Kariju, zemlju daleku, Grci su zpalili, odrasle muškarce pobili, a žene i decu u roblje odveli.

Pitija je rekla:

-Prokleti biće oni što se tuđim bolom slade, jer u kamen će se premetnuti ono za čim su im duše rade.

Svi mišljahu da delfska proročica bunca, jer poznato je da grčki heroji najviše za slavom čeznu, a ona se u kamen premetnut ne može.

Karijski sužnji patiše za domovinom. Mnogo je dece umrlo u putu i mnogim je ženama srce prepuklo.

Kada su stigli u kolevku demokratije, gde su svi slobodni ljudi jednaki, al’ robovi i žene nemaju pravo glasa, sazvan je Savet i Veće staraca da podele nakit, robove i ostala opljačkana blaga.

Svi muškarci tražili su žene pod izgovorom da domu vode sluškinje koje će da dvore njihove supruge. Međutim, istina drugačija bejaše jer Karijke behu zanosne k’o vile, blagoslovene i proklete vanrednom lepotom.

Osim lepote, bejahu i mudre. Jasno im je bilo zbog čega ih žele i kakva ih sudbina u ropstvu čeka.

– Zar da rađam sina neprijatelju mog muža, koji je mom prvencu ubio oca? Zar da budem metresa surovom borcu, koji bi na silu da uzme ono što mu oku godi, ne tražeći pristanak u ženi da se rodi?

Svi vapaji bejahu isti, al’ nijedan iz usta potekao nije, jer ono što je najveća istina, retko se kazuje i od svih se krije.

Žena nekadašnjeg kralja Karije od svih je patila najviše, jer ubistvo devet nejakih sinova i voljenog muža, ni dobar tretman u kući novog gospodara, ne može da obriše. Danima je hodala po vrtu ko bez duše, nije jela, nit vodu pila, dok je vizija zaštitnice braka (boginje Here), nije pohodila.

Postala je vlasnica magičnoga saznanja, koje se tiče smrti i života, al’ koje nekom i slobodu znači.

– Ko pojede gljivu što kraj Stiksa raste imaće moć da život u kamen stavi, a jalovost, namesto ploda, svome neprijatelju u amanet ostavi – rekla je Hera i iščezla u magli.

Kraljica, tajno, sazva druge i poveri im tajnu blažene boginje i sve do jedne prihvatiše rizik da probaju otrovnu i kržljavu gljivu, jer život nikom nije mio kad izgubi sve i služi robiju.

U noćima punog meseca običaj u Grka je da imaju snošaj sa svojim ženama jer se u tim noćima začinju heroji koji će njihovu lozu da produže.

Više od svega žuđahu za Karijkama, koje odbijahu da im se potčine i da im greju postelje. Prinosili su žrtve na oltare bogova, satira i kentaura. Molili Bahusa da im bude naklonjen, da u zanos baci surove žene što njihovih želja neće da utole.

U noćima punog meseca, svaka Karijka u postelju je stavljala ružnu gljivu, da joj bude pri ruci kad im gospodari u posetu dođu.

– Draga moja, podaj mi se noćas. Rodi mi naslednika. Kunem ti se da ću oterati ženu i da ćeš mi ti biti i Mesec i Sunce – šaptao je svaki kada bi dolazio podno nogu divne žene, u nadi da će ga pustiti u postelju.

Gle čuda, kad Karijke počeše da pristaju na njihove molbe i razgrtahu čaršave k sebi da ih prime.

Dok su se mišićavi heroji, na vrhuncu strasti, propinjali i grčili nad njihovim telima, Karijke su usta trpale gljivu i mrmljale kletve. Pre no što bi splasnula muškost u heroja, žene su se pretvarale u kamene kipove, a muškarci ostajali nemi u čudu.

Kada je jutro svanulo, svaki je dom krasila statua, previše lepa da stoji u kući, te sve do jedne bejehu odnesene da krase Akropolj, ponos Atine.

I tako nastahu Karijatide, u kamenu žive, začarane žene. I tako, u srcu Atine, žene iz Karije, likovaše s visine jer svoje dušmane ostaviše bez poroda i slave, da pamte da na tuđem zlu, sreća i porod ne mogu da se prave.

…

Doba heroja bejaše završeno jer nijedan nije decu ostavio.