“Hej bilj, bilj, bilj, bilj……bilj?…. Maaaamaaaaa, Menta mi je opet negde zapalila!!!!”

“Ćuti dete, hoćeš ceo komšiluk da te čuje!”

“Mamice ne mogu da je nađem.”

“Lepo sam ja govorila – Neću hibride u kući!- i eto ti sad. Sinoć mi se opet uvlačila u sobu i dirala mi stopala!”

“Ali mamice, ona samo voli da se mazi.”

“Mentica bi da se mazi, je li, s mojim stopalima? Cela mi bre kuća miriše na pastu za zube!”

“(bolje miriše nego ona tvoja votka)”

“Šta kažeš?”

“Kažem da je ona uvek tako krotka.”

“Krotka? Ma nemate pojma ni jedna ni druga! Što nismo lepo uzeli psa, kao Stojanovići od preko puta? To je nekada bio popularan ljubimac. Jednostavan… Nije spavao na idealnoj temperaturi… Da li znaš koliko košta montaža mini staklenika u dvorištu? “

“Tatica je alergičan na dlaku.”

“Znam da je alergičan, ali imaš i one lepe, bezdlake psiće. Stojanovići su naručili jednog bezdlakog, i bespolnog pa im kuća ne smrdi, i ne beži im iz dvorišta svakih pet minuta. A mi – kako ćera kaže – BILJKA! Ekološki hibrid-ljubimac! Mentica i ništa drugo!”

“Ali mamice, sve moje drugarice imaju hibrid-ljubimce. Milica vodi svoju Magnoliju nekad u školu ali ne da nikom da se igra s’njom……”

“Ne hvataj me na sentimentalnost, i ja sam nekad bila dete, samo se tada više gledalo na neke druge, pre svega duhovne vredn….”

“Mamice, mamice…..eno je!!!!”