1.

Na šahovskoj tabli može se sresti takva situacija, za koju šahisti upotrebljavaju nemačku reč cugcvang. To bi značilo da si u procepu, ili preciznije rečeno, u iznudici. Imamo agresora i imamo žrtvu i obično je ovaj drugi primoran da učini ustupak koji neminovno vodi ka gubitku partije. Pravilo je jednostavno: ti si na potezu, i moraš da igraš, a to što ćeš nastradati – tvoj je problem.

2.

I ove noći sve je počelo operskim arijama. Već je donekle počela da shvata redosled. Prvo tiha muzika. Zatim malo glasnija muzika. Potom vrlo glasna muzika pomešana sa jecajima koji na momente nadjačavaju najglasnije soprane. Zatim muzika prestaje, ali ostaju jecaji, napola ljudski, napola životinjski. I iza svega, tajac.

Polovina lica naslonjena joj je na zid. Helena pokušava da čuje. Buka sa ulice ponekad čini da izgubi nit, ali onda se sve ponovo vraća. Čuje ih kako pevaju tu neobičnu pesmu. Ne raspoznaje reči, ali ritam već poznaje. Ista stvar ponavlja se gotovo iz noći u noć. Podilazi je jeza, ali se ne odmiče od zida. Hladno joj je. To pomalo liči na neku molitvu. Ili na složno zavijanje vukova. Na scene porođaja u filmovima. “O ne, ne, ne, ne….”, probije ponekad iznad svega, ali onda opet složni glasovi preko svega toga. Pod je hladan. Stavlja jastuk ispod sebe, na pod, i obavija se šalom. Leto je, ne bi trebalo da joj je hladno. Hladnoća dolazi odande, sa one strane zida.

Kad su se susedi useljavali, Helena je gledala kroz špijunku. Bilo je to tiho, gotovo neprimetno useljavanje. Sve je bilo organizovano jako dobro. Nekoliko radnika unosilo je nameštaj onoliko diskretno koliko je to bilo moguće. Svi predmeti bili su pažljivo umotani. Ili upakovani u kutije. Zvuci sa one strane zida počeli su dva dana nakon toga.

3.

Isključila je zvono na telefonu, ali svakih nekoliko minuta čuje kako se uključuje telefonska sekretarica. Ona stavlja jastuk preko glave, ne želi da čuje poruke. Sve su ionako iste. Ipak čuje, uprkos jastuku. Čuje Martina, svog, sada već bivšeg, ljubavnika kako ponavlja iste reči: “Ovo je besmisleno. Ovo je mučenje. Urazumi se.” Ili kaže: “Nema načina da me oteraš od sebe.” Onda odlazi i isključuje telefon. Neobična tišina. Jednim delom svesti ona očekuje da se telefonska sekretarica ipak uključi, iako je sve iskopčano. Ali ne dešava se ništa. I to joj je nepodnošljivo. Posle nekoliko minuta ponovo uključuje telefon, stoji pored njega i čeka, čeka, čeka, dok se ne začuje ono “klang” i “biiiip” i njegov glas. Sve ispočetka. Vraća jastuk na glavu.

Sve u vezi s Martinom bilo je predvidljivo, od prvog trenutka. Način na koji je odložio svoj sako, pokret kojim je stavio na sto flašu vina, neodlučnost oko toga gde bi trebalo da sedne i ubrzo zatim prevelika opuštenost u prostoru koji mu je bio nov. Ovaj čovek postoji da bi ubijao magiju, pomislila je prvog dana, ali on je bio tu, stalno je bio tu i bio je sasvim izvestan. A u njenim godinama, jedan izvestan muškarac dobija na značaju samim tim što je takav. Ipak, patrljci straha iz nekog sahranjenog vremena povremeno bi tresnuli o pod i to niko ne bi čuo, osim nje. Samo bi se ona trgla. On bi nastavio da spava.

4.

S prvi sumrakom, stigla je njena sestra. U lepršavoj haljini od nečega što je više ličilo na gazu nego na materijal od kog bi trebalo da bude skrojena haljina. Mogle su se nazreti njene tanke noge i dečački bokovi.

– Nepodnošljiva vrućina je napolju – reče sestra. – Tebi i dalje ne radi klima?

– Nema smisla da sve to popravljam ako ću uskoro otići. A otići ću, svakako.

Sandra, jedina osoba iz porodice koju je još uvek viđala, uputila joj je onaj dugački i uporni pogled, tako nalik na majčin. Podigla bi levu obrvu, a desni kraj usne čudno bi se izvio u nešto što je bilo napola podsmeh, a napola razočarenje. Takav neki pogled.

– Kuda ćeš otići ovaj put? – reče napokon Sandra.

– Nedovoljno daleko, verovatno.

Sandra je samo odmahnula rukom, nevešto glumeći da je ovo zapravo i ne zanima. Mada je Helena znala da će se pre ili kasnije vratiti na to. Kuda, gde, zašto, dokle…

– Ima li nekih novosti sa misterioznim susedima? – upita Sandra.

Helena spusti na pod kraj sebe činiju sa kikirikijem i veliku čašu votke s ledom.

– Mislim da je tamo neko zatvoren. Mislim da se dešavaju neke veoma neobične stvari. Rozmarina beba, taj neki fazon. Ne bi me iznenadilo da iz mog plakara vode neka tajna vrata do njihovog stana.

Sandra veselo skoči:

– Hajde da proverimo!

I već je vadila sve iz plakara i bacala na krevet. Helena je pila svoju votku, nemoćna da je spreči. Znala je da Sandra kasnije neće sve ovo vratiti u plakar, moraće to sama da uradi. Izvadila je sve, čak i prazni kofer sa gornje police. Potom se popela na stolicu i ispitala svaki ugao plakara. Kucnula nekoliko puta i potom osluškivala, ozbiljno i profesionalno, kao da je bezbroj puta otkrivala tajne pregrade. U jednom trenutku učinilo im se, obema, da je na Sandrino kuckanje u plakar neko sa one strane odgovorio istim takvim kuc, kuc, kuc, ali onda su se ućutale, pa zakikotale, i ništa se dalje nije desilo. Kuckale su još nekoliko puta, ali odgovora više nije bilo. Nije se ponovilo. Bile su već suviše pod uticajem votke da bi sa sigurnošću znale da li je neko zaista kucnuo s one strane ili nije.

5.

Nekoliko sati kasnije njih dve leže na velikom krevetu. Svuda oko njih i dalje je razbacana odeća iz Heleninog plakara. Flaša votke na podu je prazna. Čuje se samo udaljena i konstantna buka grada.

– Helena, spavaš li?

Tišina. Helenu mrzi da odgovori.

– Ili si umrla? – dodaje Sandra.

– Mislim da sam umrla – kaže Helena tiho.

– I? Kako je tamo?

– Zamisli da ležiš na trotoaru najprometnije ulice. Jesi li zamislila?

– Jesam. Ajde dalje.

– Ležiš tako na trotoaru i sve gledaš odozdo. Ruke su ti raširene. Noge su ti raširene. Ništa te ne žulja i nije ti hladno po leđima iako ležiš na asfaltu. Ništa ne osećaš. Vidiš kako pored tebe, preko tebe i svuda naokolo prolaze hiljade ljudi. Ti vidiš sve njih ali oni tebe ne vide. Neki od njih prelaze direktno preko tvog tela, ali te njihovi đonovi i štikle ne ubadaju. Samo znaš da su u nekom momentu zgazili na tebe. Osećaš to kao lagano golicanje u nosu. Onda zaboraviš na ljude i gledaš u nebo. Očima usporavaš let ptica. Ako se jako koncentrišeš, možeš da se podigneš uvis. Otprilike do osmog sprata. I da lelujaš tako.

– Što samo do osmog?

– Iznad toga ne želim da idem, ljudi su premali kad ih gledam odozgo.

– Znači da se ti na toj visini ponekad okreneš i gledaš nadole?

– Ne, nije baš tako. Pre bi se reklo da imam oči svuda, po čitavom telu.

– Znaš šta Helena?

– Šta?

– Ti si se i naduvala. Priznaj. Duvala si dok sam ja spavala.

– Priznajem.

– Super. Ti sebična sestra. Duvaš i ne deliš sa mnom.

– Sandra, šta misliš da odemo kod ovih do mene i da pitamo šta se to čuje svake noći iz njihovog stana?

Sandra je ćutala jedno vreme. Glumeći da se predomišlja. Kao da se ona ikada u vezi bilo čega dvoumila.

– Svesna si da je to jedna od onih ideja? – upita Sandra.

– Aha!

Dok su izlazile iz stana, kikoćući se i hodajući na prstima, kao u nekoj zaveri, Helena je jednim okom spazila digitalni sat u predsoblju. Bilo je jedan i šesnaest minuta posle ponoći. Od ovoga joj je sve bilo još smešnije.

6.

Još ispred vrata mogle su da čuju onu muziku. I nečije korake. U istom trenutku, Helena je zazvonila na vrata, a Sandra zakucala. Što ih je dodatno navelo na prigušeni kikot.

Nisu ni shvatile kada su se vrata otvorila. Bez šuma. Samo je odjednom taj čovek dugačke prosede kose, skupljene u rep, pomalo nalik na nekog Indijanca, stajao pred njima. Nimalo iznenađen.

– Ah, znači, napokon ste ovde – reče čovek, gledajući u Helenu.

Rukom ih je pozvao da uđu.

– Ovo je moja sestra, Sandra, a ja sam Helena.

– Znam, naravno. Dobrodošle ste obe, možete se presvući iza onog paravana, tamo je sve što vam je potrebno. Čim se spremite, upoznaću vas sa Magdom. Obradovaće se kad čuje da ste tu…

Nije bilo prostora za reči. Samo su nejasno bile svesne činjenice da su prestale da se kikoću i da poslušno odlaze iza velikog egzotičnog paravana, oslikanog nekim plameno crvenim pticama dugačkog vrata. Da li su to flamingosi, pitala se u sebi Helena, ali nije izgovorila pitanje. Činilo se besmislenim da kaže bilo šta.

A tamo, iza paravana, na širokom plišanom taburetu, čekale su ih dve prozračne, nestvarno lagane haljine. Oblačile su se ćutke, kao po komandi, nesposobne da misle o onome šta se događa. Oblačile su se u ritmu muzike koja se postepeno pojačavala.

– Čekam vas – čule su njegov glas s one strane paravana.

I one su izašle, sa svojim poslušnim licima. Svesne da im se tela gotovo sasvim naziru kroz tkaninu. Svesne da im se grudi lagano gibaju u hodu.

– Pođite za mnom – reče čovek. – Sada ćete upoznati Magdu. Možete govoriti samo kada vas ona nešto pita ili kad vam ja za to dam dopuštenje, nadam se da je to jasno?

Devojke klimnuše glavama.

U sobi u koju su ušle vladao je polumrak. Sekund ili dva oči su im se privikavale, a onda su, u najmračnijem uglu, tamo gde se nalazio veliki, impozantni krevet sa četiri bogata drvena stuba i baldahinom, videle, negde na sredini kreveta, sitno, jedva primetno telo neke žene. Činilo se da je tako mala da pravi tek neznatno ispupčenje na pokrivaču. Žena je bila pokrivena do grudi, ruke su joj mirno ležale kraj tela. Videla se nežna kragna njene spavaćice i tanak, usahli vrat koji je provirivao iz te kragne. Upale oči nekad su verovatno bile lepe i svetle. Sada su samo sijale nekim bolesničkim, samrtnim žarom.

Čovek je gledao u njih dve kao da proverava da li je svaki detalj na njima onako kako bi trebalo.

– Ovo je Magda. – A zatim, okrenuvši se prema ženi, on nastavi. – Mila moja, ovo su Helena i Sandra. Noćas će nam praviti društvo. Siguran sam da će one biti divno društvo, zar ne?

– Divno, da. Divno društvo…

Magdin glas je bio tih, jedva čujan. Kao da je već stizao s one druge strane. Kao da je već u sebi nosio sopstveni odjek. Nije se moglo proceniti zdravim razumom koliko je Magdi godina. Koža njenih ruku izgledala je mlado. A lice je na sebi nosilo vekove. Vrlo tamni kolutovi uvlačili su u sebe njene oči. Koje su gorele. Magda podiže s naporom svoju levu ruku i mahnu ka njima kao da im daje znak da mogu da počnu. Pogledavši u devojke ona reče:

– Da li ste poslužene?

– O kako sam nesmotren – uzviknu čovek – pa ja sam zaboravio da poslužim naše gošće! Piće stiže odmah, sačekajte me. Budite tu, kraj Magde, dok pripremim vaše koktele.

I nestade iz sobe, bešumno.

Helena i Sandra su stajale, u dnu kreveta, i gledale u Magdu. Ne progovarajući.

 Činilo se da joj svaka izgovorena reč predstavlja veliki napor. Prvo bi tiho pročistila grlo, a onda bi polako, kao da se plašila da će reč nestati negde između nje i sagovornika, počela da govori.

– Nemojte se plašiti i nemojte se brinuti. Gde god da odem odavde, poneću vas sa sobom, u srcu. Sva tela su jedno telo. Sva tela mogu da se spoje, ako mi tako poželimo. To je tajna koju vam niko nije odao, zar ne?

Devojke se pogledaše. Nisu znale da li je ovo pitanje ili samo konstatacija. Odmahnule su glavama. Ne, niko im to do sada nije rekao.

– Ljubav ponekad ima ružno lice – nastavi Magda – ali je njena duša uvek u stanju savršenstva.

U tom času čovek se pojavio noseći dve čaše u rukama.

– Vaši kokteli. Piju se naglo i bez predomišljanja.

Osetile su ukus anisa, muskatnog oraščića u tragovima i to je bilo sve. Svet je postao lagan u trenu. Strah je nestao. Sve je nestalo. Ostala je samo želja da se ide dalje i da se uroni u noć. Naglo i bez predomišljanja, baš tako kako je čovek rekao.

On je vodio njihova poslušna tela. Sandra se rukama uhvatila za jedan stub kreveta, Helena za drugi. Ruke su im bile visoko, iznad glave.

– Ovi stubovi su vaši savršeni ljubavnici – šaputao je čovek. – Osetite rukama njihovu toplinu. Pokažite im koliko ih želite. Prepustite im se.

Helena i Sandra su osećale pod prstima ispupčenja i udubljenja tih stubova, koji su odjednom postali živi i mogle su se zakleti da iz njih pulsira čista ljubav. Magdine oči su letele s jedne devojke na drugu. Ruke onog čoveka bile su svuda. Vodile su njihove ruke, prelazile su dugo i sporo od njihovih kolena sve do njihove kose. Šaputao im je i vodio ih u taj tajanstveni prostor.

– Helena, ne skidaj svoje ruke sa stuba. Oseti koliko te on voli. Privi se uz njega. Sandra, on želi da se obaviješ nogama oko njega, želi da kliziš po njemu kao zaljubljeni puž. Vaše ruke mogu da zapale ovaj krevet. Vaša tela mogu da zapale svet. Slobodno pređite jezikom preko stuba, dajte mu svoje sokove, osetite njegov ukus. Predajte mu se.

Gorele su, gorele su kao Magdine oči. Podrhtavale su kao Magdine ruke na prekrivaču. Magda je govorila istinu, sva tela sveta mogu se spojiti u jedno. Njegove ruke su prelazile s jedne na drugu, bile su svuda po njima, sve je postajalo jedno, logično, uzdrhtalo, vrelo telo. Muzika se pojačavala, dah je bio sve kraći. Njihovi su se stubovi otvarali ka njima i voleli ih kako ih niko nikada nije voleo do tada. Grlio ih onako kako su mislile da niko nikada neće. Njihovi stubovi imali su kožu od baršuna i miris čiste želje. Stajale su tu, a njihove noge sve su se više obavijale oko stubova, njihova međunožja sve više su grabila ka sebi. Nikada neće znati da li su to bile ruke onog čoveka, ili su iznikle negde iz stubova i dodirivale ih tako da su im stomaci podrhtavali u mahnitom ritmu.

U jednom trenutku, Magda je samo tiho rekla:

– Dragi…

I čovek je polako prišao k njoj, podigao prekrivač ispod koga se ukazalo ne više od četrdesetak umirućih kilograma. Podigao je njenu spavaćicu, polako i pažljivo rukama razdvojio njene, očigledno nepokretne, noge i legao na Magdu, šapćući i dalje:

– Devojke, sad je trenutak da pošaljete veliku ljubav ka ovom krevetu. Želim da se dodirnete tamo gde ste najvrelije, želim da osetim kako drhtite, želim vašu strast ovde u sebi, hajde, hajde, Magda će vas primiti u svoj um ako pošaljete dovoljno ljubavi, orgazam je stvar tvog mozga, mila moja Magdo, orgazam dolazi iz tvog uma, a ne iz tvog međunožja, uzmi me, hajde, stopi se sa nama, ljubavi…

Svet je drhtao zajedno sa njima. Svet se rušio pod njima. Orgazam je dolazio iz ko zna čijeg mozga i bacao se po njihovim telima kao pomahnitali iskidani kabl dalekovoda…

7.

Prvo se probudila Sandra. Pogledala je oko sebe. Shvatila je da se nalazi u Heleninom stanu, da leži sklupčana u velikoj udobnoj fotelji. Helena je ležala potrbuške na krevetu. I ona se polako budila. Podigla je glavu, ugledala Sandru u fotelji, jednu šaku stavila preko očiju kao da joj smeta dnevno svetlo i konačno progovorila:

 – Čoveče! Kakav bolestan san sam sanjala.

Sandra je proveravala može li da pomeri noge. Mogla je. Ali ne sasvim koordinisano. Trebaće joj vremena za to, znala je.

– I ja sam imala neobičan san – reče Sandra.

– Ne može biti luđi od mog, nema šanse.

– Helena, mislim da smo obe sanjale isti san. To nam se već jednom desilo kad smo bile male, sećaš se?

– A šta si ti sanjala? – podiže se Helena, kao da se naglo probudila.

– Magdu, baš kao i ti – reče mirno Sandra.

Samo su se pogledale i znale su da ni ovaj san više nikada neće pomenuti jedna drugoj, baš kao ni onaj prvi. U tom davnom snu one su devojčice, otac ulazi u njihovu sobu, noć je, one spavaju, otac podiže njihove prekrivače, spavaćice, širi njihove mršave, dečije noge i potom ih dodiruje nežno, vrlo nežno, govoreći im umirujućim tonom šššššššš, tata vas voli, tata vas mnogo voli.

Sutradan, kada je otac otišao na posao, Sandra je ćutke doručkovala, a Helena je ispričala majci san koji su obe sanjale. Majčine ruke su nekoliko sekundi stiskale ivicu stola, a onda je naglo ustala, istrgla tanjire koji su stajali pred njima, spustila na svoje ćerke pogled koji nikada do tada nisu osetile, prekrstila se i rekla:

– Sačuvaj me Bože demona u ovom detetu! Izmišljati takve stvari! Helena, treba da se stidiš!

Sve godine koje su potom usledile za Helenu su bile samo čekanje. Da ode, što dalje, da nestane zauvek.

8.

Zazvonio je telefon. I ponovo se uključila telefonska sekretarica. Čekale su nekoliko trenutaka i onda je Martin, pomalo metalnim glasom, progovorio iz mašine:

– Helena, ne znam šta više da ti kažem. Ti znaš da te ja volim, znaš, zar ne?

I zaćutao je, ali je njegov dah govorio da je još uvek tamo, uz svoju slušalicu. Helena je u trenu skočila, zgrabila telefon i javila se:

– Martine, jesi li tu?

On je ćutao trenutak ili dva, ne verujući svojim ušima, a onda je, kao bez daha, rekao:

– Da, tu sam. Helena, pa šta…

– Ništa, nemoj ništa da govoriš. Samo dođi. Moram da ti ispričam nešto divno.

– Sigurna si?

– Da, Martine potpuno sam sigurna. I, znaš šta?

– Šta?

– Volim i ja tebe… Sve će biti dobro od sada… Sve… Videćeš… Martine, ljubav ponekad ima ružno lice, ali je njena duša uvek u stanju savršenstva.

– Evo me, stižem – reče Martin užurbano i veza se prekinu.

Sandra je skupljala svoje stvari po podu, ćutke. Bilo je vreme da ode. Helena je veselo podigla kosu šnalom, zbacila odeću sa sebe i otišla na tuširanje. Nebo je bilo vedro. Nigde nijednog oblačka na vidiku.