Nobelova nagrada je iz različitih, uglavnom neutemeljenih, razloga prilično nepopularna u ovim krajevima. Što, kao i ogromna većina drugih predrasuda, nanosi štetu pre svega onima koji se predrasude drže. U svakom slučaju, Nobelova nagrada za književnost je i dalje najuglednije svetsko književno priznanje, koje je već samim tim izvor brojnih kontroverzi i zabuna, kao i stalnih napora kritičara (i kladioničara!) da pogode buduće dobitnike. Jedno od najzanimljivijih pitanja koja se često postavljaju jeste u kojoj meri autori koji su – iz opravdanih ili neopravdanih razloga – najpoznatiji kao autori naučne ili epske fantastike imaju šanse da budu dobitnici. Pre nego što razmotrim ovo pitanje, samo ću se ukratko osvrnuti na opštije pitanje realnih ili percipiranih „zasluga“.

Kada se nabrajaju stvarni ili izmišljeni problemi sa Nagradom, to je uvek praćeno listama ljudi koji su je navodno zasluživali, ali nisu dobili. Iako potpuno legitimna, ta igra uvek u sebi nosi mnogo više nego što se na prvi pogled čini. Najčešće se pominju Lav Tolstoj, Marsel Prust, Džejms Džojs, Franc Kafka, Horhe Luis Borhes kao nesuđeni dobitnici, ponekad i Mark Tven, Vladimir Nabokov, Nikos Kazancakis, Hulio Kortasar, Italo Kalvino, Roberto Bolano ili Umberto Eko. (Zanemarićemo lokalne senzacionaliste i besposličare koji su smatrali Dobricu Ćosića ozbiljnim kandidatom.) To je, međutim, očigledno mešanje poslovičnih baba i žaba. Ključna dela Prusta i Kafke objavljena su posthumno, što čini njihovo pominjanje u ovom kontekstu u startu besmislenim. Tolstoj i Tven su mogli biti dobitnici u prvoj deceniji dodeljivanja (obojica su preminula 1910. godine), ali treba napomenuti da je interpretacija Nobelovog testamenta kao osnovnog akta nagrade u periodu do Prvog svetskog rata bila drastično drugačija nego što je danas: ona je podrazumevala „uzvišeni idealizam“ i humanistički optimizam koji se pominju u testamentu, što očigledno odsustvuje u opusu navedenih autora. Neki jednostavno nisu imali sreće: Kazancakis je bio nominovan rekordnih devet puta i nagradu nije dobio, a Kalvino je jednostavno neočekivano umro u 60. godini života taman kad su njegova dela bivala masovno prevođena i počela da stiču svetsku slavu (Bolano je takođe prerano preminuo). Kao i u svim drugim stvarima, sreća igra veliku ulogu i u dodeli Nobelove nagrade, što bi kritičari svakako trebalo da razumeju.

Osim sreće, bitnu ulogu nažalost igra i politika. Pored dobro poznatog primera Karela Čapeka na koji ću se već vratiti, često se pominje da Borhes ili Nabokov nisu bili nagrađeni iz političkih razloga, dok se sa druge strane često smatra da su, recimo, nagrade ljudi poput Mihaila Šolohova ili Harolda Pintera bile delimično politički motivisane, zbog pritiska političke levice. Ovo je verovatno tačno, ali ni to nije nužno u potpunosti negativno po Švedsku akademiju. Ona se po mišljenju mnogih opekla sa dodelom nagrade Knutu Hamsunu koji je kasnije postao vatreni nacista i čak u maju 1945. godine napisao in memoriam sa hvalospevima za Adolfa Hitlera. Jasno je bilo da nakon toga svakako postoji jedna vrsta politički nepoželjnog profila autora, gde je slučaj Borhesa paradigmatičan, zbog njegove povremene bliskosti sa ekstremnom latinoameričkom desnicom. Verovatno najekstremniji primer nekoga ko zbog svoje ludačke (u doslovnom smislu) politike nije dobio Nobela, mada su svi stručnjaci bili jednoglasni u tome da je zaslužuje, bio je veliki američki pesnik Ezra Paund (1885-1972). Paundovo majstorstvo poetskog izraza priznavali su i njegovi najžešći protivnici poput Ernesta Hemingveja ili Alena Ginsberga, ali sve je to padalo u zasenak njegovog opsesivnog antisemitizma i obožavanja Musolinija, za koga je aktivno radio tokom Drugog svetskog rata, zbog čega je nakon završetka rata proveo 13 godina što u zatvoru, što u duševnoj bolnici. Paund je bio mnogo puta nominovan tokom poznih 1950-tih i 1960-tih godina, ali bilo je sasvim očigledno da nagradu neće dobiti dok su u životu generacije koje se prisećaju fašizma i holokausta.

Od pisaca čiji je značajan deo opusa SF/F, dugo vremena je sve ostajalo na kandidaturama. Herbert Dž. Vels je bio nominovan 4 puta, ali nagradu nikada nije dobio, mada je imao prilično slabe protivnike, a jedna od kandidatura je čak razmatrana u godini u kojoj nagrada na kraju nije ni dodeljena (1935.)! Karel Čapek je nominovan čak sedam godina za redom 1932-1938, u nominacijama je višestruko pominjan njegov najuspešniji SF roman, Rat ljudi i daždevnjaka, s tim što za njegov „neuspeh“ postoje očigledni politički razlozi: naime švedska akademija nije htela da se zamera fašističkim silama dodeljivanjem priznanja ovom „ekstremnom“ antifašisti. Tolkin je u najuži izbor ušao 1961. godine i imao je nesreću da bude u jakoj konkurenciji u kojoj je pobedu odneo Ivo Andrić (međutim, komentari članova Akademije obelodanjeni nakon isteka 50 godina pokazuju da je Tolkinova kandidatura ipak percipirana kao neozbiljna).

Mada je nekoliko ranijih dobitnika imalo u svom opusu ili čisto fantastična dela ili jake SF/F elemente (npr. Anatol Frans, Herman Hese, Elias Kaneti ili Gabrijel Garsija Markes), prvom i za sada jedinom istinski trans-žanrovskom dobitnicom može se smatrati Doris Lesing, koja je Nobelovu nagradu dobila 2007. godine. Njena serija romana „Kanopus u Argosu“ predstavlja eminentno SF delo – makar i veoma soft vrste – a i pojedina druga dela su napisana u različitim podžanrovima (npr. roman Memoari preživelog iz 1974. godine se obično čita kao distopija). To nije obradovalo brojne kritičare, na čelu sa Džonom Leonardom koji je u jednom zloglasnom tekstu u New York Times-u uporedio njen ulazak u naučnofantastičnu fazu sa Kestlerovim oduševljenjem prevarantima koji savijaju kašike mislima. Aktuelni dobitnik (2017), Kazuo Išiguro, takođe je u više navrata flertovao sa epskom fantastikom (Zakopani džin) i naučnom fantastikom, naročito u romanu Ne daj mi nikada da odem iz 2005.

Pričalo se, doduše, da su i Rej Bredberi i Stanislav Lem bili kandidovani negde tokom 1980-tih ili 90-godina, ali to nažalost zbog 50-godišnje tajnosti nećemo skoro doznati. Ursula LeGvin je poslednjih godina ne samo bila nominovana, već čak i relativno dobro stajala na pojedinim kladionicama, ali je njena smrt u januaru ove godine učinila kraj tim spekulacijama. Isto se verovatno odnosi na briljantnog škotskog prozaistu Ijana Benksa, koji je pisao i realistične i „tvrde“ naučnofantastične romane, a koji je 2013. preminuo u 59. godini života.

Šta nam ostaje za budućnost? Od trenutno aktivnih SF/F pisaca, verovatno je Vilijem Gibson najbliži nekakvom profilu Nobelovca „glavnog toka“, tim pre što je cyberpunk u velikoj meri legitimizovan i postao je „realizam“ kroz današnju informatičku revoluciju. U prilog mu ide i velika popularnost njegovog dela van engleskog govornog područja, naročito na Dalekom istoku. Naravno, obzirom na oštre zaokrete koje Švedska akademija pravi poslednjih godina u pogledu laureata, davati bilo kakve prognoze je krajnje nezahvalno. Od značajnih autora koji se pominju kao kandidati, a čija dela u najširem smislu sadrže SF/F elemente, svakako je u prvom planu slavni japanski pisac Haruki Murakami (posebno videti njegovu kratku prozu i roman 1Q84), o kome već postoji obimna sekundarna literatura koja se može videti npr. ovde.

Međutim, stvari treba staviti u vremensku perspektivu. Sama činjenica da je moguće diskutovati smisleno o ovoj temi svedoči o velikom preokretu do kojeg je došlo tokom poslednjih nekoliko decenija u tumačenju šta je tačno „velika književnost“ današnjice. Dok je ideja o tome da bi autori čiji je pretežni deo opusa klasična žanrovska književnost mogli biti ozbiljni kandidati za Nobela bila gotovo nezamisliva do oko 1990. godine, danas je to stvar oko koje se čak ni najveći čistunci „visoke kulture“ ne uznemiravaju previše. To je još jedna dokaz u kojoj meri je evolucije kulture sama po sebi progresivan trend – jedino ponekad valja imati više racionalnog strpljenja.