Sivkasti zidovi i razgaženi asfalt isijavali su vrelinu u podnevni smog Beograda. Autobus je gmizao kroz emulziju izduvnih gasova, sirena i psovki u polutečnom vazduhu. Od stanice do kuće je trebalo pešačiti još deset minuta, i popeti se uz one stepenice. Cipele su bile stare i skorene, i nažuljale su joj zglobove. Svelo desetogodišnje drveće kome su deca proletos ogulila koru nije davalo previše hlada.

Divna nije marila. Kesa koju je nosila imala je u sebi tetrapak gustog soka i kilogram narandži. U tašni je, pored uobičajenih stvari koje sadrže torbe šezdesetogodišnjih žena, bila i tabla bensedina. Pre pet minuta, popila je još jedan, i osećala je prve znake izdvojenosti. Možda je varala samu sebe, ali izdvojenost je bila jedini način da se u ovom trenu suoči s istinom. Kasnije, nadala se, naći će snage – za sve.

Pozvonila je na interfon, i promrmljala ‘Ja sam’, umorno i bezvoljno. Vrata se otvoriše uz caktanje elektromagneta, i ona koraknu u prohladni hodnik petospratnice. Lift je ovaj put radio.

Vrata stana se već danima nisu zaključavala. Ušla je ne kucajući i zastala da se izuje, oslobađajući stopala neprijatnog zagrljaja starih cipela.

Dušan je izronio odnekud iz polutame.

– Dobar dan.

– Zdravo, sine – nasmeši mu se ona.

Bože, koliko je smršao u poslednjih nedelju dana! Prugasta plavo-bela košulja, raskopčana do pola, visila mu je s pogrbljenih ramena poput draperije. Mrtvačko bledilo kože mu je sjaktalo iza gustih crnih malja na upalim grudima. Osećao se na znoj, a trenerka koju je nosio bila je isflekana na butinama i kolenima.

Ispod upalih očiju su mu visile žućkaste kesice. Nije se brijao nekoliko dana. Kosa mu je delovala proređenije nego obično.

Divna ostavi kesu i tašnu na stočić u predsoblju, a lak crni letnji prsluk prebaci preko stolice. Osim njenog šuškanja i prigušenog brujanja ulice, koje je dopiralo kroz prozore, u kući se nije čuo bilo kakav drugi zvuk. Svetlost je ulazila u kuću u velikom broju tačkastih mlazeva kroz poluspuštene roletne. Prozori behu otvoreni, tako da se osećala lagana promaja.

– Nisi na poslu? – upitala ga je, da prekine mučno ćutanje.

– Uzeo sam bolovanje juče. Nisu pravili nikakav problem.

Prevaljivao je reči preko usana umornim, ravnim glasom. Nije uspevao da fokusira Divnu, pogled mu je prošao kroz nju posle prve dve reči, kao da je gledao u vrata ili hodnik.

Divna klimnu glavom. – Šta radi Ljubica?

– S njim je – odgovori on mahnuvši glavom preko ramena, i okrete se ka dnevnoj sobi.

– Idem samo da dovršim kafu – promrmlja rasejano.

Dok se okretao, počešao se po zadnjici, i zahvatio preko trenerki gaće uvučene među guzove da ih iščupa. Divnu zapekoše oči; koliko li je samo rastresen kad je to uradio pred njom?

Krenula je ka spavaćoj sobi ne obuvajući papuče. Iz dnevne sobe se ču šum svaljivanja tela na kauč, lako hrkanje tren kasnije.

Nije stigla do spavaće sobe, zastala je u kupatilu da uguši jecanje, umije se, i povrati masku čvrstine. Kupatilo je bilo zatvoreno i u njemu se, kroz miris mokrih peškira, sapuna i paste za zube provlačio i otužan, sladunjav zadah neokupanih tela, dečjeg znoja, bolesti, i još nečeg. Nije htela da misli o tome, ne svesno.

Vrata sobe su bila zatvorena. Otvorila ih je polako, i ugledala svoju kćer kako sedi na ivici kreveta, držeći mokru, staru pamučnu pelenu u jednoj ruci, oklembešenoj među kolenima, glave oborene na grudi. Spavala je sedeći.

Možda je Dušan izgledao kao samrtnik. Ljubica je izgledala kao mrtvac. Obraz joj je bio beložuta, sparušena šljiva umora. Vrh nosa bio joj je špicast i tamnožut poput mrtvačkog. Šaka iz koje je visila pelena bila je suva, izborana i kvrgava poput radničke.

Odvratila je pogled i uputila ga ka Marku. Bio je pokriven do grla uprkos vrućini, i spavao je. Disao je brzo i plitko, gotovo u hropcu. Nije imao snage za dublji i mirniji udisaj.

Usne su mu bile modrozelene i ispucale, suve. Između nepravilne mešavine stalnih i mlečnih zuba nazirao se plavičasti drhturak jezika.

Ugledala je ogromnu izbočinu ispod pokrivača, u predelu stomaka i klecnula, dok je svet za tren uronio u tamu i ravnodušnost.

Osetila je ruku na sebi istog trena, i oporavila se delić sekunde kasnije.

– Mama? ‘Si dobro?

– Jesam – slagala je Divna tuđim glasom, čudno napuklim. Držala je oči na užasnoj izbočini ispod ćebeta. Ljubica uhvati njen pogled i licem joj pređe avet osmeha, gorak poput grumenja pored groba.

– To je njegov novogodišnji meda. Ne odvaja se od njega.

Trenutak tišine. Obe žene su mislile svoje sive, beznadne misli.

– Ovih dana – zajeca Ljubica tiho – kad probam da ga stavim pored kreveta, samo pruži prstiće i gleda za nj-njim…

Ljubičin glas puče i izgubi se u histeričnom, iscepanom jecanju.

– Idi, sedi malo s Dušanom, odmori. Biću ja s njim – potapša je Divna i poljubi je u masnu, zapletenu kosu. Ljubica bez reči ustade, lijući suze između prstiju kojima je pokrila lice, i ode.

Ostala je sama u sobi sa svojim unukom, njegovim novogodišnjim mecom, i njegovom majskom metastazom.

Pojavila se niotkuda. Do pola juna je bio bolešljiv i bledunjav, tanak i proziran, slab i nemoćan. Do pola jula je bio…

Pogledala ga je još jednom,

Izgledao je kao maleni, tanušni kostur preko koga je neko navukao još živu kožu i zašio je bez šavova. Šaka nalik na pileću nožicu s previše prstiju virila mu je ispod ćebenceta, i Divna je dodirnu s nežnošću i jezom.

Probudio se od dodira. Trebalo mu je nekoliko dugih sekundi da se usredsredi, a preko lica mu se onda pojavio veliki, topao osmeh, dok su mu oči zadobile drugu vrstu sjaja.

– Bako! – prokrkljao je.

Divna se osmehnu i naže se da ga poljubi. Na usnama je osetila nepravilnosti kostiju ispod tanke kože, gotovo se onesvešćujući od nagle pomisli da će možda kroz nekoliko dana ponovo poljubiti ovaj obraz, hladan i ukočen, i da će taj obraz posle toga ljubiti samo tama, pauci i crvi.

Vrisnula je na samu sebe i ispravila se s grčevitim osmehom.

– Kako si, zlato?

– Sve mi je teško.

Jedva čujni šapat, više je pročitala odgovor s usana.

– Boli li te išta?

– Ne. Daju mi lek.

Znala je, rekla joj je Dušanova drugarica, doktorka. Morfijum pored kičmene moždine, iznad mesta gde je tumor, i nema bola – ni bilo čega drugog, odatle naniže. Bez toga, Marko bi se previjao po krevetu. Možda već i umro.

Pogledala je na izbočinu.

– To je moj meda. Hoćeš da ga vidiš?

Klimnula je glavom, popravljajući naočari i brišući kratku suzicu u uglu oka.

– Samo polako – šapnuo je – mislim da spava.

Lagano ga je otkrila, da ne probudi medu.

Pustio je medu iz zagrljaja, uz grč na usnama koji je probao da sakrije. Videla je medu i ranije. Blistavobeo, sa vunenom kapicom i šalićem, očiju crnih kao antracit i crnom njuškicom ispred blagog, stidljivog osmeha.

Polako ga je podigla da ga pomazi.

Meda je iz svog zagrljaja ispustio nepravilnu kruškoliku izbočinu koja se u predelu jetre uzdizala za dva-tri prsta iznad Markovog upalog stomačića i osušenih rebara. Ispod pidžamice koja se pomerila sa pojasa, mrtvački žuta koža sa sićušnim tamnim podlivima.

Izbočina je veličinom i oblikom gotovo podsećala na medu.

Baka je vratila medu na mesto, pomazila ga po glavi, prošaputala da će časkom otići da mu donese sokić. Izašla je iz sobe i jedva stigla do WC šolje na vreme. Ispovraćala je i samu žuč.

Vratila se pet minuta kasnije, noseći čašu soka sa slamčicom. Jedva je popio dva gutljaja, usrkujući po kap-dve kad god bi povukao.

– Bako? – šištao je razvučeno – Hoću li umreti?

Nije dobio odgovor, ali imao je osam godina i ponekad razumeo i neizgovoreno.

– Kako je tamo? – pitao je kao da pita za mesto gde će ići na more.

– Ne znam – reče polako Divna. – Mislim da je lepo.

Marko je netremice gledao, pravo u zenicu. Nije lak pogled samrtnika.

Šta mogu da mu kažem, Gospode? ŠTA?

– Uostalom, bićeš s dekom a vas dvojica ste se uvek lepo slagali. Ko zna kakve ćete sve ludorije da pravite… dok i mi ne dođemo da vas malo držimo na oku.

Marko je bio previše slab da bi uočio prelaz bakinog glasa iz lažno veselog u umoran i rezigniran.

– I vi ćete doći?

– Naravno da hoćemo. Kako bi mi mogli bez tebe? Pomilovala ga je po kosi.

– Bako, zahripa on uzbuđeno, ja neću da vi umrete, hoću da dugo, dugo živite i da me se zauvek sećate!

Divna je smogla snage da ne vrišti dok joj se iscepa grkljan i ne slomi nokte i prste u licu i očima. Klimnula je glavom jedno ‘u redu’ dok su joj suze tekle niz bore u obrazima.

Markov pogled polako izađe iz fokusa. Okrenuo je glavu na stranu tonući u san, iscrpljen razgovorom.

– Hoće li i meca sa mnom? – upita, zatvarajući oči.

– Hoće, zlato bakino, hoće sigurno.

Lako se nasmešio dok mu je disanje postajalo mirnije, i zaspao.

Meca je otišao s njim pet dana kasnije, kad su ga drhtave Dušanove ruke položile na sada mirne grudi u lepom, crnom odelcetu s crvenom košuljicom, bez kravate. Njuškicom je dodirivao hladni obraz i izgledalo je da se stidljivo smeši jer je samo on bio dovoljno hrabar da bude uz svog malog druga na celom strašnom putovanju, dok ne prođu kroz tihu, ledenu tamu i kroz tužnu zemlju stignu u mirnu, sunčanu zemlju iza duge, u kojoj je uvek proleće.

Veče četvrtog dana, jedan posle ponoći, sat vremena nakon što su otišli i poslednji gosti, još jednom ostavljajući domaćine same sa svojim bolom.

Kao i svi ljudi, krili su se u pogrebnim obavezama, ne znajući da li je gore u društvu poznatih i poluzaboravljenih lica na kojima je zbunjenost i dosada, pod pogledima očiju koje ne žele da gledaju te stvari, u slušanju ispraznih reči utehe izgovorenim nasumice i bez razumevanja, ili je gore ostati konačno sam, utopljen u bol i omeđen zidovima koji su do skora slušali glas koji se više neće čuti sa živih usana.

Raspremali su ostatke večere, bezbrojne čašice i tanjiriće, posuđe.

Ulazna vrata se tiho otvoriše i zatvoriše. Zastali su, očekujući zbunjen, izvinjavajući osmeh nekog od gostiju koji je nešto zaboravio.

Iz hodnika se prvo promolila medina njuškica, sad smeđa od ilovače. Mecu su oko pojasa čvrsto stezale ruke, izgrebane do kostiju – bez krvi, s kojih su visile froncle nečeg crnog i crvenog.

Na prstima nije više bilo noktiju, njihovo mesto zauzeli su crnoružičasti krateri. Lice je bilo iscepano ivercima kovčega a duboke posekotine su bile pune sasušene ilovače. Tkivo je natrulo i naduvalo se, ali nije otpadalo s kostiju. Krupne dečije oči su se pretvorile u sićušne, smežurane kuglice skrivene na dnu dubokih duplji dečije lobanje. Kosa je ispala gotovo u celosti, ostavljajući mahovinaste crne busenove na nekoliko mesta, dok se ostatak detetove glavice, prošaran posekotinama, bolesno sjajio pod svetlom sijalice.

Vrištanje je najzad prestalo, a ono što je bilo Marko nepomično je stajalo u dovratku. Strašan smrad raspadanja i nečeg drugog ispunjavao je sobu i mešao se sa zadahom duvana i alkohola zaostalim u kući.

U grobu se dovršilo ono što je počelo pre nekoliko meseci, kada je dobio medu. Mutacija, proliferacija, adaptacija, transformacija.

– Tamo nije lepo – izgovrilo je tuđim glasom – i nije bilo deke.

Jedna šaka nakratko napusti medu, da bi ispružila izobličen prst na Divnu.

– Lagala si me, bako, iako si uvek govorila da nije lepo lagati.