Kazuo Išiguro - Zakopani džin

Kazuo Išiguro nas vodi u zemlju vitezova i zmajeva

Kazuo Išiguro, bitanski pisac japanskog porekla, poznat po eksperimentisanju sa žanrovima i uspešnom prelasku iz jednog u drugi, nakon distopijskog ostvarenja iz 2005. godine „Ne daj mi nikada da odem“ (Never Let Me Go), ponovo se vraća žanrovima fantastike. U izdanju Derete nedavno je objavljen njegov novi, dugo iščekivani roman „Zakopani džin“. Reč je o ekscentričnoj bajci koja istovremeno priziva arturijanske i nordijske legende, Tolkinovo delo, ali i  delo Franca Kafke.

Roman prikazuje mračno doba srednjovekovne Engleske. Rimljani su davno napustili ostrvo i Britanija sve više propada. Ali ratova, koji su nekada bili tako česti, više nema. Aksl i Beatris, dvoje starijih Brita, smatraju da je konačno došlo vreme da krenu kroz zemlju magle i kiše i posete sina koga godinama nisu videli i jedva da ga se uopšte i sećaju. Znaju da će se na tom putu suočiti sa mnogim opasnostima, ali ne znaju kako će se njihov put odraziti u tamnim i zaboravljenim kucima njihove ljubavi. Takođe ne znaju da će im se na putu pridružiti saksonski ratnik, odbačeno siroče i vitez – svako od njih, poput Aksla i Beatris, izgubljen u potrazi za sopstvenom prošlošću.

Ponekad surov, a ponekad misteriozan, Išigurov prvi roman nakon desetogodišnje pauze govori o strahotama zaborava i snazi sećanja, donosi snažnu parabolu o ljubavi, osveti i ratu. Inspirisan tolkinovskim folklorom, s junacima koji hodaju putevima kralja Artura i Froda Baginsa, podjednako lako osvajajući našu naklonost, pisac ipak uspeva da prevaziđe ograničenja žanra. Retko se dešava da priče sa zmajevima i bajkolikim stvorenjima i visoka književnost idu zajedno, kao što je slučaj u „Zakopanom džinu“. Jedno je sigurno, Išiguro je ostao veran sebi i svojoj nameri da nikad ne napiše dva, makar slična romana i da nas, pritom, nikada ne ostavi ravnodušnim.

Kazuo Išiguro rođen je 1954. u Nagasakiju. Još kao dete seli se s roditeljima u Englesku, gde i danas živi. Njegovih sedam do sada objavljenih romana obezbedili su mu veliki broj književnih nagrada, kultni status kod brojne čitalačke publike (u pitanju su milioni prodatih primeraka) i prevod njegovih dela na više od 40 jezika. Išigurovo najznačajnije ostvarenje svakako je roman „Ostaci dana“ („Bukerova nagrada”, Dereta, 2009). Veliki uspeh postigao je i romanima „Slikar prolaznog sveta“ („Vitbredova nagrada”, Dereta 2015), „Ne daj mi nikada da odem“ i „Bez utehe“ – kafkijanska zagonetka na 500 stranica, roman kome je kritika bila posebno naklonjena. Išiguro je za svoj stvaralački rad do sada četiri puta bio nominovan za „Bukerovu nagradu”.