(Partizanska knjiga, Kikinda, 2016)
Piše: Nataša Miljković
Klod Lalumijer, savremeni kanadski pisac rodom iz Montreala, autor je tri zbirke kratkih priča i urednik ili ko-urednik petnaest antologija kratke proze raznovrsnih žanrova. Fluidnost žanrova karakteriše i ovu njegovu knjigu, koja obuhvata elemente spekulativne fikcije (fantastike/mračne fantastike, horora, naučne fantastike) i žanra noar. Dvadeset pet ovde sakupljenih priča tematski su objedinjene u celinu pod naslovom Nokturni, za koji se autor opredelio, skrativši izvorni naziv Nokturni i drugi nokturni (Nocturnes and Other Nocturnes, 2013). Poput ovih muzičkih kompozicija, Lalumijerova proza odiše liričnošću i izražajnošću, pokatkad setnom, često sumornom atmosferom, najpre karakterističnom za noć, njenu simboliku i aluzivnost. Priče su podeljene u tri celine, kojima u izvornom izdanju prethode kraći autorovi uvodi (ovde izostali, prema piščevoj želji). U njima saznajemo o načinima nastanka priča i autorima koji su najviše uticali na Lalumijerovo stvaralaštvo. Kako sam kaže, njegova proza prelazi put od realizma preko mita do fantastike.
Prvi odeljak sadrži noar priče koje najviše duguju Džimu Tompsonu, jednom od začetnika ovog žanra u Americi, u pogledu nemilosrdnih lirskih portreta junaka, zatim neogotskim krimićima Džojs Kerol Outs, kao i Balardovoj imaginativnoj fikciji. U njima se javljaju ubice, fatalne žene, amoralni grabljivci, nestale osobe, očajnička pohota i podvale. Većina ljudi koji nastanjuju svet ovih priča čuva u sebi neku mračnu tajnu: seksualno ih privlače osobe s amputiranim delovima tela; dve mame i dvojica tata podilaze hiru svog deteta i proglašavaju ga mrtvim zbog njegove nesposobnosti da se prilagodi životu u svetu preteškom za snalaženje; sin prekida svaku vezu s porodicom, a njegov dnevnik ne pojašnjava tajnu njegovog nestanka; nezadovoljna žena ne pomaže svom partneru da se izbavi iz opasne situacije koju dočekuje kao svojevrsno zadovoljenje pravde; harizmatičnost jednog nesvakidašnjeg književnog talenta nikoga – ni muškarce ni žene – ne ostavlja ravnodušnim, štaviše, ispisuje nečiji životni scenario. „Dobro je kad je uvrnuto“, kaže jedna junakinja. Porodični, ljubavni, prijateljski i svaki drugi odnosi jesu uvrnuti u svim pričama, kad ih sagledamo iz perspektive onoga što se u današnjem svetu smatra ne-uvrnutim, to jest normalnim. Proza poput ove, osim što pruža čitalački užitak, u prvi plan ističe drugi član pomenute dihotomije normalno-uvrnuto i time otvara prostor za promišljanje i potencijalno revidiranje uvreženih pretpostavki o svetu koji nas okružuje. Kao što naslov ovog odeljka nagoveštava, nije reč o striktno odeljenim kategorijama koje ne pokazuju nikakvu bliskost, već radije možemo govoriti o nijansama na skali između dva suprotna pola, gde, namesto potpunog razgraničenja, postoje preplitanja, ukrštanja i prožimanja onoga što se smatra normalnim, odnosno uvrnutim.
Druga celina okuplja trinaest tzv. izgubljenih mitova, koji predstavljaju zajednički poduhvat Kloda Lalumijera i vizuelnog umetnika Ruperta Botenberga. Arhiva od ukupno sto jednog mita nastalog u periodu od 2010. do 2012. godine bila je dostupna na veb-sajtu lostmyths.net, dok se sada planira njihovo objedinjavanje u knjigu. Reč je o bizarnim, stravičnim, nadrealnim pričama o postanju sveta, neverovatnim stvorenjima, seksualnosti, životu i smrti – mitovima koji se kao takvi ne mogu pronaći ni u jednom mitološkom korpusu, ali koji svakako sadrže osnovne karakteristike mitova, na sebi svojstven način nastojeći da objasne iskonsko poreklo sveta, ali i moguće pravce njegovog kretanja u budućnosti. Među najznačajnije uticaje Lalumijer ubraja zbirku mikromitova belgijskog autora Žaka Sternberga Zamrznute priče i njegov erotski roman Agata i Beatriče, Kler i Doroteja, zatim bunovno bizarnu i pomerenu fikciju R. A. Lafertija, kao i žanrovski nekonvencionalnu nesputanu imaginaciju Gerija Kilvorta. Ipak, zaslugu za svoj nastanak ove priče-mitovi prevashodno odnosi, kako sam autor naglašava, njegova doživotna fascinacija nepomirljivim kontradikcijama mita, kako unutrašnjim, tako i kroskulturalnim. „Reči nose moć“, čitamo na jednom mestu. Lalumijerova proza potkrepljuje ovu tezu i podseća nas „kako bi stvarni svet mogao da bude bolje mesto od zemlje snova“, zahvaljujući moćnim pričama koje taj stvarni svet čine smislenijim i podnošljivijim za život.
Prema prvobitnoj zamisli, čitava zbirka je trebalo da ponese naslov trećeg odeljka, Neobične priče o seksu i smrti, što i jeste njihova objedinjujuća tematska nit, a srodnost ispoljavaju i s debitantskom zbirkom ovog autora, Predmeti obožavanja (Objects of Worship, 2009). Reč je o intimnim pričama u maniru fantastike, naučne fantastike i horora, koje su, po piščevim rečima, tek jedan kognitivni korak udaljene od stvarnog sveta, a izvorište pronalaze u mračnim, tajanstvenim dubinama imaginacije. Počev od iskrcavanja Apola na Mesec i tobožnjeg naseljavanja planete vanzemaljcima, preko ekoloških problema savremene civilizacije, genetski modifikovane hrane, polno prenosivih bolesti, sve do veštački mutiranog ljudskog genoma, ove priče dotiču niz suštinskih pitanja, koliko aktuelnih, toliko i iskonskih: strah, otuđenost, drugost, seksualnost sputavanu institucionalnim kodeksima, prolaznost života i nedosežnost ideala, neumitni proces tehnologizacije koji i osećanja nastoji da opredmeti, kao u poslednjoj priči, u kojoj ljubav postaje stvar.
Dobre knjige se, između ostalog, odlikuju i time što čitaoce navode na promenu percepcije stvarnosti, makar ona bila i privremena. Poljuljaju temelje njihovih uverenja, iščaše opšteprihvaćena mišljenja, razbiju predrasude i stave do znanja da će ovaj svet ostati večita nepoznanica koja, uprkos čovekovim naporima usmerenim k njenom spoznavanju, uvek iznova otvara nova, neretko nesaznatljiva polja. Takva je i Lalumijerova kratka proza. Da nema nje i njoj sličnih, bili bismo uskraćeni za važan uvid u skrivene kutke ljudske imaginacije koji pokatkad suštinski određuju pojedinca.
