Osećaš u srcu
Osećaš u duši,
Obuzima te odsvud dok
kontrolu ti ne sruši
BURN
Steve Wynn
The Dream Syndicate

 

Ubica zbog bolesti nije došao u noćnu, pa je Grobar morao da radi za obojicu.

Posla je bilo preko glave. Od autobusa koji su širom sveta završili po provalijama mogla se napraviti zbirna. Da se Grobar pitao, tako bi i bilo – piješ kapućino i čekaš, a kad se strmekne dovoljan broj, potrpaš putnike u masovnu. Nema novog stanja na svakih pola sata, nema krvavih očiju, nema utiska da su ti po prstima gazili slonovi. Ali, kako Ubica jednom reče: “Kad sve mrtvace odjednom sahraniš, nemaš više čime da se hraniš.”

Ima li veće istine? promrmljao je Grobar, tresnuo “enter”, i vest koju bi Ubica sa zadovoljstvom obradio – odrubljivanje glave američkom vojniku – odletela je do urednika. Nekoliko minuta kasnije, proćelavi čičica sa požutelom bradom izvadio je lulu iz usta i iskezio mu se kroz policu sa faksom i rečnicima.

“Gorane, pakuj se i bež’. Sa’ranio si dovoljno. Ja ću da zatvorim radnju.”

Izaći sa posla u petak, sat i po ranije, vredelo bi u svakoj smeni osim u ovoj, kad su gotovo sva mesta zatvorena i kad se jedino još isplati pozvati taksi za kući. Ali, Goran se zahvalio, jer je među dežurnim urednicima Boža Duvankesa jedini puštao kad je mogao, bez da ga iko pita.

Goran se protegnu i pogleda napolje. Noć je bila mirna. Mlad mesec, koji je visio nad crkvom, kao da se zapetljao u krošnju ogromnog hrasta, tik do prozora. Iznad, kroz velegradsku auru, mogla se nazreti po koja zvezda.

Ma, sigurno je satelit, frknu Goran, saginjući se da ugasi kompjuter. Predivno za veštačku romantiku.

Zašto li mu se javila ta reč? Ništa u vezi s Nadom nije bilo veštačko. Samo je bilo nemoguće.

Pre godinu i po dana, neposredno pošto se zaposlila, otišli su u novinarski bife, na pauzu. “Ma, treba na skijanje da odeš u Andoru“, kazala mu je tad, prekrstivši noge od kojih su oči ispadale. “Bila sam tamo s mužem prošle zime.”

I dok se Nadin osmeh širio, Goranov se urušavao – ma koliko se on trudio da podbaci držače. I sve vreme je grmeo u sebi: Što prsten ne nosiš, da se ljudi ne zaleću k’o majmuni.

Goran se svakako više nije zaletao. Ali, nije ni mogao da se ne muva oko nje. Nije mogao da joj ne bude pri ruci, da s njom ne pije kafu na pauzi, da s njom ne dođe na “jebi si mater.” Da, da, radoznala gospodo. Čista kolegijalnost. U skladu s politikom firme. Ništa lično.

Toliko da je svaku svoju vezicu u poslednjih godinu dana poželeo da menja za Nadu.

Toliko da nije trepnuo kada ga je Miloš Ubica onomad u kafani pitao koju bi koleginicu najradije priženio, ako bi morao da bira. U stvari, zapanjio je sebe rešenošću koju je osetio u svome glasu.

“Izuzmemo li činjenicu da trpaš ruku u zmijarnik“, nakezio se Miloš, “pucaš baš visoko.”

“Ćorcima“, promrmlja Goran između dva gutljaja piva, koje nije spiralo gorčinu utiska da su meci ipak pravi i da cilj pogađaju uzalud.

Pre više od mesec dana primetio je da ga ona posmatra – drugo nije moglo biti, pošto je sedeo sâm u desku, a kada se zarotirao za 180 stepeni ne bi li uzeo Vujakliju, Nadine oči sa reporterske strane police šmugnule su iza knjiga. A koju nedelju kasnije, posle smene koja im se poklopila, bilo je “čekaj, stani, idem i ja”, i tada ne samo što je, uz “malo bih se prošetala”, skrenula sa Goranom u pasaž i Park Republike – umesto da Avenijom, po običaju, produži do kuće – već je s njim na stanici provela ceo sat, čavrljajući. Nije ga upozoravala na propuštene autobuse. Muža nije spominjala ni uzgredno. U smiraj dana, pod nebom nalik moru koje peni, maštala je o putovanjima na daleka, egzotična mesta; želela je da živi na Karpatosu i pri tom je nehajno dodirivala Goranovu ruku. A kada je njega nedovršena tezga konačno primorala da hvata bus, zaustila je nešto da kaže, i potom, čudno smetena, stala da govori: “Nije ništa, nije ništa.”

Bilo je sve. Ali, ne želiš drugima ono što su učinili tebi.

Ipak, sada je po ko zna koji put pogledao iza sebe, kroz policu s raskupusanim knjigama. Poslednja reporterska smena završila se u ponoć, a jedan monitor je sa one strane i dalje goreo u polutami.

Nije na nju ličilo da noću ostaje duže. Ove večeri čak nije bilo potrebe – političari i njihovi portparolčići nisu imali šta da kažu, ni glupo ni pametno. Potpuna je tišina vladala u tom delu redakcije, i Goran se ne bi ni osvrtao da je prisutan bio Miloš Ubica, sa svojim glasnim smehom, crnim humorom i obiljem piva za “noćne ptice.”

Svejedno, pomisli. Bilo bi lepo iz kancelarije izaći s Nadom. Otpratiti je, možda, do kuće. Zamišljati da romantika nije pusta želja.

Ustao je, zaobišao policu, čučnuo kraj nje.

“Šta radiš toliko dugo?”

Dugi, elegantni prsti mirovali su na tastaturi. Nadin ten, prirodno taman, delovao je mrtvački, a tamni kolutovi oko njenih očiju ukazivali su da nije bleda samo zbog monitora. Beonjače su joj bile krvave i vlažne. Zurila je u ekran, disala isprekidano. Kad je progovorila, glas se jedva čuo.

“Odlepio je.”

Na ekranu je bio otvoren program za elektronsku poštu. Preko njega – obrazac za mejl. Pošiljalac: Miomir Spasić. Među serioznim poštovaocima znan kao “Gorki toreador”, u manje naklonjenim krugovima kao “Bulevarski pljuvač”, u crkvenim kao “Ispljuvak đavolji.” U novinarskim su ga zvali Zmija.

U telu poruke,  i u samom naslovu – jedna  jedina reč:

GORIM.

Goran je malo sačekao, pa je šakom poklopio Nadine prste. Dlan mu je više lebdeo no što je dodirivao, ali nije se ispekao, niti je Nada odreagovala.

“To je poslednje. što mi je poslao. pre sat vremena. Isto mi je poslao na mobilni. Pre toga. celo veče. bez ijedne reči. Bez ijedne.”

Obrisala je oči slobodnom rukom; spustila je na miša. Na ekranu  iskoči lista poruka. Sve su bile od 30. avgusta, i svaku je poslao čovek koji je iz crkvenih kompjutera vadio “Vruće gimnazijalke”, a ispod svešteničkih mantija – gole dečake.

Poruke su bile bez naslova, sa izuzetkom one poslednje.

Nada je otvarala mejl za mejlom sve dok nisu preplavili ekran.

Imali su jarko crvenu pozadinu. U njima nije bilo ni slovca.

Znao je da je Zmija frik, još kad je prošlog leta dogmizao kod supruge na posao.

Na prvi pogled, činilo se da je čuvena otrovnica sasvim obična belouška; pomalo stidljiva, svakako neotesana – pojam frizure je poistovećivala sa masnim bičevima i očito smatrala da se sako, namenjen nekom krupnijem, fantastično uklapa sa izgužvanom košuljom i farmerkama na zalasku karijere. Goran se upitao šta zakleto elegantna Nada

vidi u tom ofingeru koji hoda. Dobio je odgovor kada je ofinger pokazao osmeh sa reklame za zubnu pastu i oglasio se baritonom koji je sve žene u redakciji naterao da se okrenu.  Ali, autor “Arene istine” – ili “Bazena kiseline”, kako je Miloš Ubica nazivao njegovu kolumnu – više je gledao u Nadu nego u Božu Duvankesu s kojim je pričao.

Kasnije se njih troje povuklo u bife, sa par mladih novinara, a Goran im se pridružio pošto je obradio bizarnu agencijsku vest o klincima koji su sa gumenim pištoljima, noseći gaće preko lica, pokušali da opljačkaju banku. Banuo je baš dok je Spasić ogovarao “onu TV seljančuru” od Tijane Karaklajić što je “spiskala hiljade evra na botoks i silikone umesto da je unajmila profesora dikcije kako bi gledaoce poštedela tog zavijanja mačketine koja crkava 100 godina zato što nijedan teškaš neće da je ugazi kako treba.”

Mladi novinari su se smejali; Nada je blistala; Goran se krio iza šoljice kafe; Boža se trudio da napravi što veći kolut dima.

Spasić je krenuo da vitla s političkim vicevima, tek izašlim ispod čekića, a Goran je imao utisak da je jedan od kovača upravo pred njim. I bio je to vrhunski majstor, ali majstor koji svoj rad obogaćuje takvom pakošću i zlobom da se slušalac osvrće – usled refleksa koji upozorava da smejanje na pogrešne stvari u društvu pogrešnih ljudi može biti zabeleženo na najpogrešnijem mestu.

“A znate li gde su se sinoć sreli ministar policije i ministar vera?”

Ništa se nije čulo sem Božinog pućkanja.

“Sreli su se u stanu Sandre Varagić. I strašno su se iznenadili. Nisu znali da krešu istu ribu.”

Čak je i pućkanje utihlo.

Bife potom kao da je eksplodirao. Svi su bili zajapureni i zagledali se međusobno. Goran se smejao dok ga vilice nisu zabolele, čudeći se istovremeno koliko mu je neprijatno, i to ne zato što je to bio ubedljivo najopakiji politički vic koji je zadugo čuo, već zato što je bio ispričan kao da je anegdota.

Spasić je udahnuo, isprsio se i pošao glavom napred – kobra koja se sprema za novi napad.

“Je li, Spaso“, ubacio se Boža nehajnim tonom, zagledan u svoje kolutove, “kad će više onaj tvoj roman?“

Kobrin klobuk se izduvao. Tačnije, Spasić u tom trenutku kao da je progutao metlu. Kosa mu je, doduše, i ličila na metlu – prerano ofucalu u poređenju s bradom Bože Duvankese koji je bio 20 godina stariji i pušio lulu, činilo se, isto toliko duže.

“A? Uskoro će. Radim. Dovršavam. Nemam vremena od posla.”

Spasić se osmehivao kao prodavac bajate hrane koji uzalud beži od topa, a Boža, sa lulom među zubima, bio je Kapetan Kuka koji upaljenu šibicu spušta na fitilj. Ali, nije je spustio, već je sa zadovoljnim kezom nastavio da pućka dim, ne obraćajući pažnju na bezglasne munje i gromove koji su mu stizali od Nade.

Istog dana, Goran se odvojeno sreo sa dva poznanika, brbljivim policijskim ćatom i kolegom iz druge medijske kuće – stručnjakom za “masne” afere. Pitali su ga, uz zavereničke poglede, da l’ je čuo gde su se sreli, al’ neplanirano, ministar unutrašnjih poslova i ministar vera.

Kazao je da nije čuo.

Kazao je da radi za ozbiljnu medijsku kuću.

I naravno da je saslušao.

GOSPODO MINISTRI, PA ZAR BAŠ U ISTU RUPU? vrištalo je sutra sa naslovnih strana tabloida. POTUKLE SE JAVNE TAJNE I MORALNE LAŽI: ČIJI JE VEĆI (UTICAJ NA VISOKU MODU).

Demantiji su bili munjeviti i odlučni. Priprećeno je tužbama za klevetu, premda nijedna nije podignuta. Ministri su se slikali sa suprugama i decom. Modna kreatorka Sandra Varagić optužila je, u saopštenju, medije da “besramno lažu”, a onda je hitno odletela u inostranstvo na “zakazanu modnu reviju.” Koja se odužila na tri meseca, što je malo ko primetio, jer je javnost posle nedelju dana dobila novu aferu, a o staroj se više nije pisalo.

Ali, Goran se sećao. I ko ju je prvi ispričao i kada. Naročito se sećao pripovedača; njegovog crnog sakoa na plus 30.

I onoga u WC-u.

GORIM.

“Tri nedelje to traje”, zurila je Nada u ekran. “Prvo nisam znala zašto neće da priča sa mnom. Mislila sam, opet se naljutio zbog nečeg. Ume on tako”, kazala je gorko. “Po ceo dan ne govori ništa, muva se po kući namršten, popreko me gleda. I ja uzmem da ga ispitujem. Je l’ ovo, Spaso? Je l’ ono, Spaso? Naravno, bude posao. Ta njegova istina. Ti njegovi popovi. Tuže ga svi živi, prete mu, duguju mu pare. Zeza ga urednik; prelamač je kasapin. Kolege mu smeštaju; rade mu iza leđa. Uvek njemu rade iza.”

Goran se okrenu. Kroz policu je video da se iznad njegovog stola grane češu o prozor.

Zar je počelo da duva? Ala gre…

“.batori, mitomani, mediokriteti, neznalice, lenštine. Kakve veze ja imam s tim? Ali, on kad ćuti, to je kao optužnica. Osećam na glavi krivicu, a ne znam šta sam uradila. Poslednjih meseci, ja sam mu kriva za sve. Kad zaćuti – to je zato što ga nisam nazvala telefonom. Ili sam dugo pričala s nekim muškarcem, a on me video. Ili sam toliko bila umorna da sam zaspala čim sam pala na krevet. Ranije nisam morala stalno da mu pričam da me drugi ne zanimaju. Sada moram da mu crtam. Kao da više ništa ne razume. Takav mozak, a takvo.”

.ludilo.

“.dete.”

Grane ošinuše po prozoru.

“Ne mogu više da ga prepoznam. Ne znam šta više da.”

Goran joj je ponovo stegnuo šaku.

“Pomenula si tri nedelje.”

“Da. Opet krenuo da ćuti. Ja ga pitam: ‘Šta je sad bilo’. On: ‘Ništa’. ‘Jesam li nešto uradila?’ ‘Nisi’. Onda me je trećeg dana pogledao ispod oka – kako me nikad nije pogledao – i rekao je: ‘Imaš ti nekoga’. I više nije progovorio. I tako stalno. I stalno namrgođen. I Crven. I. ne znam. nekako nadut. u licu. A ne dođe ni da jede. Kad se vrati s posla, zatvori se u tu njegovu sobu. Pre deset dana prestao je da dolazi u krevet. Legnem – nema ga. Probudim se – nema ga. Odem do njegove sobe – sedi i kuca. Pitam ga šta radi – k’o da nisam tu. Neko veče ustanem, a on spava tamo na otomanu. k’o da širim neku zarazu. Prošle noći opet. ali u stolici, ispred upaljenog kompjutera. Iskrivio kičmu i vrat. Bilo mi ga žao. Prišla sam, mislila da ga probudim, pa sam pogledala u ekran, videla par rečenica i počela da čitam. Nikad mi nije dao da pogledam to njegovo.”

“Onaj njegov roman?”

Klimnula je.

“I? Je l’ napisao nešto pametno?”

Trebalo joj je vremena da odgovori. A kad je to učinila, glas joj je bio nejak; kao da se plašio neželjenih ušiju.

“Na stanici metroa su muškarac i žena. Muškarac ulazi u vagon. Žena ostaje, gleda za njim i misli: Trebaš mi, večeras. Povedi me sa sobom. A iza stuba, skriven je muž. I kaže u sebi: Obeležiću ih, kao što su mene. Obeležiću ih vatrom – ja ću biti vatra.”

Pogledala ga je, prvi put te noći.

“Ja sam ga sutra dočekala na aerodromu. Nije mogao da bude tu!”

“Ko?”

Kao da je drvo imalo nokte, pa je iz čiste zlobe prevuklo po staklu. Nada se trgnula i zgrabila Gorana za mišicu, a on se pridigao iz čučnja i privio joj glavu uz sebe. I tako ju je držao, dok je napolju šuštalo i grebalo u naletima.

“Ja to nisam izgovorila. Nisam izgovorila!”

Nadina svilenkasta kosa topila mu se pod rukama. Mirisala je na kokos. Možda je tako mirisala i kosa njegove majke kad je otišla s onim čovekom. Možda se, kao Nada, osećala usamljenom, odbačenom.

“Šta radite vi tu?”

Nalakćen na policu, Boža Duvankesa je pušio lulu i gledao ih ko zna od kada. Goran trgnu ruke kao lopov uhvaćen na delu.

“Sve je u redu”, zbrzao je. “Sad ćemo mi.”

Nadini prsti su ostali na njegovim nadlakticama.

“Ne morate vi zbog mene”, odmahnu Boža i okrenu se. “Ali, radnja neće još dugo.”

Kada je Duvankesa zamakao, Goran vide da je Nada pognula glavu. Čučnuo je i posegnuo za njenim strukom. Ali, šake mu udariše u nevidljivu prepreku. Skrenule su i obujmile Nadine laktove.

“Neću kući”, rekla je.

Grane su napolju besnele, bubnjevi u glavi udarali, ruke želele napred.

Nije umeo da kaže u čemu je problem. Ali, sigurno da je postojao. Bio je tu, zapravo, otkako je Goran znao za sebe. Zbog Nadine toplote kao da se zamaglio, izgubio definiciju. I dalje je, međutim, bičevao.

Čega se plašiš? Da će Onaj poći da te traži? Video si ga bez odela. Nema ni sedamdeset kila. Verovatno ni muda.

Ali je lud.

A ti nju voliš.

Poricanja nije bilo. Kao ni dece, da budu povređena.

Nada je podigla glavu. Nikad nije delovala ranjivije.

I mogao bi da je ostaviš ludaku?

Barijera je nestala. Dlanovi dospeše na cilj, skoro utonuše u njegovu toplotu.

“Možemo kod mene, ako želiš.”

Umorno se osmehnula i klimnula.

“Pozvaću taksi.”

“Nemoj. Treba mi vazduha.”

Na momente se činilo da će grane probiti staklo.

“Ali, vetar je.”

“Onda bar malo peške. Možemo kroz Park do tvoje autobuske. Tamo je taksi stanica.”

“Kako hoćeš.”

Pokupio je tašnu sa stola i pošao za Nadom ka tapaciranim vratima. Već je izašla na hodnik kada se Goran setio da nije pozdravio dežurnog. Okrenuo se, pomalo posramljen, ali ga je, pre no što je uspeo da kaže:

“Laku noć”, dočekao kez Riđobradog gusara i palac podignut u vis.

“Paz’ šta radiš. Nis’ više mali”, reče Boža. “A i zmije gmižu po travi”, dodao je dok su Goranovi obrazi brideli.

Vrlo utešno.

Tri sprata niže izašli su u toplu noć. Mesec se osmehivao sa vrha nebeske kupole, umakavši drveću na sigurno odstojanje. Grane velikog hrasta nisu se trudile da ga dohvate. Kao da su pale u zimski san.

Goran se počeša po glavi.

“Stade. Onolika vetrušina.”

Pojavi se nekakav opor miris, ali nestade pre no što je uspeo da ga prepozna.

Nada ga je blago povukla za sobom niz Aveniju. Nosila je tanku smeđu haljinu, pripijenu na struku i oblinama a lepršavu oko nogu. Goran je osmotri i pomisli kako će na posletku ovo biti pravo romantično veče, pa tačno da su na nebu sve sami sateliti, da se psiho-belouška napumpa u anakondu, ili da taj glupi klinac opet počne da dosađuje, povlačeći paralele kojih nema. Nije mogao da se seti kada se poslednji put osećao ovako ispunjeno, i da li mu je hod ikad bio lakši. Nešto je stalo da čangrlja po limu, ali se nije osvrnuo. Verovatno je bio oluk, onaj pored hrasta. Verovatno se mačka verala po oluku. Ma, sigurno je bilo nešto; bez sumnje nešto nevažno.

Iza firme su zaokrenuli u ne baš dobro osvetljen pasaž, kojim je Goran svakodnevno prolazio. U ovo doba noći delovao je avetinjski koliko i državne radnje sa konfekcijom na obe strane prolaza obloženog crnim, izanđalim pločicama. Iznad izloga žmirkali su neonski natpisi, čije je svako drugo slovo bilo razlupano. Unutar izloga, iza musavih stakala, zurile su lutke, uglavnom ženske i bez odeće. Činilo se da čežnjivo mašu; plastične dame iz prošlih vremena kojima je promena politike strgnula sav glamur, ostavivši ih da prosjače ljubav u zaboravljenom tunelu.

Prolazeći kraj njih, Goran je ubrzavao hod, a bat koraka, za koji se trudio da veruje da je samo Nadinin i njegov, pratio ga je odjekom. Iz pravca “Kontejnerskog sokačeta” koje se posle stepenica nastavljalo na pasaž, zarežao je pas. Potom se začula lomljava – kao da je sa zgrade pao crep ili parče fasade, a životinja se razlajala iz protesta, da je čuje ceo kvart. Zakevtala je, međutim, i pobegla posle još jedne lomljave – ovog puta flaše, terana mrzovoljnim “iš, džukelo!”

Glas je bio ženski i hrapav. Goranu je ličio na veštičji.

Ivica i Marica, a mi nismo brat i sestra.

Kada su stigli na vrh stepenica, u sokačetu nije bilo nikoga, ili je bar tako izgledalo. Na stotinak metara udžerice, stešnjene starim zgradama, radila je samo jedna sijalica, a par kontejnera je gorelo – valjda kao zamena za rasvetu, pomisli Goran, koji je duboko u sebi počinjao da žali što nisu uzeli taksi još kod redakcije. Ali, dama je htela na vazduh, a on na svom predlogu nije insistirao. I šta sad?

Isto što i svaki dan.

Stegnuo je Nadi ruku, pa su sišli u betonski kanjon kojim bi voda potekla samo kad pada kiša. Po sredini “korita”, kese i kartoni bili su spljeskani kao da su ih ugazile generacije prolaznika. Kontejneri, nanizani sa leve strane, bez sumnje su pražnjeni češće no što je šmrk zalazio u sokače, ali su i dalje bili pretrpani, a ono što se u njih nije moglo nagurati nalazilo se okolo, na gomilama. Iznad đubrišta, terase su bile zastakljene, čak i one na najvišim spratovima. Goran je imao teoriju da je to zbog muva. Preko dana, naročito leti, znalo je da ih bude u rojevima. Noću se makar nisu videle, ali smrad trulog povrća je ostajao, ne toliko jak da nikad više ne prođeš, a dovoljno primetan da uvek prođeš brzo.

Sada je tu bilo još mirisa. Posečeni šibljak virio je iz jednog kontejnera; dim se u trakama proceđivao kroz grančice, a iz grotla su, uz pucketanje, palacali jezičci vatre. U susednom kontejneru sagorevale su daske, samo mnogo burnije. Goranove nozdrve su podozrevale da je unutra zapaljena i guma.

Negde niz sokače, pas je iz ko zna kojeg budžaka ponovo zalajao. Zapravo, više je režao i kidisao, ali nije se videlo na šta.

“Iš, džukelo!”

Dolazilo je od prekoputa zapaljenih kontejnera.

Goran se zagleda u polutamu na par metara od sebe i shvati da to biće u krpama ne bi ni primetio da se životinja nije oglasila. Sedelo je na dušeku iz dečjeg kreveca, šćućureno u dnu zgrade, u niši između betonskih “rebara.” Preko glave je imalo maramu, vezanu nisko. Igra senki potaknuta vatrom dodatno je otežavala da se lice razazna. Glas je, svejedno, bio ženski, a Goran je držao da se radi o prosjakinji. Nije ih do sada viđao da spavaju u sokačetu.

Možda je nova, pa se još nije snašla.

Žena je tad pomerila glavu, pogledala u Gorana, i on ju je prepoznao.

U stvari, marama je vezana previsoko, rekao je sebi kada se suočio s onim za šta je u prvi mah pomislio da je brada.

Ličilo je na okular živog durbina, sluzavo i bez trepavica. Nije ni imalo čime da trepće. Buljilo je sa ispupčenja višeg od arkade, tamo gde je trebalo da se nalazi udubljenje.

Desno oko, duplo manje od levog, žmirilo je pod mesnatim klobukom. Između njih – trouglasti procepi za disanje. Nos se svodio na spaljeni brežuljčić.

Celo lice je bilo spaljeno.

Kao i ruke, do lakata.

GORIM.

Kad god bi na ulici video to biće iz košmara, Goran se nije zadržavao ni pogledom ni korakom. Danju je prosilo na ulazu u podzemni kod železničke. Činilo se da noću, ovde u sokačetu, neće koristiti priliku. Šaku nije ispružilo, niti je šta reklo, ali se durbinsko oko, lišeno kapaka, ispupčilo još više.

Goran pomisli kako još nije video toliko mržnje u jednom pogledu.

Ili možda jeste?

“Do kraja života”, zahropta glas veštice. “Do kraja života.”

Onda se izbečila ka njemu.

“Š’a zveraš? Iš!”

Nada zadrhta i jeknu; Goran je obrgli i hitro povede ka Parku, koji se nazirao na kraju udžerice. I dok su, bez osvrtanja, napuštali sokače, Nada je kroz jecaje ponavljala ime svog muža. A Goran se prisećao. Prosjakinje. Spasića. Reči svoga oca.

“Proširi se s tela da zagadi dušu. A s takvom dušom treba živeti.”

Kad su prešli pešački i zašli u park, Goran se zaustavio, ne bi li smirio Nadu. Zagrlio je devojku čvrsto, govorio joj kako će sve biti u redu, podozrivo gledajući u procep među zgradama koji su ostavili za sobom.

Možda jedno vreme promeni maršutu do kuće.

Jecanje je ubrzo utihlo; disanje se smirilo.

“Jesi li bolje?”

Nada odmahnu glavom. Pogled joj je plivao u očaju. Lutao je, kao da traži oslonac.

S takvom dušom zaista treba živeti.

“I on se gadno opekao”, reče Goran tiho.

Prvo je zurila. Potom je otvorila usta. Usne joj, bez glasa, upitaše:

“Kako?”

U krošnjama kvrcnu grančica. Neka ptica kriknu.

“Idemo”, reče Goran i povede je za ruku niz ono što je nazivao “pešačkim bulevarom.” Najveća staza u Parku imala je dve široke trake, sa uređenim travnjakom i cvećem po sredini. Zalivale su ih prskalice na svakih 50 metara. Sada su bile u snu. Sijalice, međutim, nisu. Čuvale su mrtvu stražu od prve do poslednje bandere.

“Sećaš se kad je došao da te poseti u redakciju?”

Klimnula je.

“To sam ga ja nagovorila.”

“Bilo je grozno vruće, a on došao u sakou. Meni se u jednom trenutku išlo u WC, i bogami sam zaglavio. Kad sam izašao iz kabine da operem ruke, eto ti njega u majici kako se zapira iznad lavaboa, onog malo zaklonjenog. Samo sam stao i zinuo. Nije me primetio odmah, a kad jeste, sav se skupio. Valjda je mislio da je sâm.”

Osmehnula se bez sjaja.

“Mora da te je pogledao k’o najgoreg neprijatelja.”

“Otprilike.”

Možda i gore.

Par trenutaka hodali su ćutke. Goran je gledao niz stazu, u mrak iza hotela “Nacional”, čije su konture, ocrtane grimiznim lampionima, provirivale iznad drveća.

“Nisu njemu najgori neprijatelj ni crkva, ni popovi, ni sudije, ni tužioci. Njemu je najgori neprijatelj baš to.”

Sada je Goran bio taj koji se iznenadio. Ne zato što je Nada kazala ono što je i njemu bilo na pameti, već zato što su joj reči zvučale kao da ih je odmeravala godinama – iskusna lekarka koja govori o jednom od svojih pacijenata.

“Koliko god voli zimu, toliko mrzi leto. Na moru nismo bili nijednom. Ni da čuje. Njemu su kratki rukavi samo za po kući.”

“A što ne ode da mu to srede? Mislim, nije on bez para.”

“Ne može da primi anesteziju. Odmah dobije alergiju.”

Napravio je tugaljivu grimasu. Još jedna “veličina” bez maske. A ispod maske, po pravilu, il’ nešto jako smešno, il’ nešto jako tužno. Često bude i jedno i drugo.

“Nego, kako je to zaradio?”

Nada slegnu ramenima.

“To je tajna mog braka”, rekla je sarkastično.

“Zar ga nikad nisi pitala?”

“Nikad mi nije odgovorio. Uvek promeni temu. Isto kao kad ga pitaš za porodicu i za sve što je bilo pre no što se doselio.”

“Živiš s njim dve godine i ne znaš ništa o njemu?”

“Znam ponešto. Ali ne od njega.”

“Od prijatelja?”

“Iz lične karte”, nasmejala se. “Miomir Spasić nema prijatelja. On ima poštovaoce.”

Goran frknu. Kliše koji zvuči kao istina ili istina koja zvuči kao kliše?

“U stvari, ima par prijatelja. Ali, sve su to ljudi koji ga poznaju odavde. Da jedne večeri nije nazvala njegova tetka…”

Negde gore, grančice ponovo kvrcnuše, a šape, uz besni mjauk, jurnuše kroz lišće. Ništa se nije videlo, ali se sve završilo brzo – na koji metar ispred, mačka je, kao oparena, sunula preko staze i nestala u gustišu.

“Nešto nam je priroda pošašavela”, reče Goran. Nada se samo umorno nasmešila i nastavila da priča.

“Znači, nije bio kod kuće. Išao na ‘teren’ da skuplja podatke o onom popu-pedofilu što je mamio decu u motel. I tako ti meni zazvoni telefon. Neka baba. Kaže, ‘Ja sam mu tetka, umro mu otac, znam da neće doći, al’ ipak da mu javim.’ Ja je upitam što Spasa ne bi došao, a ona, sva zbunjena: ‘Pa, zbog onog što su mu uradili.’ Ja je upitam šta. ‘A ti ne znaš?’ Ja kažem: ‘On nikad ne priča o prošlosti.’ ‘Nije ni čudo, dete. Nije ni čudo.’ I onda me zamolila da mu prenesem da će sahrana biti tad i tad, i da će opelo držati pop iz susednog sela, koji će preuzeti starešinstvo nad crkvom. Od Spasinog oca. Zahvalila se i – kraj razgovora.”

“A ja se uvek pitao zašto tvoj muž toliko liči na popa.”

“Učen je za popa”, kazala je suvo. “Kao i njegov brat. Učio ih otac, Georgije Spasić. Imućan, uticajan, strog. Izgleda i teška mutivoda. Celo selo ga se plašilo.”

“To si saznala iz lične karte.”

“To sam saznala s pres karticom”, reče, otkrivši svoje lepe zube.

“Koristila sam je da počnem razgovor o desetoj temi. Izmislila sam službeni put, otišla do Spasinog sela na jedan dan, da nađem tetku. Ali, odselila se odavno. Onda sam se kod staraca raspitivala za istoriju crkve, pa smo izokola došli i do Georgija. Iako je bio mrtav, sve su o njemu govorili tiho i suzdržano, a slagali se u jednom – da je od prekog, zatucanog oca gori bio samo stariji sin. Kažu da je bio lud, ali ocu veran kao pas, sve dok ga pre deset godina nisu našli utopljenog. Pao s mosta, pijan.”

“Garant mu neko pomogao.”

“Reče mi jedan penzionisani učitelj, koji voli da popije, da pored takvog oca nije mogao da ne poludi, niti da se, kao zlotvor, ne nađe u reci. A Spasa, koji je bio mlađi, opirao se Georgiju i od brata dobijao batine. Voleo je da čita i da maštari; stalno je pričao kako neće postati sveštenik. Sve glasnije je pominjao odlazak, ali nikog nije bilo da mu pomogne. Majka umrla; ostali verovatno nisu hteli da se zameraju. Na kraju je pobegao. Niko ne zna kako se dogodilo. Rekla bih – ne želi da zna. Samo je taj učitelj bio hrabriji, i to kad sam ga dobro zapila. Kaže, otac je na njegove oči poručio Spasi da neće otići nikud, a sledeće noći su se iz crkve začuli krici i smejanje ludog brata. Onda je neko video Spasu kako izjuruje kroz kapiju i urla.”

Goran je gledao u “Nacionalove” kule koje su virile iznad krošnji – dva đavolja rogića iscrtana preko noćnog neba.

“I šta je bilo kad si mu prenela poruku?”

“Saslušao mirno, klimnuo glavom, otišao u sobu. Više bi ga uzrujalo da je ručak zagoreo.”

Dođoše ćutke do velikog kruga nalik okretnici od kojeg se odvajalo nekoliko užih staza. Ona glavna sa dve trake išla je pravo još nekoliko stotina metara, do šumarka iza kojeg se video “Nacional.”

Nada je zurila u tom pravcu – koju zgradu iza hotela trebalo je da se nalazi stan u kojem je živela sa Spasićem. Ako se i dvoumila, to je bilo na tren. Okrenula se, pogledala Gorana ravno u oči, a on ju je poveo levo, stazom koja je išla blago nizbrdo i kojom se posle desetak minuta laganog hoda izbijalo kod taksi stanice.

U jedan posle ponoći, malo ko je u tom delu parka mogao da se sretne osim pijanica, usnulih skitnica i klinaca što gluvare. Sada nije bilo nikog. Lišće je tiho šuštalo na povetarcu, opale grančice su krckale pod nogama, i bili su to najglasniji zvuci u onome što je u centru grada makar približno ličilo na šumu.

Staza je prolazila preko klupama okružene čistine, koju su natkriljivale guste krošnje. U sredini je bila velika fontana. Iz njene ovalne ivice izbijali su mlazevi – u svetlosti reflektora plavičasti – i kupali kamene ljubavnike koji su stajali u bazenu. Muškarac, pripijen uz ženina leđa, ljubio je njen vrat, a ruke su mu počivale na njenom stomaku. Grudi i međunožje bili su joj isprskani crvenim sprejem. Možda je neko protestovao što su ruke na pogrešnom mestu, pomisli Goran.

“Budale”, reče Nada. “Ako im je cilj bio da pokriju, samo su naglasili.”

To važi i za tvoju haljinu.

Stao je, okrenuo Nadu k sebi. Zapahnu ga miris kokosovih palmi.

“Umor me stigao”, rekla je smeteno. “Počinjem da lupam.”

“Ne lupaš.”

Koliko je vremena prošlo otkako je kročila u redakciju? Koliko vremena otkad su se prvi put odmerili, jedno drugom osmehnuli, a on sebi zacrtao da će, bez obzira na posao, imati tu devojku – nemajući pojma da je udata. Uspeo je, kad je već odbacio svaku mogućnost za to. Možda se desilo slučajno. Možda je bilo zapisano. A sigurno je bilo samo jedno – nisu svi brakovi napravljeni da traju.

Kada su im se usne spojile, svet je potpuno utihnuo.

Samo na trenutak.

Prvo se začulo kričanje. Vrlo uznemireno kričanje.

Potom su krila zalepetala i sve se uskomešalo. Kao da su se tamo gore sudarale ptice, sa granama i međusobno, u pokušaju da iz drveća pobegnu što pre. A grane su se tresle i šibale. Lišće je zvučalo poput daira u rukama mahnitog čoveka.

Goran je podigao glavu, ne bi li otkrio šta se dešava, ali nije mogao da pronikne kroz najniže slojeve haosa. Istovremeno je s Nadom krenuo da se povlači od fontane.

Nije napravio više od deset koraka kada se pojavio opor miris, nalik onom koji je osetio ispred firme. A onda je nešto propalo kroz krošnju.

Uz lomljavu je stiglo do betona, njemu iza leđa.

Zvučalo je kao gipko dočekivanje.

Pre no što je Goran uspeo da se okrene, bio je ščepan za desnu ruku. Obnevideo od bola, pustio je Nadu i zaurlao – kao da su mu podlakticu uhvatila usijana klešta – a kada je stisak popustio, pao je na kolena, presamićen.

S mukom je pogledao napred.

Video je gola stopala.

Potom raširene šake koje se puše.

Na kraju raščupanog čoveka, bez odeće na sebi. Šištao je i režao; stajao u polučučnju, sa divljim izrazom lica. Bila je to zver spremna da skoči.

Ono ljudsko i nije se toliko promenilo. Dovoljno da Goran prepozna napadača.

Spasić je i dalje ličio na hodajući ofinger, ali telo mu je bilo crveno kao rak – izuzev pojasa zbrčkane kože, od podlaktice do pazuha leve ruke, koji je bio krvavo-modrikast. Izgledalo je da opekotina opet živi, sva natečena i puna plikova.

Naduvenost lica bila je kao u mrtvaca, par dana po smrti.

Oči su bile u senci. Možda su bile i potpuno crne. Možda ih nije ni bilo, pa su tu zjapile jame. Ali, u mraku kao da je gorela najčistija mržnja.

Okrenuta leđima fontani, Nada poče da rida.

Spasić se iskezio ka njoj. Disao je resko, iz nosa i usta mu je izbijala vrela para, sa brade se slivala pljuvačka. Dok je zurio u svoju ženu, crvenilo njegove kože kao da je postajalo tamnije; kao da je težilo da se stopi sa strašnim ožiljkom.

“Ostavi me na miru”, projecala je Nada.

Spasić nije rekao ništa, ali je režanje podsećalo na smeh. Nakrivio je lice, pokazujući očnjake.

Iz polučučnja se spustio na sve četiri, obišao Gorana i pošao ka Nadi. Uz plač, odstupala je korak po korak ka fontani. Zver ju je pratila.

Onda se zatrčala i odrazila kao gepard.

Goran nije video šta se tačno dogodilo – da li se Nada u povlačenju saplela o zidić fontane, ili ju je Spasić oborio – ali u sledećem trenutku začuo se pljusak. Voda u bazenu fontane poče da šišti; napadač da se prevrće poput žive ribe na tiganju, pljuskajući svud oko sebe.

Goran se podiže i jurnu do bazena, dok se Spasić šiban mlazevima pušio i arlaukao, a Nada vrištala uz ivicu. Podigao ju je nekako iz vode, uzeo u naručje i počeo s njom da beži među drveće. Zbog bola nije mnogo odmakao. Pali su u travu, a on joj je privio glavu i pokrio uši – sve dok urlici, šištanje i pljuskanje nisu utihnuli a preko zidića prestalo da se preliva.

Nada se tresla i plakala. Goran je grizao usnu i gledao upitno ka fontani iz koje se dizala para.

Voda je pljusnula napolje. Potpuno pocrnela ruka prebacila se preko zidića. Grebala je po pločicama, pokušavajući da se zakači za nešto. Posle nekoliko trenutaka dugih kao večnost, klonula je i skliznula nazad u bazen. Tada je utihlo sve sem Nadinih jecaja.

Goran je zurio u fontanu, ne usuđujući se da ustane. Kada se ni posle pet minuta ništa nije desilo, odlučio je da ono proglasi za mrtvo.

Nek’ drugi proveravaju, kad budu našli. I nek’ oni sahranjuju. Ovaj grobar se odjavljuje.

Osvrnuo se. Nije bilo nikoga, što ga je radovalo.

Nije ga, međutim, radovalo što ga je podlaktica pekla sve gadnije. Seo je kraj Nade i prvi put podrobnije sagledao ozledu.

Spasić mu je u kožu utisnuo dlan, sa svih pet prstiju.

Do kraja života, smejala se veštica. Do kraja života.

Nije želeo da razmišlja dublje o tome. Sad je trebalo otići odavde i ubiti bol. Bolnica nije dolazila u obzir ni slučajno. To bi značilo odgovarati na pitanja – lekarska, potom policijska. A racionalnih odgovora nije bilo.

Kod kuće je imao melem za opekotine. Trebalo je samo dovući se do taksija. Nekako.

“Nado, idemo.”

U njenom licu nije bilo boje.

“Ne mogu ovakva.”

* * *

Nije znao kako je s Nadom, mokrom do gole kože, uspeo da izađe iz parka, i da, izbegavajući kafiće oko “Nacionala”, stigne do njenog stana. Šunjali su se ulicama poput lopova kojima na čelu piše šta su.

Pa i piše, u neku ruku, pomislio je Goran. Na nečijoj ruci.

Srećom, nije živela daleko.

S mukom su se popeli do petog sprata, jer lift nije radio, a Nada je drhtavim rukama dugo tražila ključeve po torbi koja se cedila, i koju srećom nije ispustila u fontani.

Kada su ušli, jedva je zatvorila vrata od promaje.

U stanu se osećala paljevina.

Goran je krenuo za Nadom do sobe iz koje je smrdelo.

Prozor u njoj je bio je razbijen. Stakla, zapravo, nije ni bilo – ako se izuzme poneka krhotina koja je štrčala iz rama.

Na stolu je bio kompjuter. Upaljen.

Na podu je ležala odeća.

Bela majica sa dugim rukavima bila je sva čađava. Na sredini je imala veliku rupu, sa pocrnelim ivicama okrenutim ka spolja.

Majica je bila uvučena u pantalone.

Iz nogavica su izlazile čarape.

Čarape su ulazile u cipele.

Iz rukava i kragne izlazila je sluzava žućkasta tvar.

Goranu je ličila na zmijsku košuljicu.

Spajala se s velikim busenom dlaka.

Spajala se s venčanim prstenom.

Prolazila kroz njega.

Nada poče da vrišti.

Činilo se da nikad neće prestati.

 

 

Beograd, Hag, Kopaonik

Septembar 2004 – jul 2006.