mu detalji nisu ostali u glavi. Zato mu sada Ž kratko ispriča: „To je najveći i najopasniji zmaj, koji živi u samom jezgru planete. Kada je mirna, ima jednu glavu, a što je gnevnija, to je i broj glava veći. Kažu da se kraj sveta predstavlja dvanaestoglavom Magma-zmajkom.“

… „Zar ni jedan od Zmajeva ne može da upita Magma-zmajku za razlog njenog besa“, upita mladi Patuljak koga su predstavili kao princa Fundmonta.

„Zmaj Žarko ju je pitao kada je video njenu treću glavu. I jedva ostao živ“, odvrati Drevni.

„Mudri Or se nije oglasio? Nema li načina da on sazna istinu, ako mu, već, nije sve poznato od ranije“, progovori kralj Podzemnih Vilenjaka, Lar.

„Pokušali smo sve, ali Or ne progovara mnogo o tome. Čak je Rasejana Ranaja ponudila ono pola zlatnog pramena da joj barem u naznakama kaže – zašto je najopasnija zmajka ljuta…“

Sve oči se okrenuše ka staroj Čarobnici. Kosa joj je bila potpuno bela, pa su očekivali odgovor. Međutim, ona samo slegnu ramenima: „Rekao mi je da ni jednu zlatnu dlaku u glavi ne zaslužujem, kad je već Drevni uspeo da me nagovori da šibicarim njima.“

Stari Čarobnjak se natušti i pućnu kroz usta, ali nije mogao dugo da se duri, jer je od Kirlin stizalo sledeće pitanje, uz nervozno zujanje njenih krila: „Pa šta nameravaju Čarobnjaci? Hoće li neko učiniti nešto?“ Osećala se ljutnja u ovom malom biću – nikako nije volela da se boji.

„Da nema Čarobnjaka, mi ovo ne bismo ni znali, već bismo bezbrižno čekali da nam se pojavi dvanaestoglava Magma-zmajka“, odvrati Beli Kralj.

„A kako to da čak ni ti nisi saznao? Mehilijem za koga tvrde da zna i kad mrav iskrene nogu“, zanimalo je Vilisu.

„Poznato ti je i da kažu kako moje oko i uho mogu da stignu na svako mesto gde kap vode može da se zavuče. Vatreno srce Zemlje nije takvo mesto.“

Poče komešanje i sašaptavanje. Dobrica Ž je mozgao, pa na kraju progovori: „Da ne znate ništa i da nemate nikakav plan, ne biste dolazili po Ljutu i mene. Zašto smo, dakle, ovde?“

Svi zanemeše, jer je to bila očigledna činjenica. Nekoliko hitrih pogleda razmeniše Drevni, Velenosor i Mehilijem. Rasejana Ranaja se zamišljeno osmehivala gledajući u svoje duge, pružene šake.

„Mladi Ž je u pravu“, ponovo zabruja dubok i melodičan Velenosorov glas. „Siguran sam da se u svim našim zemljama prepričavala Orova poruka: Besmrtna voda iskušava triput. Ravilus, Anos, Nosel, Dobrica, Ljuta i Mikuš su već prošli dva velika i teška ispita. Rasejana Ranaja, da li bi sada svima kazala šta ti je još rekao stari, mudri Or?“

Čarobnica podiže svoje izbuljene oči i pogleda po sali.

„Bio je u pravu, starac planina: meni zlatne vlasi nisu ni bile važne. Ne možeš trampiti nešto bezvredno za nešto veoma vredno, kao što je odgovor koji sam molila. Rekla sam Oru da nemam ništa dragoceno što bih mogla da dam za uzvrat. Odgovorio je – imaš, samo ne znaš da to imaš. I zbog toga ću ti odgovoriti.“ Ona zaćuta i zamisli se. Svi su strpljivo čekali, dok se ne oglasi neko iz sale: „Pa? Je l’ ti dao odgovor?“

„Naravno“, odvrati Čarobnica. Tajac…

„I – šta ti je rekao?“

„Ko?“

„Pa – Or“, grmnu jednoglasno svečana sala.

„Rekao je – kad jednom umreš, kćeri, svoju dobrotu nećeš poneti sa sobom, već će ona ostati iza tebe. Crni Mag je napustio naš svet, ali njegova zla dela, posejana pre mnogo stotina godina, pustila su korenje. Davnašnje zlo – najdublje je zakopano. Ako su onoj deci koja su stigla do Svemoćne duše ostale čiste – iskopaće ga i uništiti. Ako li je crv taštine i u jednom od njih načeo srce, svi ćemo gledati Magma-zmajku kako izlazi napolje, sa svojih dvanaest glava. Orgamion već zna šta mu je činiti, a Raval od Drata, nek sprema svoj oklop.“

Sada se sve oči upiljiše u mlade putnike.

„Sam znao ne treba počnem kupam – vazda zlo i naopačko iziđe od kvašenje s mokar voda! Mož bit to taj crv šo menja men. E neš više močiš seb, Mikuš!“, začu se tiho gunđanje…