Kada je Šumar stigao do krčme već je uveliko prošlo vreme doručka, ali bomba-bobice koje je gutao cele noći su ga i dalje sasvim dobro držale. Samo mu je grlo bilo suvo kao korito u kući davljenika.

“Krčmarice, daj hladno maslačkovo mleko i jedan topao mravinjak”, zabrunda čim je sa upeklog sunca kročio u prijatno senovitu krčmu i spustio tešku ranac-mahunu i luk na pod pored šanka. Krčmarica se vidno ozari i odmah se rastrča: podviknula je devojkama da donesu piće i hranu, a onda se potrudila da svojski očisti baš onaj deo šanka na kome se smestio Šumar. Ipak je bila dovoljno strpljiva da sačeka kako bi Šumar u dugom gutljaju iskapio mleko, obrisao bele kapljice sa svoje pepeljaste čekinjave brade i pogledao je vragolasto svojim živim, vatrenim okom.

“Kako je beba?” upita ona. Okrugli obrazi su joj se rumeneli iznad jedva suzdržanog osmeha.

“Zdrav je”, lakonski odgovori Šumar. Prionuo je na hrskave, krupne crvene mrave, sa slašću im puckajući okrugle trupove, praveći se da ne primećuje ustreptali pogled Krčmarice.

“Matora džukelo, reci još nešto! Niko iz čitavog Dom-dola je nije video već više od dvadesetinu dana! Jedino si ti dovoljno lud da se muvaš po Šipražju u doba koćenja zlobada. Daj mi neke vesti – poslednji glas su nam donele ševe i zebe, još kada je dete rođeno!” prekorno reče i udari ga krpom po ramenu, kao da je sve to bilo njegova krivica.

Šumar uzdahnu i odgurnu malo tanjir, pokušavajući da iščačka jednog još živahnog mrava između kutnjaka.

“I majka je dobro. Koliko može biti, sada, kada više nije Veštica.”

“Znači, mali stvarno ima ljubičaste oči kao što su ševe cvrkutale?”

Šumar po prvi put dopusti da osmeh pređe preko njegovog oštrog, izboranog lica.

“Ljubičaste kao munje! Biće pravi Veštac”, nagnu se ka Krčmarici koja je oduševljeno stavila šake na usta. “Dečak je zdrav, krupan i tako… bistrih okica, ljubičaste su ama baš kao u majke. U stvari, kao što su bile”, uozbilji se ponovo Šumar.

Krčmarica prihvati ozbiljniji ton: “Hajde, znaš da tako mora biti. Veštica prenosi svu moć na dete. Tako je od vajkada.”

Šumar pogleda malo u stranu i kroz stisnute zube reče: “Sad godinama neće biti nikoga da pospeši rast Šipraga, da vida povrede, da osvetljava tokove i plaši divlje zveri… Bezveštičije doba dok mali ne stasa.” Posegnuo je za novom tikvom mleka.

“Ali ona se postarala. Ambari su puni. Plemena su u miru, poštuju je i plaše je se više nego ijedne Veštice od pamtiveka. A dete će biti Veštac dok trepneš, ako je i malo na majku. Ma sećaš se kako je, kao žgoljavo pile od svojih šest godina, stala u sred klanca pred Pipere kada su onomad krenuli u krv na Keljmene…” Krčmarici glas utihnu.

Kako se ne bih sećao. Bio sam tamo. Da ubijem što više Pipera.

Iznenada na vrata krčme hrupi vižljasti mladić i prekide Šumarevu bremenitu zamišljenost:

“Dođite svi! Na nebu…” zadahta piskutavo, pokušavajući da vikne. “Manta! Na nebu!”

Svi u krčmi potrčaše napolje, neki beli od straha, neki crveni od uzbuđenja, a niko ko je u životu ikad video vazdušnu mantu – o tim legendarnim zverima su i najstariji samo pripovedali kao o odbljesku davnog sećanja. Šumar izađe poslednji.

Na nebu se nalazila velelepna bela manta. Zaklonila je svetlost Sunca Oca i njena ogromna senka prekri selo. Nelagodna tišina se spusti na sve. Najednom neko povika:

“Pogledajte znak! Zlatna petokraka!”

Grb Starog Carstva. Sunce mu Očije, baš kao iz priča.

*          *            *

Vojnici u kožnim oklopima su napravili krug oko mesta na sredini seoskog trga, gde se spustio dugačak brk mante niz koji su se i dalje iskrcavali, kao niz rampu. Iza kruga vojnika stajao je mladi Volšebnik, obavijen plaštom u svih deset boja, podignutih ruku je vikao vatrenim glasom:

“Majka Eva je progovorila i Otac Tulkevan je zasijao! Jerarsi su prorekli! Naslednik Carstva je rođen, ujedinitelj posle hiljadu godina rasparčanosti i patnje! Sada, u ovom odsudnom trenu, kada su sve zemlje Ljudi u opasnosti od napada Divljaka iz Pustolina, pojavio se zrak našeg spasa! Znamo da je negde u zemljama Kaharada rođeno dete s ljubičastim očima – očima svete boje svih elemenata! To dete je ujedinitelj ljudi i elemenata! Taj čovek će biti majstor oružja i mađije i vođa ljudi! Svako ko nas odvede do njega biće bogato nagrađen!”

Svi su čuli za pošast iz Pustolina. Neki u masi okupljenih odmah zavikaše “Živeo!”, jedna žena prihvati sa pesmom “Majko Evo, čuvaj nas!” i već su se oko Volšebnika tiskali mnogi i vikali “Veštica! Veštica ima ljubičaste oči! Rodila je sina ljubičastih očiju!”

Šumar se povuče u senke iza krčme, izvadi čvrsto umotanu cigaru i polako je pripali, prizvavši unutrašnju vatru u jagodicu kažiprsta. Onda požuri iz sela, ka Mreži Šipražja.

Neću skoro imati priliku da zapalim.

*          *            *

Zujanje. Dobro mu poznato postojano potmulo zujanje zlobada ga okružuje. Smešten je prilično udobno, na pomalo izdvojenom Šipragu, utkan u mrežu granja koje tvori loptastu krunu orijaške biljke.

Vidi ih na ivici doline, nekoliko Pipera, ima ih i od Sodveda, tu je i najmlađi dečko od Stepojeva, pokazuju put vojnicima i Volšebniku. Zastaju na kopljomet od prvih Šipraga, dogovaraju se. Piperi uzbuđeno pokazuju, objašnjavaju. Ne čuje ih od sve življeg zujanja svuda okolo. Zlobadi su uzbuđeni. Vidi kako sa krune obližnjeg Šipraga, prekrivene vretenastim, lepljivim nitima i okićene desetinama srebrnastih čauri nalik umotanin novorođenčadima, poleću i sleću još krupniji mužjaci. Besno šibaju sisaljkama i strižu antenama, opne krila im histerično reflektuju svetlost popodnevnog sunca, tvoreći sliku plesa raznobojnih munjica koji zbunjuje oko. Odvraća pogled ga ka mestu gde je stajala grupa ljudi. Tamo su samo Piperi i Sodvedovi. Traži ostale ka obodu Šipražja. Eto ih. Stepojev mali zalazi među rastinje ispred vojnika i Volšebnika.

Jadne budale. Zlobadi će podivljati.

Mislim da ću im pomoći.

Okreće se tako da ima pravu liniju do krune visokog Šipraga obuhvaćene mrežom pulsirajućih čauri zlobada. Uzima strelu, poseže za vatrom u sebi, za plamenom u grudima, prepusti mu se i propusti ga. Vrh drvene strele zatinja, on je brzo stavi u luk, nape i opali. Oprostite mi, mališani. Strela prošišta kroz granje, pogodi centralnu čauru i plamen se poput vatrometa rascveta niz debele vretenaste niti. Kruna Šipraga istog trena bukne jarkim orelom jare. I zlobadi podivljaju.

Nekoliko brzih i jakih otkucaja srca kasnije već je u podnožju plamteće krune, pretura po popadalim čaurama tražeći neku koja je blizu otvaranja. Ne manjka ih. Uzima najveću i beži, jer zlobadi su poludeli toliko da se plaši da ga ni dim kojim se obavio neće zaštititi.

Kroz tutanj svojeg trka čuje grozne vriske i vidi ljubičasto sevanje. Blizu je. Vidi vojnike koji bacaju koplja, pokrivaju se štitovima, beže, urličući padaju pod teretom desetina uboda. Bliže je. Volšebnik kune, oko njega se zatvara lopta od ljubičaste sile, munje mu sevaju iz šaka i prže desetak zlobada, ali ima ih previše i on nestaje ispod treperave gomile titravih, dlakavih nožica i treperećih svilastih krila. Tu je. Stepojev Mali. Gde je?

Čuje vrisak, skače u tom pravcu, jara suklja iz njegovog tela, svu svoju vatru upire upolje, zlobadi padaju osmuđenih krila. Vidi dečaka na tlu, grabi ga za ruku. Lice mu je izobličeno od uboda, ali i dalje diše, cvili bolno. Šumar ga obuhvata i zatvara svojom opnom vreline, podiže na rame i trči, trči koliko ga noge nose.

*          *            *

Šumar sa krova krčme posmatra selo okupano poslednjim grimiznim tonovima popodnevnog sunca koje zalazi za vrhove Plamtećih Planina nadvijene nad dolinom. Po trgu mile ljudi, na svetkovini povodom dolaska Carskih Poslanika okupilo se sve što je muško i vredno i sve što je žensko i čedno iz Četiri plemena. Muški se goste, žene pevaju. Podiže pogled ka manti koja mirno pluta visoko iznad. Pored njega staje Krčmarica.

“Stvarno misliš da ideš do kraja?”, glas joj treperi strepnjom.

“Inače ne bi imalo smisla. Doći će novi.”

“Kako ćeš?”

“Tražiću poslednju uslugu od prijatelja”, kaže Šumar vadeći iz ranac-mahune čauru od lepljivih srebrnih niti, zadirući nožem u nju, parajući je i otkrivajući lutku.

Lutka se lagano rastvara, pomaljaju se antenice, krila se odmotavaju, nežne dlačice se protežu i prvo što dodirnu je Šumarev ispružen desni dlan. Iz torbice uzima malu opnu načičkanu sitnim čekinjama, stavlja je u usta, pa levi dlan stavlja na srce, svesno usporava njegove otkucaje dok duboko izdiše na opnu, koja zazuji. Mladi zlobad izbacuje dugačku surlu sa opakom sisaljkom, oslobađa prednje noge. Dlačice mu pulsiraju u ritmu Šumarevih  otkucaja srca. Glava mu se okrene za pun krug, polako, upijajući okolinu, a onda u trenu raširi krila i poleti uz duboko zujanje koje se brzo izgubi u graji i muzici.

Šumar gleda dok zlobad postaje sve manji na indigo plavom nebu prošaranom narandžastim oblacima. Ocrta se još jednom oštro kada pređe preko Zlatnog Meseca, a onda mu se obris izgubi u velikom obrisu mante.

Šumar žmuri, sva čula pretače u sluh. Čuje: bubnjanje svoga srca, bubnjanje mnogih srca, bubnjanje jednog ogromnog srca. Čuje: stalno tanano zujanje u pozadini svih tih otkucaja. Otkucaj. Zujanje. I otkucaj. Zujanje. I otkucaj. Zujanje – naglo prestaje. I…

Otvara oči taman na vreme da vidi kako drhtaj prođe kroz mantu. Čitavo telo joj se naglo savije po sredini poput lista, rep dolazi skoro do usta koja se otvaraju u nečujnom ropcu.

A zatim krv šikne iz njih, iz kloake, iz triju očiju, na selo pada kiša od krvi. Krv sipa po Šumaru, curi mu u oči, Krčmarica se moli i proklinje, pesma proslave se pretapa u vriske.

Ali Šumar čuje i povike veselja – zna da jedan dolazi iz njegovog grla, ali i iz drugih, neki ljudi su na prozorima i radosno podvriskuju. Ogromna telesina mante pada, pada i sa zaglušujućim treskom se sručuje na obode sela, protresavši Šumaru kosti i zube tako da mu glava zazvoni, baš kao da hram Majke poziva na jutrenje.

Imaćemo svoga Vešca. Da nas leči, da pomaže, da nas štiti od zveri. I od nas samih.