San se rasplinuo i izbledeo. Plitko, naporno hroptanje – moje disanje – se izmešalo sa zvonjavom mobilnog.

“Živ sam, dobro sam, lepo se provedite, poljubite decu. Svratite kad stignete.” Klik. Kako da ne.

Prokleti rak.

Noćno svetlo je zatreperilo i uključilo se. Sestra je ušla u sobu, da vidi poštuju li pacijenti u ovoj sobi prećutni sporazum: da se večeras sami snađu – ili bar da ne umru do sutra. Ja nisam nameravao. Znam kako izgleda kad neko baci kašiku baš na praznik. Od muke ili svojima u inat, na isto izađe.

Izašla je napolje. Iz hodnika je dopirala muzika.

Moji cimeri su hrkali pod sedativima. Dobri su. Čine bol skoro nepodnošljivim. Gadno je kad počneš da dobijaš spinalnu.

Da vidim kako izgleda grad ove večeri. Pridigoh se, ne obazirući se na bol koji se naglo pobunio, pa nestao. Odšepao sam do duge, uske terase, na koju izlazi nekoliko soba.

Napolju je već bio čudno obučen, debeljuškast tip koji je baš natezao iz oveće flajke. Pored nogu je imao nešto nalik na vreću, i držao je veliku kapu pod miškom.

“Zar ne bi trebalo da ste na dečjem?\’ pitah ga najljubaznije što sam mogao.

Trgao se, i zabuljio u mene.

Jak Deda Mraz. Nije kod dece, nije obučen kako treba, trešten. Jadno.

“Znam šta misliš”, reče on sporo kao da traži reči “i razumem te. Pogledaj iza sebe, pa da rešimo nesporazum.”

Osvrnuo sam se, glupan – i video još jednog sebe kako leži u mom krevetu, između nas srebrnasta pupčana vrpca debljine vlasi.

“Mislim da si u komi, baća”, hladno je nastavio. “Zato me i vidiš. Ne brini. Video sam podosta tih konaca, i mislim da si još dobar”, završi nešto toplijim glasom.

Srce mi nije zalupalo. Nisam osetio slabost u kolenima niti se onesvestio – i kako bih, bestelesan? Samo sam bio blago iznenađen.

“Ti si…”

Nazdravio je uz naklon, bez reči “I, pre nego što pitaš, večeras sam ovde bez posebnog razloga, a pokušavam da nađem ma koga ko veruje u mene.”

“Ja sam upravo počeo da verujem.”, osmehnuh se.

“Ti me sad vidiš,”, nazdravi Deda i nateže, “to je drugo.”

“Zato si se onako trgao?”

“Da. Nisam te zagledao, pa nisam ni primetio da…”

Ućutao se, i mahnuo preko ograde, ka gradu.

“Niko ne vidi ništa, osim prazničnog popusta ako ima novca, trinaeste plate ako ima sreće, i dva dana odmora ako ne radi za praznike.”

“Nikom nije lako…”, probao sam.

“Ma nemoj! Traži nekom da ti otvori dušu. I? Daće ti svoj finansijski obračun!”

“Kakve to ima…”

“Ko nema dušu nema ni pravo da mu njiije njaako!”

Dušebrižni cinik! “Ma nije ni važno za odrasle,”, uzvratio sam ljutito, “sve ovo je zbog dece!”

“Deca!”, frknuo je. “Deca znaju da sam ja samo fora da se njihovim matorcima izvuku pare! Ako su još toliko mala da to ne shvataju, onda veruju da pijem ono sranje!” Nategao je. “Na kraju, i njima se duša skvrči i uvene.” Kvrcnuo je odsutno po flaši. “Sahti.”

Tišina.

“To te muči, nema duša…” Pogledao sam ga. “Šta si ti?”

“Zar je važno? Ni Svetli ni Tamni ne mogu bez duša.”

Tišina. Sneg je počinjao, sitan, redak.

“Možda si u pravu. I mi i naša deca…”, prošaptao sam više za sebe. Gledao me je, i osećao sam da i sad zna šta mislim.

Kašljucnuo je, i gurnuo flašu u vreću.

“Čuj, moram dalje. Hvala na društvu. Imam poklon za tebe, iako si mator – i za tvoje klince. Imaš godinu dana fore da ih ubediš da postojim. Za posle ćemo da vidimo.”

Pucnuo je prstima, i jedan olinjali irvas je dojurio kroz vazduh, vukući razdrndane saonice. Uskočio je u njih preko ograde.

“Šta daješ deci koju nađeš!?”, viknuh.

“Nadu. Igračke im odavno kupuju matorci.”

Mahnuo je, i nestao.

Pošao sam ka sebi. Vreme je da pozovem doktora.