(Logos, Beograd, 2008)
Piše: Vladimir Kolarić
MAJSTOR BUDUĆNOSTI
Pored neosporne književne vrednosti, mesta u književnoj fantastici i detektivskoj prozi, kao i značajnih mističko-religijskih implikacija, roman „Majstor sudnjeg dana“ (Logos, Beograd, 2008) austrijskog pisca Lea Peruca (1881-1957) produkuje i izuzetno zanimljiva značenja iz domena politike. Roman, naime, izuzetno precizno mapira globalnu političku i geopolitičku scenu pred sam početak Prvog svetskog rata, dok se već sam početak romana može smatrati prvorazrednom anatomijom kapitalizma. Mapiranje se ne sprovodi realističkim postupkom uz podršku intelektualno-esejističkih opservacija preuzetih iz publicistike ili društvenih nauka, već superiornom umetničkom modelizacijom zasnovanoj na stvaralačkoj imaginaciji, sa osloncem na literarnoi opšte kulturno nasleđe, koje se ovde vidi kao pretekst, odnosno materijal složenog i višedimenzionalnog umetničkog oblikovanja. Evropocentričnost tog sveta se naglašava isticanjem njegovih rubova kao njegovog „drugog“, sa jasnim ukazivanjem na tendenciju njegovog hegemonističkog širenja u pravcu nametanja modela „civilizacije“ kao jedino poželjnog za razvoj čovečanstva, što se naglašava centralnim značajem pisma, pisane reči u spoznajnoj genealogiji narativa.
S druge strane, kapitalizam se ne opservira u svojim društvenim posledicama, nego se tumači samo njegovo poreklo, biće, način njegovog postojanja. U tom smislu, ovaj segment Perucovog romana bi se mogao nazvati svojevrsnom metafizikom kapitalizma, a dopadanje koje je ovaj autor nalazio kod Benjamina i Adorna baca zanimljivu svetlost na njihovo delo. Ovakva struktura predmetno-istorijskog sveta modelovana u romanu, nije samo spoljašnji okvir u kom deluju njegovi junaci, već najdirektnije motiviše njihove postupke i sve njihove, pa i najtragičnije, posledice. Kapitalizam ovde valja posmatrati kao pitanje odnosa čoveka prema stvarnosti, koja je u takvoj konstalaciji stvar reproduktivnog i upotrebnog mehanicizma. Žudnja junaka za stvaralačkom maštom je upravo razapetost svakog umetnika, ali i svakog čoveka uopšte, između pasivnog, mehaničko-reproduktivnog odnosa prema svetu, imaginacije instrumentalizovane u smeru bekstva od sveta i odgovornosti i istinski stvaralačkog poriva za preobražajem sveta, gde stvaralačka imaginacija ima ulogu vizije, koja raskriljuje vrata istinite stvarnosti. Najveće zlo je kod Peruca upravo sadržano u pristajanju da se „svet pusti da ide svojim tokom“, dok je moguća ako ne nada, a ono makar prostor otpora, u žudnji čoveka za stvaralačkom imaginacijom kao metodom samoprevazilaženja. Kako je odnos prema stvarnosti i traganje za metodama raskrivanja moguće istinite stvarnosti privilegovani interes umetničke fantastike, „Majstor sudnjeg dana“ je i vrhunski podsticaj u smeru legitimizacije fantastike kao moguće oblikovno i spoznajno najpotentnije umetničke forme našeg vremena, inajperspektivnijeg prostora odbrane umetnosti u vremenu koje je sklono da upravo umetnost, direktno ili indirektno, sumnjiči za sva zla ovog sveta.
Pažljivo čitanje i tumačenje ovog romana, kod nas izdatog u odličnom prevodu Tijane Tropin, može mnogo da nam pomogne da se razaberemo u vremenu u kom živimo, a u kom se čini da su toliki istinski i nepovratno užasnuti i paralisani upravo onim trumbetno crvenim iz romana, a koje upućuje na viziju apokalipse tek kao kraja i nepovratnosti, a nikako kao pčetka i obnove. Ne kao početka nečega potpuno novog, stranog i sa nama nespojivog, nego stalno i iznova novog početka, našeg i samo našeg početka, u svakom trenutku i za svakog od nas. I u tom smislu, ovo je roman budućnosti.
