Proveravam da li je sve spremno. Dve stolice ispred kompjutera. Šest sendviča. Dva tanjira. Dve čaše crvenog soka.
Vreme je.
Iz bele plastične bočice uzimam četiri bele tablete. Koncentrisano ih gutam. Sedam na stolicu. Čekam. Osećam laganu vrtoglavicu. Još petnaest minuta.
Tačno je 20h. Oči su mi zatvorene.
Osećam njegovo prisustvo. Seda na drugu stolicu. Vizija u belom. Bez lica.
“Počinjemo.” Kaže jednostavno.
Bez reči klimam glavom. Polako pišem. Ukazuje mi na greške. Zastajem. Pronalazi odgovarajuću reč. Uskoro zaboravljam da razgovaram sa utvarom. Priviđenjem, veštački izazvanim.
Ponekad se pitam zašto dolazi tačno u 20h. Kada sam počeo da pijem tablete za spavanje, preko dana se nije pojavljivao. Ni posle ponoći.
Pitam se da li mu je lice skriveno ispod bele maske.
Ipak, moja radoznalost je zanemarljiva. Istina je da me ne interesuje ništa o njemu.
Najbitnije je da mi pomaže dok pišem. On je moja inspiracija. To je sve što mi je potrebno.
Kucam poslednju rečenicu. Gasim kompjuter.
Nestaje.
Iscrpljen ležem na krevet.
Budim se u 18h. Po navici.
Zadovoljan sam. Rukopis je gotov. Pre utvrđenog roka. Večeras mi neće trebati tablete. Zapravo, narednih par meseci neću pisati. Zasliženi odmor, odlučujem.
Uzimam kolače iz frižidera. Posmatram svet kroz mutni stakleni prozor. Brojim golubove. Ide mi dobro. Iznenada nailazi čitavo jato. Iznerviran, spuštam roletnu.
Mogao bih da pozovem prijatelja. Da gledamo utakmicu. Pijemo pivo. Kasnije možemo naručiti roštilj.
Ali, ja nemam telefon. Ne posedujem televizor. Ne pijem alkohol. Ne jedem meso.
I nemam prijatelja.
Primećujem novine na stolu. Začuđen sam. Datum, jučerašnji. Nikada ne kupujem novine. Varovatno su se greškom našle juče u mojoj kesi, dok sam kupovao sireve i sok od paradajza.
Razmišljam. Da li da prelistam novine? Da, učiniću to, konačno odlučujem.
Uzbuđeno posmatram fotografije. Pažljivo okrećem listove. Čitam o meni nepoznatim državama. Čudnim izumima. Novim religijama.
Nedostaje mi bela utvara. Uskoro će 20h.
Dugo posmatram belu bočicu.
“Ne.” Kažem sebi glasno.
Nastavljam da listam novine.
Odjednom čujem zvuk brave na ulaznim vratima. U dnevnu sobu ulazi čovek u belom, sa belom maskom. Klima glavom u znak pozdrava.
“Dakle, nećemo da menjamo kraj.” Glas mu je dubok.
“Ko ste vi?” Pitam.
Ne osećam strah. Zapanjen sam.
Seda na fotelju. Pažljivo skida masku sa lica. Oči su mu plave boje. Prodorno me posmatra.
“Ako ste smislili ovu scenu da bi izbegli plaćanje mojih usluga, moram reći da sam razočaran. Ali, ne i iznenađen. Vama je uvek manjkala originalnost. Zato ste me i angažovali, zar ne?”
“Ko ste vi? I zašto sam vas angažovao?”
Ne skrivam paniku u glasu. Strah u očima. Izbezumljeni izraz lica.
“Ne odustajete od svoje male igre. Dobro. Pristajem da učestvujem.”
Uzima kolač.
“Želite znati ko sam ja? U redu. Upoznali smo se pre šest meseci u parku, ispred zgrade. Započeli smo neobavezan razgovor. Rekli ste da pišete romane. Prolazili ste kroz krizu u pisanju, koja je trajala zabrinjavajuće dugo. Zbog odsustva inspiracije, javile su se nesanice. Počeli ste da pijete tablete za spavanje, koje vam nisu pomagale. Nakon kraćeg razgovora, gledali ste me začuđeno. Rekli ste da vam ideje odjednom nadolaze. Odmah ste mi ponudili posao. Neobičan, najblaže rečeno. Želeli ste da svakoga dana dolazim kod vas i pomažem vam u pisanju. Obzirom da preko dana imam obaveze, predložili ste veče. Pomenuli ste i probni rad, prvih šest meseci. Dogovorili smo se za 20h.”
“Još samo mi odgovorite, zašto nosite belu odeću i masku na licu?” Čujem svoje pitanje.
“Mislili ste da moja mimika ili izraz lica mogu da vas dekoncenrišu dok radite. Želeli ste samo moje prisustvo. Vi niste želeli čoveka pored sebe. Želeli ste inspiraciju. Zbog toga je vaš jedini uslov bio da nosim belo odelo i masku koju ste mi kupili. I da budem tačan.”
“Zašto se ja ničega ne sećam od svega o čemu pričate?”
“Upozoravao sam vas da pijete previše tableta za spavanje. Niste se slagali sa mnom. Otkrili ste da dupla doza pilula ima suprotno dejstvo. Održava vas budnim. I, izaziva neobična stanja vaše svesti. To vam se dopalo. Mogu li sada dobiti novac?”
“Da, da. Naravno. Podsetite me koliki iznos treba da vam isplatim.”
Spremno odgovara. Pružam mu novčanice.
“Samo još nešto. Kako da znam da niste moje priviđenje?” Pitam zatvorenih očiju. Umoran sam.
Glasno se smeje.
“Listali ste novine kada sam ušao, zar ne? Vi ne kupujete novine. Sinoć sam ih zaboravio na stolu.”
Udaljava se.
U poslednjem trenutku viknem:
“Gde vas mogu pronaći? Zbog. moguće saradnje.”
“Živim u stanu ispod vašeg. Mi smo komšije. Laku noć, prijatelju.”
Rukama obuhvatam glavu. Eksplozija nepovezanih reči, misli, rečenica. Sedam na parket. Prolaze minuti. Sati. Eksplozija se postepeno stišava.
Ostaje samo jedna reč.
Prijatelj.
I jedna rečenica.
Ja imam prijatelja.
I jedna misao.
Hoće li mi biti prijatelj? Ili ću ponovo ostati sam.
Moram da saznam odgovor. Odmah. Trčim ka njegovom stanu. Pomahnitalo zvonim.
Otvara vrata. Na sebi ima kariranu pidžamu. Izlizane, kožne papuče. Podsmešljivo podiže desnu obrvu.
Drhtavim glasom pitam:
“Hoćete li doći sutra u isto vreme?” Već se kajem. Kasno.
“Prošao sam na probnom radu?” Ironično kaže.
“Zapravo, ne, ja ne govorim o poslu. Želim da budemo prijatelji.”
Gotovo. I to sam rekao.
“Hoćete li vi kupiti pivo ili ja da ga donesem?” Ozbiljno me posmatra.
“Ja, ja ću ga kupiti. Vidimo se.”
Odlazim bez pozdrava. Srce mi ludački udara. Odlučujem da odmah kupim potrebne stvari za sutra veče. Možda bih mogao da kupim i televizor.
Na ulaznim vratima zgrade zalepljen natpis. Otvaram vrata. Susrećem se sa njegovim očima. Posmatraju me sa male slike na crno-belom papiru. Čitam kratak tekst ispod slike. Moj prijatelj je umro pre šest meseci.
Počinjem da se tresem.
Ponovo sam ispred vrata njegovog stana. Otvara mi, pre nego što sam pokucao.
“Vi ste umrli pre šest meseci.”
“Prijatelju, smrt je relativna kategorija. Govorim iz iskustva.”
“Ali, ali”, ne znam šta da kažem.
“U koliko ne možete da prihvatite neke činjenice o meni, ne možemo biti prijatelji. Odlučite.” Značajno me gleda.
Razmišljam. Kratko.
“Onda, suta u isto vreme.”
“Laku noć.” Vrata se zatvaraju.
Ulazim u svoj stan. Bacam belu bočicu sa belim tabletama.
Više mi nisu potrebne.
Znam da ću ga i sutra videti. Uzbuđen sam. Toliko toga imamo da pričamo.
