Podelite sadržaj:

KARL ŠREDER – NAJBOLJI SF PISAC ZA KOG (JOŠ) NISTE ČULI

Karl Šreder - Karl Schroeder

Piše: Milan M. Ćirković

Nije da se u Srbiji ikada previše čitalo, ali to nipošto ne znači da je dubina nepismenosti jednaka u svim domenima, oblastima i žanrovima. Jedan od verovatno najzapostavljenijih žanrova je naučna fantastika, posebno savremena naučna fantastika – gde možemo „savremeno“ prigodno definisati kao ono što pripada ovom (21.) veku i (3.) milenijumu. Naravno, razlozi za tužnu situaciju ovim povodom u lokalu su prilično jasni: dok su se okolna društva nakon epohalnog pada Berlinskog zida oslobađala bremena zlikovačkog totalitarizma i spremala da prosperiraju u ekonomskim i kulturnim slobodama, mi smo se okrenuli ratovanju, primitivnom plemenskom busanju u prsa i ksenofobiji. Stoga je i izdavaštvo svake vrste teško stradalo, a naročito SF izdavaštvo – i od toga se i dalje oporavljamo. (Naročito što je endemska ksenofobija posebno suprotna naučnoj fantastici, kao uostalom i bilo čemu naučnom generalno.) Utoliko je značajnije da se što pre ažuriramo u pogledu nekih od autora koji kod nas, nažalost, nisu još prevođeni. U ovom tekstu ću pokušati da predstavim jednog od tih autora koji je najviše stvarao u podžanru nove spejs-opere; ukoliko vreme dozvoli u narednim tekstovima pozabaviću se i drugima. Ovo istovremeno treba shvatiti i kao poziv ovdašnjim izdavačima da razmisle o izdavanju nekih novih i drugačijih SF izdanja.

Kanadski autor Karl Šreder (Karl Schroeder, rođen 1962. godine) jedan je od tih novovekovnih pisaca izuzetne imaginacije i energije. Pojavljujući se na sceni u simboličnoj godini 2000. sa romanom Ventus, Šreder je do danas objavio oko 15 romana, od kojih se neki (Virga serija) mogu okarakterisati kao dečiji/omladinski steampunk. Ovde ćemo se fokusirati na njegove vodeće „ozbiljne“ SF romane, uzgred napominjući da je Šreder uspešan i u kratkim formama, od kojih su najbolje sakupljene u antologiji Mašina prisećanja (eng. The Engine of Recall) iz 2006. godine.

Karl Šreder, slika iz 2019. (Ljubaznošću g. Šredera i Do-Ming Lum)

Šreder je rođen u gradiću Brendonu, kanadska savezna država Manitoba, 1962. godine. Brendon se nalazi blizu središne tačke severnoameričkog kontinenta, najbliži značajniji grad je stara metropola američkih Indijanaca, Vinipeg. Prema autorizovanoj biografiji, mali Karl je odrastao u zajednici Menonita južne Manitobe; oni su grana anabaptističkih protestanata koji su dobili ime prema holandskom učitelju iz 16. veka, Meno Simonsu (druge grane uključuju Amiše, Huterite, neke od etiopskih hrišćana). Zanimljivom koincidencijom, menonitska zajednica u kojoj je Šreder odrastao imala je kao svog najčuvenijeg člana SF autora „zlatnog doba“ Alfreda Eltona (“A. E.”) van Vohta (1912-2000). Van Voht, najpoznatiji po svojim serijama romana Null-A i Isher, oduvek je bio izuzetno kontroverzna i polarizujuća ličnost među publikom, baš kao i kritičarima. Većina njegovog opusa spada u „omladinsku“ literaturu, a istaknuti kritičari poput Dejmona Najta i Stanislava Lema su vrlo glasno diskreditovali njegova dela kao najgore primere kiča palp epohe. Međutim, u novije vreme postoje višestruki pokušaji da se bar neki segmenti njegovog opusa rehabilituju. Kao što ističu brojni savremeni istoričari i teoretičari žanra, van Voht je izvršio ključni uticaj na jednog nespornog žanrovskog genija, Filipa Dika; ovo je zapazio i Lem u svom čuvenom kritičkom eseju o „beznadežnom slučaju sa izuzecima“ koji ga je uvalio u probleme sa američkom asocijacijom SF pisaca. Preko Dika, van Vohtov uticaj se danas pronalazi u sajberpanku i novoj spejs-operi. Kroz nastavak iste koincidencije, van Voht je preminuo iste godine u kojoj je Šreder objavio svoj prvi roman, Ventus, koji jasno pripada novoj spejs-operi.

Karlova majka, Ana Šreder, je objavila dva romana u doba njegovog rođenja. Kako Šreder danas priznaje, uz očigledni smisao za humor, u detinjstvu je pretpostavljao da je prirodno da svi ljudi pišu knjige. Od svojih tinejdžerskih dana, znao je da će biti profesionalni pisac, ali tek je po napuštanju Brendona napravio ozbiljne korake u tom pravcu.

Šreder se preselio u Toronto 1986. godine, upravo u doba kada je došlo do prave male renesanse na kanadskoj SF-fantasy sceni, sa pojavom autora poput Čarlsa Roberta Vilsona, Korija Doktorova, Linde Vilijems, Roberta Sojera, Pitera Vatsa i drugih. Ovaj procvat odigrao se širom Kanade – prostorno ogromne zemlje – i predstavlja fenomen koji nije slučajno povezan sa prvim talasom širenja interneta. Prošlo je vreme u kojem je jedan Hauard Lavkraft posvećivao po dva sata svakog dana čitanju i odgovaranju na „papirna“ pisma. Brza elektronska komunikacija omogućila je daleko bolju diskusiju relevantnih tema; Šreder je tako postao jedan od osnivača SF Canada, nacionalnog udruženja pisaca spekulativne fantastike, a jedno vreme i njegov predsednik.

Ventus je 1998. otkupio legendarni SF urednik i kritičar Dejvid Geds Hartvel u izdavačkoj kući Tor Books i objavio 2000. godine. Hartvel je bio Šrederov urednik sve do svoje prerane smrti 2016. godine. (Uzgred, upravo je Hartvel, svojim kritičkim tekstovima, odigrao ključnu ulogu u „rehabilitaciji“ van Vohtovih dela.) Nakon Ventusa, sledili su romani poput Stalnosti (2002), Gospodarice lavirinata (2005), pet romana Virga serije (2006-2012), U korak (2014) i drugi.

U poslednjih deceniju-deceniju i po, Šreder je vrlo aktivan na polju studija budućnosti i predviđanja. Kao što ističe u jednom od interjua, otprilike od oko 2005. godine počeo je da dobija pozive za razne konferencije i događaje vezane za predviđanja, predostorožnost i studije budućnosti. Kada je 2009. godine Ontario Koledž umetnosti i dizajna počeo da nudi napredne akademske studije u domenu strategijskog predviđanja i inovacija, Šreder je bio među prvom generacijom studenata, završivši program 2011. godine. On je danas, pored pisanja proze, angažovan na konsultacijama i javnim predavanjima na temu studija budućnosti.

Milan M. Ćirković
Autor ovog teksta sa tri verzije Gospodarice lavirinata, uključujući i retku Tor-ovu verziju za korekture. (Ljubaznošću Milice Banović)

Uticaj sistematskog pristupa studijama budućnosti je itekako vidljiv u Šrederovom delu, naročito u zajedničkom univerzumu iz romana Ventus i Gospodarica lavirinata. Jedan od najpronicljivijih kritičara i komentatora SF-a (a i sam sjajan pisac), Vernor Vindž, je u svojoj mikro-kolumni „Pročitaj ovo!“ u The New York Review of Science Fiction , preporučio Ventus sledećim rečima: „Dramatično efektan kamen-međaš u naučnoj fantastici posvećenoj nanotehnologiji i sitnozrnastim distribuiranim sistemima.“ Vindž je, kao i obično, pogodio „u sridu“ – u Šrederovom romanu specifične tehnologije nisu samo uzgredni gedžeti ili deo pozadinske scenografije, već istinski pokretači radnje i nezaobilazna stavka u Šrederovom narativnom arsenalu. Mnoga dela naučne fantastike su koristila nanoteh kao motiv, od čuvenog predavanja Ričarda Fajnmena iz 1959. pod naslovom „Ima mnogo mesta na dnu“ (ako već ne i od klasičnih Guliverovih putovanja Džonatana Svifta iz 1726. godine!). Danas možemo pročitati savršeno ozbiljne naučnoistraživačke radove na temu „Medicinske nanotehnologije u Zvezdanim stazama.

U Ventusu, nanotehnološke mašine poslate unapred da teraformiraju istoimenu planetu (nazvanu po drevnom rimskom nazivu za duhove vetra) su svoj posao obavile, ali su iz neznanih razloga „otkazale poslušnost“ ljudskim kolonistima kada su ovi, vekovima kasnije, stigli. Od tada, ljudi na Ventusu žive u polu-feudalnom sistemu gde je znanje o poreklu i svojstvima njihove planetarne biosfere prilično maglovito, a razlika između „prirodnog“ i „veštačkog“ skoro potpuno izbrisana. Ljudi su se – prilagodljivi kakvi već jesu – navikli kroz vekove da njihovim svetom ultimativno vladaju zagonetni Vetrovi, zapravo veštačke inteligencije koje su originalno upravljale sistemom za teraformiranje. I sve bi se to nastavilo još mnogo vekova da odjek međuzvezdanog rata u kojem je učestvovala šira ljudska civilizacija Arhipelaga nije dospeo i do ovog zabačenog sveta. To okida čitavu lavinu dramatičnih zbivanja u čijem se središtu nalazi Džordan Mejson, mladić koji otkriva u sebi dragocenu, ali i traumatičnu osobinu da „čuje Vetrove“. Šrederov roman je najvećim delom triler koji se odvija na takvoj pozadini, karakterističnoj za novu spejs-operu i uprkos nekim kompozicionim slabostima savršeno uspeva u „potiskivanju sumnjičavosti“ karakterističnom za najbolja SF/F ostvarenja. Istovremeno, pod imenom talijencije, Šreder uvodi jedan od najzanimljivijih filozofskih pojmova u istoriji naučnofantastičnog diskursa.

Ovo je dalje razvijeno, prošireno i isprepleteno sa temom tehnološke singularnosti i/ili transcendencije, kojoj je posvećena veličanstvena Gospodarica lavirinata. Ovaj roman je jedna vrsta labavog prethodnika Ventusa, deleći isti univerzum i objašnjavajući pozadinu glavnog „negativca“ pomenutog međuzvezdanog rata, ličnosti (?) toliko preteće i tajnovite da je poznata samo pod brojem 3340. To što je Gospodarica lavirinata daleko manje poznata od, recimo, Sastanka sa Ramom ili trilogije o Zadužbini je velika šteta, jer se radi o briljantnom romanu, prepunom originalnih ideja i napisanom sasvim solidnim jezikom i stilom (mada Šreder možda nije na nivou jednog Vilijema Gibsona u ovom domenu, sasvim izvesno ne zaostaje za Asimovom!). Potencijalna teškoća za čitaoca – a još više, plašim se, za potencijalnog prevodioca – jeste činjenica da su ideje u Gospodarici lavirinata neuporedive po kompleksnosti sa bilo čim što nailazimo u nostalgičnom „dobu nevinosti“ kod klasika poput Artura Klarka i Stanislava Lema.

Ovde ću samo pomenuti pitanje preseka veštačke inteligencije, virtualne realnosti i astroinženjeringa koje predstavlja osnovicu buduće galaktičke zajednice Arhipelaga. Stanovnici Arhipelaga nominalno žive na planetama, asteroidima, veštačkim O’Nilovim stanicama i u različitim drugim habitatima u stanju neslućenog materijalnog obilja i prosperiteta, ali uistinu sve vreme – ili daleko najveći deo vremena – provode u konsenzualnim virtualnim stvarnostima, kojih ima nebrojeno mnogo i masivno se preklapaju. Ovakav razvoj događaja ima kako utopijske, tako i distopijske elemente, koje Šreder domišljato analizira. Među mnogim aluzijama i kulturnim referencama kojima obiluje Gospodarica, verovatno najzanimljivije su one koje se odnose na Čarobnjaka iz Oza (Baumovu knjigu, ali još više slavni film iz 1939. godine sa Džudi Garland), ali i dela Filipa Dika, Stanislava Lema (naročito u domenu njegovog „ozbiljnog humora“ poput priča iz Kiberijade ili apokrifa iz Savršenog vakuuma), braće Strugacki (Milijardu godina do kraja sveta) i Ijana M. Benksa (praktično sve Culture knjige izašle do 2005; mada za to nema dokaza, zanimljivo je spekulisati o suprotnom smeru uticaja, Šredera na kasnog Benksa, naročito na kontroverzni Surface Detail iz 2010. godine). Istovremeno, to je i knjiga koja dosta odlučno polemiše sa idejom postljudske transcendencije/singularnosti, koja je postala gotovo pa opšte mesto post-sajberpank SF književnosti.

U svakom slučaju, Karl Šreder je – sad već u zrelim godinama – živahan i aktivan pisac, jedan od najmanje nametljivih, ali istovremeno i najboljih predstavnika nove spejs-opere. Velika preporuka, kako za čitaoce koji mogu da ga čitaju u originalu, tako i za potencijalne prevodioce i izdavače!