Da li se rađa u polutami ateljea? Ili u polutami umova najvećih genija scene? Možda nastaje tek kad se, kroz opšte stilske imenitelje, sve lične sklonosti ispolje? Dolaze li trendovi iz „kolektivnog nesvesnog“ ili iz više svesti obdarenih pojedinaca? Je li moda demokratska ili aristokratska? I kuda ona vodi: gomilanjem ka sublimaciji, ili raslojavanjem ka negaciji, ka golotinji?
Odgovore smo pokušali da nađemo kod Valtazara Sen-Žana! Ako oni uopšte postoje, njegovo „Leglo“ ih krije.
A, „Leglo“? Svako je već video da Valtazar živi svoju umetnost. Ali, samo odabrani, u kakve i mi spadamo, su mogli da se uvere da on živi i u svojoj umetnosti.
Kružni zidovi hodnika uvijaju se na arhitektonski neprihvatljiv način. Tek toliko da se spust ka ateljeu ne oseti. Ili makar ne doživi kao spust. Sve vreme imamo osećaj da se krajnja tačka beskrajne spirale približava nama.
Hladna rasveta u obliku jaja, postavljenih u skeletne držače, baca oštre senke po krivinama hodnika. Tako daje makar malo nasilnog tajanstva podivljaloj geometričnosti dekora.
A onda?
Dublje, otvor polumeseca već nagoveštava ružičasto, diskretno osvetljeni elipsoidni atelje. Otvor se, sa našom vizurom, širi u kružni i… zatičemo Valtazara na izrezbarenom, zelenom odru u dnu zadnjeg kraja elipse.
Kao da tu nije običaj da se ustaje u susret gostima. Njegove reči idu ispred njega.
„Lepota neće spasti svet! Vi ste dokaz! A ja počinilac…“
Novost za nas, iako naslovi stalno citiraju domaćina. Koliko juče, lepota je bila na pragu da spase svet, a lično ju je Sen-Žan podupirao plećima. Ali sa njim se nikad ne zna: on ne vlada modom, on jeste moda. Fleksibilan je, kao njeni najbolji produkti.
„Mi ne određujemo dizajn prema nekim apstraktnim merilima, to morate razumeti. Mi ništa ne osmišljavamo. Mi prodiremo u ono što je osmišljeno davno pre nas. Što je i nas osmislilo. Podajemo se duhovima, tanjimo pregrade koje nas razdvajaju od sveta ideja, puštamo da nas taj svet opet upodobi sebi, kako bismo se udostojili da na površini oblikujemo façon“, govori nam, dok ispijamo drečave koktele, skoro pa floralnog ukusa. Barem smo negde bili u pravu. Ipak, hrabro (a, reč „hrabro“ u njegovom ateljeu povraća drevno, skoro pa mitsko značenje) optužujemo Valtazara za nedoslednost. Slažemo se da moda raspolaže izražajnim sredstvima vanjštine. Tu, po nama, nema stvaranja, već samo šminkanja, u najbolju ruku modifikacije. U poslednjem, da bi uspostavila „novu“ pojavnost, moda prekombinuje elemente već postojeće. Zato svako može da nosi isto, i ubica i svetac.
„Vi ste nedosledni“, izričit je i samouveren kao prorok. „Priznajete da postoji neosporna pojavnost. I ona se ne poništava da bi se nanovo stvorila, već se samo preoblikuje spolja. A onda odričete prožetost svih nivoa pojavnosti jednim te istim idejnim sokovima: od subjektivnih bezdana, ka rascvetaloj širini objektivnog. Mi se zadubljujemo u vrelo subjekata, preoblikujemo svaki iznutra i novi oblik nagonimo da se objektiviše. U svetu ideja sve vri, te je sve po znakom pitanja. Zato su odgovori samo spolja, u čvrstini pojavnog. Način na koji se odeća pripija uz telo, ističe ili zatire linije – sve govori o telu više nego ono samo. Tako subjekt neće samo da nabacuje krpe na sebe. Njegovi unutrašnji potencijali će se pokrenuti ka površinskom, tekstilnom izrazu. Odeća će progovoriti o njemu, ubici i svecu. Optužiće ga ili spasti!“
Verujemo Valtazaru. Na kraju, i po tome što se njegova koža razlikuje od odra samo po tonu zelene, vidi se da se on saživeo sa „vrelom“ subjektivnog i odatle došao preobražen. Jasno nam je da je dizajn tajna, a moda – prinos. Ali, smatra li on u tom slučaju sebe Bogom, sveštenikom ili podanikom?
„Svakako – posrednikom!“, odgovara spremno. „Važno je da je proces usmeren ka puku. O da, moda je plemenita i plemićka po poreklu, ali sasvim narodna po usmerenju. Ona hoće da se omasovi. Nasuprot istorijskoj religioznosti, koja je uvek počinjala u narodu, a završavala u zabranima hermeneutike.“
Na trenutak skrećemo razgovor sa teških tema na Valtazarov stajling. Zanimamo se za tehnologiju rožnatih izraslina koje, poput krljušti, izbijaju kroz glatkoću njegove zeleno-pigmentisane kože.
„Implanti su u pitanju. Polu-organskog porekla. Tiho se razvijaju, srastaju uz kožu i menjaju joj teksturu na dotičnim tačkama. Do skora su se koristili neživi. Ali, izgladili smo odnose sa pojedincima iz O. A. Z. I. S. – a (orbitalna asocijacija za zoološku inicijativu i snabdevanje, prim. aut.) , nakon uvođenja stoprocentnih replika krzna. Sad čak izrađujemo i promo-kabanice za divljač. Zauzvrat dobijamo licence za korišćenje gena gmizavaca. Rezultat su mnogo kvalitetniji implanti. Zagarantovana je potpuna kompaktnost u vezivanju sa tkivom.“
Za kraj, ne možemo da se ne poigramo s njegovim statusom proroka i priupitamo ga dalje trendovske tokove. Bez obaveze da domaši preko naredne sezone.
„Ja smem da otkrivam do prvog slova na ugovoru. Zato znajte da su na pomolu sasvim novi načini za potpuno depigmentisanje kože. Kroz nju će uskoro moći da se nazre i muskulatura. To će biti novi korak ka uvođenju ništavila u oblast šika.“
Iznenada mu se na odru pridružuje prijateljica ili prijatelj ili… Uostalom, i samom Valtazaru je već sada jako teško odrediti pol. Ostavljamo ih u zasluženoj intimi „Legla“, dok se provlačimo natrag kroz vijugavi hodnik.
Na površini (možda i iznova „prosvetljeni“ povratkom u staru dobru prirodu), već vidimo kako se predviđanja ostvaruju. Ipak, lako je prorokovati o izgledu, kad su sva merila u tvojim rukama.
Svuda po pesku i među palmama su šetači, sa čijih tela je već skoro iščezla sve oskudnija kaligrafija. Ovde u vreme leta su tatui već skroz zamenili odeću. Naša ekipa se zato našla čak i demode. A, pre ulaska u „Leglo“, još uvek smo bili u façon-u.
