Provirio sam, podigavši malo kapke i osmotrio profesorov hladni leš. Bio je našminkan, očešljan, i doteran kao i uvek, ruku ispruženih pored tela kao da će se nakloniti pre nego što podigne dirigentsku palicu. Matora drtina prestavila se Gospodu, a meni je palo u deo da odgudim njegovu komplikovanu i dozlaboga pretencioznu „Poslednju svitu“.
Otvorio sam oči i pogledom obuhvatio kapelu. Malobrojna rodbina sa kojom nije bio u zavadi držala se sredine skupa, a ožalošćene bivše studentkinje, naročito ako su pritom bile i majke njegovih kopilanaca, ridale su teatralno i neutešno sa strana. Kolege sa Akademije držale su se zadnjih redova.
Prevukao sam gudalom preko žica. Dogodilo se nešto.
Iako sam svirao potpuno mehanički, prvi put mi se svita zaista dopala. Jeste bila upadljivo opterećena njegovim karakterističnim ukrasima, ali ipak se čula gotovo sajdžijska preciznost kojom ih je usklađivao.
Nisam želeo da dopustim da mi gad, uprkos veštini, bude imalo simpatičan pre nego što ga progutaju vatre krematorijuma. Opustio sam zglob kada je trebalo da bude čvrst, i žice su neprijatno zavibrirale. Kolege će to pripisati težini ovog trenutka preopterećenog osećanjima, a ostali plebs neće ni primetiti.
Završio sam, spustio bradu na grudi i pustio da mi ruke padnu pored tela. Gudalo se neočekivano jako čulo kada je udarilo o pod.
Poslužitelji su prišli da zatvore kovčeg, i ispratio sam profesora poslednjim pogledom.
Nema nikakvih izgleda da ću ikada biti siguran u ono što sam video. Oblio me je hladan znoj. Iako sam bio ubeđen da su mu do malopre dlanovi bili potpuno otvoreni, na njegovoj levoj ruci, mali, domali i srednji prst bili su savijeni, dok je kažiprst ostao ispružen – kao i svaki put kada bi me uhvatio da falširam.
