Klara i Sunce osmi roman Kazua Išigura i prvi nakon što je ovaj engleski pisac japanskog porekla osvojio Nobelovu nagradu za književnost, objavljen je na srpskom zahvaljujući izdavačkoj kući Dereta, u prevodu Miloša Mitića.
Reč je o naučnofantastičnom ostvarenju čija je priča smeštena u distopijskoj budućnosti u kojoj su neka deca genetski modifikovana radi unapređenja intelektualnih sposobnosti. Budući da se nastava za tu decu održava putem udaljenog pristupa, mogućnosti za socijalizaciju su ograničene, pa se njihovi roditelji često odlučuju za kupovinu androida koji imaju funkciju prijatelja.
Knjiga je ispričana iz ugla androida Klare, koja iako inteligentna i pažljiva, ima ograničeno poznavanje spoljašnjeg sveta. Klara je ono što se u čudnovatom, futurističkom svetu Išigurovog romana naziva VP (veštački prijatelj) – android koji roditelji kupuju svojim tinejdžerima kako bi im obezbedili društvo i podršku. Čak i za jednog androida izuzetno pronicljiva i inteligentna, Klara se hrani sunčevim zracima, a stvarnost, za razliku od ljudi, vizualizuje kroz osnovne geometrijske oblike poput pravougaonika ili kruga. Sa svog mesta u prodavnici androida gde strpljivo iščekuje svog kupca, ona pažljivo posmatra ponašanje ljudi koji ulaze u radnju, ali i prolaznika na ulici, nadajući se da će neko od njih udomiti baš nju. Klaru za VP-a odabira Džozi, četrnaestogodišnjakinja krhkog zdravlja koja pati od iste bolesti koja je ubila njenu sestru. Između devojčice i robota razvija se pravo prijateljstvo, ali da li bi Klara trebalo da očekuje mnogo od ljudskih obećanja?
Išiguro prikazuje moderni svet iz perspektive posve neobičnog naratora kako bi odgonetnuo neka od fundamentalnih egzistencijalnih pitanja koja se provlače kroz čitav njegov opus: suštinu ljudskosti, ljubavi, smrtnosti, odnosa između čoveka i tehnologije. Kritika je već proglasila roman Klara i Sunce za savremeno remek-delo koje je ne samo ispunilo već i prevazišlo sva književna, nimalo skromna očekivanja, s obzirom na to da mnogi smatraju Išigura za jednog od najvažnijih pisaca današnjice.
Kazuo Išiguro rođen je 1954. u Nagasakiju. Još kao dete seli se s roditeljima u Englesku, gde i danas živi. Njegovih osam do sada objavljenih romana i jedna zbirka priča obezbedili su mu veliki broj književnih nagrada, kultni status kod brojne čitalačke publike i prevod njegovih dela na više od 40 jezika. Išigurovo najznačajnije ostvarenje svakako je roman Ostaci dana (Bukerova nagrada). Veliki uspeh postigao je i romanima Slikar prolaznog sveta (Vitbredova nagrada), Ne daj mi nikada da odem i Neutešni – kafkijanskom zagonetkom na 500 stranica, roman kome je kritika bila posebno naklonjena, kao i zbirkom Nokturna: pet priča o muzici i sutonu. Njegov pretposlednji roman Zakopani džin takođe izaziva oprečne reakcije kritike širom sveta, od osporavanja do hvalospeva, ali čini se da publika nema tih problema: ona je i dalje bezrezervno verna jednom od najomiljenijih pisaca današnjice. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 2017.
