„Ikone?“
„Hiljadu tristo šezdeset.“
„Do đavola!“
Zar je moguće da je dostigla tu cenu? Ne znam zašto sam uopšte i pitao za nju; ta knjiga me nimalo nije zanimala. Uostalom, još je imam. Valjda sam nameravao egoistično da udovoljim taštini potvrđujući vrednost imetka, iako nisam bio siguran šta bih s tim i takvim saznanjem. Da je ponudim?
„Otkupljujete?“
„Zavisi.“
„Ikone?“
„Da.“
„Koliko?“
„Tristo šezdeset.“
„Neverovatno! Tristo šezdeset! Ne mari. Hvala“, glas mi je bio usiljeno srdačan.

Pre osamnaest godina plato ispred Filozofskog fakulteta nije bio zakrčen tezgama. Doduše, leti bi klinci, sumnjao sam više iz razonode i želje za druženjem zaposedali trotoare kartonskim kutijama na koje su, ponekad i po godištima, slagali stripove i ilustrovane časopise. Uglavnom ispred Američke čitaonice i knjižare „Kultura“ (u ovu knjižaru bismo obavezno dolazili posle predavanja ili u vreme kraćih pauza; sada je na njenom mestu komercijalizovana, takođe knjižara). Nije mi se ulazilo. Odlučih da zaobiđem i Antikvarijat, pa i galeriju SANU

Umetnost Lepenskog Vira
izložbu priredio prof. dr Vlajko Jovičić;
radno vreme Galerije od 10 do 20 časova (ponedeljkom ne radi)
Ponedeljak, 18 časova
pijanistički koncert Jagode Jovanović
ulaz slobodan!

Za osamnaest godina baš ništa se nije promenilo. Zavinuh za ugao staklenog izloga. Riboliki peščanik! Stao sam kao ukopan.

Praroditeljka, Lepenski Vir
kvarcni peščar
7000–6000. godina pre n. e.
Narodni muzej, Beograd

Pogled sam naizmenično usredsređivao čas na svoj iskrivljeni odraz u staklu, čas na riboliki oblutak (povremeno mi se činilo da se preklapaju). Neshvatljivo je koliko ličimo. Oči su nam izbuljene, uglibile se u tamne duplje, ovili ih otromboljeni podočnjaci, nos ravan, dug, pri dnu ušiljen, a usta kao u ribe. Otpuhnuh. Pribrah se u trenu. Nekakva nejasna uznemirenost pritiskala mi je grudi.
„Sentimentalna budala!“, odbrusih ljutito.
Dobro sam poznavao osećanje prekomerne razdraženosti i euforičnog ushićenja u koje sam nemilice guran pred misterijom preistorijskih iskopina. Obuzimala me neodoljiva potreba za doticanjem. Moraću svakako u povratku da svratim.
Sa ovog mesta sasvim se dobro vidi mansarda. Ostao mi je u sećanju sivi čardak, oronuo, memljiv. Prebojili su zgradu u oporo žuto, dodali nekoliko žardinjera (uglavnom su bile prazne ili ispunjene otpacima). Preko puta banka, modna kuća; sve kao nekada. I kafana „Vuk“; gleda na antikvarnicu – galeriju. U nju sam pre osamnaest godina doneo svoj prvi crtež. Srce mi je treperilo, ruke drhtale, bio sam kao van sebe i spreman da zaplačem da je kojim slučajem uzani mladić izrekao ijednu jedinu reč pokude. Ali oćutao je, uzeo crtež, gadljivo me pogledavši, položio ga na gomilu slika prislonjenih uza zid. I nikada ga nisu prodali.
Miriše dinstovani luk. Kod „Vuka“ se nekada jela najbolja teleća čorba u gradu. Da ne žurim svakako bih svratio na stari meni: teleća čorba, pogača s mekinjem, palačinke sa orasima i suvim grožđem, klekovača.
Ulaz u oporožutu dvospratnicu s mansardom izgledao je gotovo isto kao pre. Čak sam prepoznao naprslo armirano staklo na unutrašnjim vratima. Bila su širom otvorena. Ispeh se na zadnje odmorište. Četiri stepenika vodila su do niskih lučnih vrata. Primetih da je mesingana pločica s nekadašnjim kratkim natpisom: VLADA skinuta. Natpis smo urezivali zajedno, cimer i ja. Ideja je bila moja, dopala mi se dvojnost cimerovog imena, zato smo ga i pisali velikim slovima. Na njenom mestu stajao je svetliji pravougaoni trag s dve tamne rupice. Pozvonih. Osluškivao sam nemarno nalakćen o gelender. Niko nije otvorio, iako sam s vremena na vreme mogao da čujem pucketanje drvenog poda, što je, ovako spolja, zvučalo kao da neko usporeno korača ka vratima.
Kad sam još pre osamnaest godina predlagao Vladi da ionako postojeću pukotinu po sredini vrata proširimo, oblikujemo, iznutra obložimo lepljivom trakom, koju bi po potrebi skidali i ponovo lepili, njegov pragmatični um bljuvao je osude očinskih prekora na račun moje brzopletosti. – Zaboga, Pope, kako ti takve sumanutosti uopšte padaju na pamet? Završavalo se uvek po njegovom. Ali sada bi mi špijunka i te kako dobro došla. Iako, kad bolje razmislim, nisam siguran zašto. Da je sopstvenik iluzornih koraka želeo, svakako bi se prikazao. Ovako? Neprestano sam iznova lovljen u zamke jalovih dvoumica i uobražavanja. Stvari se dešavaju upravo onim redosledom kako je to i predodređeno.
Strčao sam niza stepenište, pomalo rezigniran.
Nervozno ispisah na poleđini autobuske karte

U Beogradu sam, na proputovanju. Moramo svakako da se vidimo. Odseo sam u hotelu Park.
Aksentije Popović Pop

ubacih u jedino neobeleženo sanduče.
To popodne svratio sam do „Vuka“. Na jelovniku nisu imali teleću čorbu. Naručih punjene batake s renom i crno pivo. Uveče sam u galeriji SANU zauzeo busiju u prvom redu, naspram klavira. Čajkovski: Novembar, Oktobar… Imao sam nestvaran osećaj da mi buljuk ribolikih utvara analizira potiljak. Neshvatljivo, mislimo isto.
Već je bilo deset kada sam se probudio. Hotelski doručak sam po običaju preskakao. Zazirao sam od pravila na koja nisam imao nikakvog uticaja. Znam da bi Vlada na ovu primedbu do tančina izložio traktat o svojstvima čoveka kao organizovanog bića. – Haos je, dragi moj Pope, čovekov eksperiment, neuspeo iyayov, jalov pokušaj razaranja prirodno uspostavljenog reda – načinio bi pritom nekoliko žustrih koraka. Nisam se naravno slagao s bizarnim teoretisanjima, čak sam s dosadom hvatao odsjaje podrugljivosti iz njegovih usplamtelih očiju.
„Gospodine Popoviću, poruka za vas!“
„Za mene!?“
„Da, noćas je stigla.“
„Hvala.“

Vi ste, pretpostavljam, ostavili poruku za bivšeg stanara. On je odselio, ali njegova adresa, nažalost, meni nije poznata.
Kalina

„Odselio!?“
„Izvolite?“
„A ne, ništa, oprostite“, nevoljko se nasmeših; odmah potom istrčao sam na ulicu. Lice mi je zapljusnuo vreo vazduh. Šteta! Ipak, neko mora da zna gde je. Ali njegova juvelirska preciznost nikako se nije uklapala u ovakve neodređenosti. Bio sam ubeđen da Kalina – primetih, ime joj je veoma neobično, još pritom samo: Kalina – zna kudikamo više no što je spremna, a možda i voljna da kaže. Uostalom, ta mansarda je, odnekuda sam svim svojim bićem osećao, i dalje bila „naša“. Odlučih da se vratim, pokušam ponovo. Ovaj put moram da razgovaram sa njom.
Kockasti papir mrvio sam među prstima.
„Kockasti papir!? Dakle, ona je poruku lično dostavila“, promucah.
Pozvonio sam tri puta, kratko, seckavo. Nekada je to bio cimerov i moj dogovorni znak, i dešavalo se da mesecima ne otvaramo vrata drugim kombinacijama. Tišina. Malo potom isti šuškavi koraci, pucketanje rasušenog poda, onda opet tišina. Bez sumnje, neko je unutra. Neko? Ona! Vlada? Zaboga – ona, i ne želi da otvori.
„Kalino!“, dozvah.
Postojao sam još koji trenutak napregnuto osluškujući tišinu. Više nisam čuo pucketanje rasušenog poda. Ljutito se latih olovke, beležnice; ižvrljah nervoznim rukopisom

Čudi me vaša skromnost. Zašto, na primer, ja Aksentije Popović Pop nisam mogao da se obratim vama, draga Kalino, ili, kako li se već zovete; ali, kako god, evo, otvoreno vam kažem: želeo bih da vas vidim, lično. Put sam odložio za neki naredni dan. Golica me neizvesnost koju ste mi – da l’ hotimice? – nametnuli.
Aksentije Popović Pop

poruku sam zadenuo za kvaku.
Sutradan me je na portirnici dočekala nova kockasta depeša. Nisam je otvarao. Odmah sam se okomio na mladića u svečanoj livreji s nizom šarenih širita i pozamanterije. Zahtevao sam da mi do tančina opiše dotičnu gospođicu koja je donela kockasti papir.
„Bilo je kasno“, pravdao se on, „jedva da sam joj mogao videti lice. Još je ovde u holu mračno, vidite i sami? Ne, ne mogu vam – žalim – biti od pomoći, zaista sam malo video, gotovo ništa.“
Nije vredelo ni moje nadmeno hvatanje za unutrašnji džep sakoa. Mahao sam papirnim novčanicama kao lepezom ispred njegova zašiljena nosa, ali uzalud. Izgledalo je da mladić sa širitima zaista nije bio siguran u ono što je video. Dogovorili smo se da naredne večeri bolje otvori oči (dogovor je usledio nakon mog ponovnog posezanja za unutrašnjim džepom sakoa).

G. Aksentije, nemojte da se iščuđavate mom imenu. Pokušavam da vas ubedim kako meni nikako niste mogli da se obratite. Pomalo shvatam upornost kojom nastojite da me uvučete u jednu od svojih zatvorenih igara kojima se zanimate (oprostite na grubosti).
Kalina
P.S. što se mog imena tiče, sasvim je uobičajeno.

„Ime!“, vrisnuh.
Osetio sam kako me mladić sa širitima sažaljivo posmatra. Čekao sam da mi se obrati, nestrpljiv da zapodenem bilo kakav razgovor. Ali on je oćutao.
Za tili čas našao sam se u gužvi. Želudac mi je izjedala gorušica tako silovito da sam pomislio da ću povratiti. Zastadoh kraj jedne odvratne bakalnice s poderanom tendom. Kako je ona mogla da zna da mi se njeno ime učinilo neobičnim kada joj to – ubeđen sam – nisam spominjao u porukama? Ali u glavi mi je bilo i suviše mutno da bih mogao razložno da nastavim s vizuelnim preispitivanjima svojih živčanih škrabotina. U pravu je Vlada, bahatost je moj najveći problem. Ipak, nisam se mirio s njegovim dijagnozama, smatrao sam ih preteranim i ciničnim. Očigledno, Kalina je preturala po mojim mislima! Još se više zgrozih; ubrzano sam špartao neodređenim putanjama. Vreo vazduh krivio je lica retkih prolaznika. Odjednom, sasvim neočekivano, našao sam se pred oporo žutom mansardom. Svratih do „Vuka“. Osećao sam neizmernu glad. Kao u magnovenju doneh odluku da do večeri presedim na stepeništu, pred niskim lučnim vratima. Svakako će za to vreme neko ući ili barem izaći (možda je takva nepromišljenost usledila i nakon nekolicine ispijenih klekovača).
Unutra je bilo nesnosno zagušljivo, osećao se ustajali vonj otirača i istrulelih linoleuma, mešao se s mirisom dinstovanog luka. Želudac mi je i dalje razjedala gorčina. Ali bio sam odlučan da po svaku cenu do večeri presedim pred niskim lučnim vratima. Začudo, za sve vreme mog napregnutog osluškivanja nisam čuo šuštave korake sa rasušenog poda, iako sam ih, priznajem, željno iščekivao. Uostalom, možda je i to bio razlog što sam svoje dežurstvo skratio bar za pola. Da li uopšte ima smisla nastaviti prepisku s utvarnom spodobom kojoj – kakve li ironije! – samo ime znam? Ispisah pomirljivo u beležnicu

Drskost, očigledno, negujete kao najunosniju vrlinu. No, dobro, imate pravo. Ja, opet, nemam pravo na osude i procene. Stoga, možda se i varam, grešim, ko zna. Zar ovi papiri ne bi mogli da zamene naša lica? Nastavljamo zatvorenu igru?
Aksentije Popović Pop
P.S. Još uvek sam u Beogradu, kratko. Dajte da se vidimo. Do đavola više s misterijama i nagoveštajima.
P.P.S. Čujem vaše korake.

Već je počelo polako da se smrkava kada sam izašao na ulicu. Prođoh pored Praroditeljke, nežno je dotakoh prstima kroz stakleni izlog. Upravo su zatvarali galeriju. Današnji dan me je do te mere iscrpeo da sam se u odelu, obuven, obrušio u postelju. Usnih kratak san; samo ga se kao kroz maglu sećam. Evo, dakle, tog sna: kiša je lila bez prestanka. Bio sam u potpunosti mokar iako sam mogao sasvim udobno da se zaklonim u nadvratnik neoklasicističke trospratnice iza svojih leđa. Čudo kako se toga ranije nisam setio. Pokušao sam da pokrenem noge, bile su prikovane, ruke takođe. Mogao sam da pomeram jedino glavu. Okrenuh se; glasno sam sricao

Ar…hiv gra…da Be…o…gra…da.

Ujutru nisam bio spreman da se upuštam u analize neobičnog sna, kako sam to inače iz dosade radio. Žurio sam što pre da siđem na recepciju, već ubeđen da me u krajnjem levom pretincu čeka novi kockasti papir. Nisam se prevario. Još s vrha stepeništa spazih mladića sa širitima. Pokušavao je da se usredsredi na raspremanje recepcijskog pulta. Nešto je zapisivao u prijemnu svesku. Ali čak i sa ove udaljenosti mogao sam da spazim njegovu prekomernu uzrujanost. Sa šiljatog nosa okapavao se znoj, kosa mu je u bičevima padala po licu. Neprestano se obazirao na krajnji levi pretinac, gde je stajao moj ključ, a u kom se sada svetlucao presavijeni kockasti papirić. Jeste, mora da je i ovaj kockast, pomislih.
Strčah.
„Imajte bar malo milosti, gospodine, ne mučite me više, molim vas. Da! Ja sam primio poruku. Jesam! I video sam je, jasno, kao što sad vas gledam. Ali već sledeći trenutak, kada je iskoračila“, pokazao je drhtavim rukama prema izlazu, „nestao mi je njen lik. Verujte mi! Neverovatno! Ni sâm ne znam da objasnim šta se stvarno desilo. Evo, celu bogovetnu noć izgaram u mukama nastojeći da se setim njenog glasa, ili lica, tela, bilo čega. Ne vredi…“
„Dajte mi taj papir! Kockast je?“
„Jeste“, klimnuo je neodređeno glavom.

G. Aksentije, pritiska me osećanje žalosti za vašim jadnim stanjem. Zar niste znali? Zatvorene igre su najopasnije igre. Nema pobednika, samo poraženi ostaju i dalje u krugu. Osećate prve batine oholosti i nadmoći kojima ovakva igra započinje. Priznaću kako sam ponovo počela da živim, zasluženo – no vi o tome ništa ne znate. Razume se, ne treba ni da znate, iako ste delimični krivac za moje pređašnje stanje. I onda ste se pojavili nadmoćno, s pogibeljnom zamisli: igranje zatvorene igre, ali, propustili ste, zatvorena igra nosi zlu kob kao pečat, zahteva do kraja da bude doigrana, u njoj nema uzmaka, predaje, poraženi kao slepci obigravaju unutar kruga. Završimo već jednom sa ovim lakrdijašenjem.
Kalina
P.S. Uzalud osluškujete, više nećete čuti moje korake.  

U jednom lucidnom trenutku mogao sam da naslutim ukus pogibeljnosti o kom je Kalina zamršeno pisala, ali taj trenutak je trajao kao ubod žaoke u meko tkivo, s malo nejasne razdraženosti, i – kraj. Ikona je i dalje stajala na istom mestu, jedino je u vrhu krivim slovima flomasterom bilo ispisano: hiljadutristošezdeset. Prepoznavši me, mrzovoljni prodavac mi klimnu glavom u znak pozdrava. Sa ove distance činilo mi se da se naš susret, potom i kratka rasprava, odigrao pre sto godina. Uđoh u galeriju SANU. S leđa sam osmotrio Praroditeljku. Bila je manja nego što je spolja izgledala, nekako zrnasta, jednostavna. Baš jednostavna!, pomislih ozareno. Dotaknuh joj ramena; tiho sam joj došapnuo u potiljak: Šta da uradim? Sva moja životna brzopletost slila se u sluz očaja niz leđa preistorijske iskopine. Osetio sam iznenada nezadrživu odvratnost prema sopstvenom telu, kosi sakupljenoj u perčin, odrazu u staklu. Naši odrazi su se razdvojili; nepomično sam osluškivao svoj dah, Praroditeljkino jedva čujno krkljanje, škripu mermernog poda. Nokte sam zario u meso peščanika. Osetih kako mi niz prste curi trag vrele krvi; njome stadoh da iscrtavam po nadlanici

P R E D A J A

Bilo je već jutro kada sam zadremao. Probudio sam se oko podneva. Osvežih se gutljajem klekovače iz minijaturne pljoske koju sam nosio u unutrašnjem džepu sakoa. Nadlanice su mi bile besprekorno čiste. Obuzeo me neizreciv užas. Mora da sam je noćas, u magnovenju sâm obrisao, oprao, pomislih. Strčah niza stepenice. Ali umesto mladića sa širitima zatekao sam zaokrugljenog brkajliju kome su se širiti i pozamanterija razvukli po ogromnom telu, te ih u prvi mah nisam mogao ni primetiti. Dočekao me je sa usiljenim osmehom.
„Imate poruku, gospodine Popoviću, noćas je stigla. Donela ju je prelepa dama, ali oprostićete, ni sâm nisam siguran zašto sam rekao: prelepa kada se njenoga lika uopšte ne mogu setiti… Nekako neobična…“
„Gde je mladić od sinoć?“, prekinuh ga nestrpljivo.
„Ah, Stanoje, Stanoje, jadni Stanoje… Svu noć je proveo u vatri. Onako ga naprasno ovladala. Buncao o nekakvim spisima, spominjao arhiv. Menjam ga; znate, cimeri smo, ima već osamnaest godina kako živimo zajedno.“
„Arhiv!?“
„E, tako, arhiv!“
„Arhiv… arhiv…“, mrmljao sam.
Brkajlija je nemušto odmahnuo rukom. Pokušao sam silovito da upregnem preostatak zdravog razuma, prizovem sinoćni neobičan san.
„Neoklasicistička trospratnica… Arhiv grada Beograda… Oprostite, gospodine, Arhiv grada Beograda?“, pritrčah prvom prolazniku.
„Druga zgrada s leve strane, siva, uvučena; prepoznaćete.“
„Hvala.“

Portir me je uputio u prizemlje. Soba sto šest, iscedio je mrzovoljno kroz zube.
Osećao sam opor smrad hartije, odnekuda sam znao da je žuta, zrnasta; valjda po mirisu.
„Da. Lično poznam tu kuću“, unela mi se ljubazno u lice visoka, mršava starica. Naočari je pridržavala vrhom povrnutog nosa, iskosa me gledala sitnim, žmirkavim očima, „Vila Kalina, tako se nekada zvala, hiljadu devetsto trideset i sedme. Građena je za kćerku bogatog trgovca Spasoja Jevrića. Kuću su posle rata konfiskovali. Kalina je stajala iza leđa streljačkog odreda, baš pred ulazom. Sada je na tom mestu kafana…“
„A Kalina, šta je bilo sa njom?“, prekinuh je.
„Bila je zaljubljena u čuvenog bečkog đaka, arhitektu, gospodina Stojana Belića. On je projektovao kuću. Po pogibelji g. Spasoja, otišao je u Ameriku. Kalina je ostala sama. Našli su je obešenu na mansardi svoje vile… Vama nije dobro, gospodine?“
„Jeste…“, uzvratih neubedljivo, „samo… ove vrućine, ovaj miris…“
„Da, niste navikli na miris stare hartije. Biće bolje da udahnete svežeg vazduha.“

Kalina je zaposela kuću. Korača šuškavim koracima po rasušenom podu. Morao sam smesta da saznam šta se desilo sa Vladom. Otrčah u obližnju stanicu milicije.
„Vladimir Dimitrijević!? Ali, gospodine, ko ste mu vi?“
„Prijatelj. Cimer iz studentskih dana. Nisam bio u Beogradu proteklih osamnaest godina.“
„Sećam se dobro tog slučaja. Taj čovek je pod veoma sumnjivim okolnostima pronađen mrtav u svojoj mansardi. Uzrok smrti, kako je zvanično saopšteno, bilo je gušenje. Znate, ja lično ne verujem u takve naprasne smrti.“
„Kada?“
„Čekajte. Evo, 28. avgusta 1997; pre tačno tri godine.“
„Danas je Velika Gospojina“, primetih poražen.

Do hotela sam išao više po inerciji. Obuzimala me nesnosna slabost; udovi su mi trnuli. Nisam mogao da govorim, jezik mi je mlitavo virio kao u besne psine. Hramljući, dovukoh se do recepcijskog pulta. U krajnjem levom pretincu belasao se kockasti papir; valjda je kockast. Brkajlija ćutke ispruži ruku. Kockast je.

V R L O   D O C K A N

„Gospodine Popoviću… ne znam… možda će vas interesovati… još jutros ste se raspitivali za njega… Stanoje, mladić sa širitima – stanodavac me obavestio da je po mom odlasku zapao u još veću groznicu. Mislio sam, izvući će se, mlad je, jak, ali… kaže, buncao je, spominjao nekakvu kuću kako gori. Srce mi se kidalo, znam da to nije on, poznam Stanoja, cimeri smo, živimo zajedno, već osamnaest godina. Eh! kao da je slutio, jadnik, eto kuća bivšeg gazde Spasoja izgore danas na pravdi boga, još o Velikoj Gospojini. Oprostite, ja vas zamaram, vidim da ste i vi umorni, ne bih da se mešam… Nije vam dobro? Da vam pomognem? Izvolite, vaš ključ…“