(IX glava romana “Zelenbabini darovi”)

 

Mikina beležnica polako se punila događajima koji, ako baš i nisu ukazivali na rascep u tkanju univerzuma, nisu bili ni svakodnevni. Tako su tvrde crne korice skrivale vesti o početku još jednog rata negde daleko u svetu, naletu olujnog vetra u Indiji koji je podigao kozu i smestio ju je u komšijsko dvorište, gde je nastavila mirno da brsti, piljaru koji je spontano odlučio da mu pokloni sto grama malo okrnjenih svilenih bombona, pronalasku leka za neku bolest čije ime dečak nije uspeo da zapiše, čaši koja se naočigled svih raspala sama od sebe i naposletku, šari na drvetu u obliku predsednikovog lika, koju je sam video.

Danima se rešavao pre nego što se usudio da se vrati na livadu kako bi izvestio viša bića o novostima i raspitao se o daljem toku misije.

Ovoga puta bio je oprezniji. Sačekao je čas u kojem je poštar baki nosio penziju i uputio se prema blatnjavom dvorištu. Pomerio je labavu dasku u ogradi, zaleteo se prema zadnjem delu dvorišta kada je začuo kako neko glasno plače. Dečak nije mogao da bude ravnodušan prema tuđoj nesreći, pa je rešio da vidi može li nekako da pomogne. Zato je usporio, prišao prozoru odakle je plač dopirao i zavirio. Onda je čvrsto zatvorio oči, pa ih opet otvorio. Ono za šta je mislio da je nemoguće da vidi, naročito u poštarevoj kući, i dalje je bilo tu: prekrasno brdašce načinjeno od iskričavih kuglica. Taman se latio olovke da zabeleži ovu divotu kad se plač ponovo začuo. Mika je tek tada na vrhu gomilice ugledao čovečuljka, palac visokog, kako leži na stomaku, rogate glave uronjene u šake, bije kozjim nogama po gomilici i kuka na sav glas.

Mika mirno spakova beležnicu u džep na pantalonama, a olovku zadenu za uvo.

Okrenuo se i uputio prema livadi.

Ovo mora da je bilo ono što je trebalo da pronađe.

Pogledi maljutaka bili su, kao i svakoga dana, upereni prema čađavom dimnjaku. Iz tog su se pravca nadali pomoći, a strahovali od opasnosti. Odahnuli su kada su ugledali okruglu glavu s razdeljkom kako im se približava.

Korak po korak, vlasnik glave približio se staroj krušci i oprezno razgledao oko sebe pre nego što će sesti.

„O viši oblici života koji ste se udostojili razgovora sa običnim Zemljaninom!“, započe Mika. „Prijem.“

U stablu starog drveta nastade šuškanje.

„Šta priča on ovo?“

„Mislim da se nama obraća. Kaži i ti njemu nešto, ali pazi da bude pametno.“

„Ljudsko dete“, zabubnja glas iz stare kruške, „kakve nam vesti donosiš?“

Pošto je Mika voleo i krimi romane, znao je da i najmanja sitnica može biti važna za rešavanje zamršenih slučajeva. Zato je, iako je bio gotovo siguran da je patuljak na svetlucavoj hrpici ono što viša bića traže, otvorio beležnicu i savesno krenuo da čita.

„Četvrtak, 25. jun. Počeo veliki rat u jednoj dalekoj zemlji. Mnogo stradalih. Baka nije napravila ništa slatko za posle ručka. Nastavniku Miletu Kiselini dva puta spao lanac s bicikle, i to partizanke.

Petak, 26. jun. Rodilo se dete s dva zuba, ali bez brkova.

Subota, 27. jun. Baba Rosi se razbila jedna čaša sama od sebe. Tetka Stojanki se u san javio muž što je umro pre 32 godine i tražio kafu. Baka kaže da to ne može da bude dobar znak. Baba Gina obukla pantalone.“

Dok je Mika čitao dalje, maljuci su zadivljeno slušali o čudesima iz ljudskog sveta. Neki od njih gotovo behu i zaboravili zbog čega je ljudsko dete tu. Ali onda je on sklopio knjižicu, spakovao ju je u džep i dodao:

„Pored svega toga, maločas sam u onoj kući tamo“, pokazao je prstom prema čađavom dimnjaku, „video neobično stvorenje: malenog patuljka s kozjim nogama i rogovima kako leži na hrpi svetlucavih loptica i gorko plače.“

Iz šupljine debla začu se uzdah za koji je Mika pomislio da ne zvuči kao da dolazi iz jednog grla.

„Počuj me dobro, ljudsko dete. Trči sada što te noge nose i donesi nam to stvorenje. Pazi, možda će pokušati da pobegne, a ti mu ne daj.“

„Kako da mu ne dam?“

„Imaš li neku vreću pri ruci?“

„Nemam, imam samo kesicu bombona“, Mika tu zašuška kesicom.

„Istresi onda te … bombone na zemlju. Nisu sada važne bombone, važno je da se dokopaš tog stvorenja. Hajde, potrči!“

Mika posluša i otrča.

Pažljivo se ušunjao u dvorište razmišljajući o besnim guskama koje je poštar gajio. Ali nisu ga guske sekirale koliko to što će morati da uđe u tuđu kuću i iznese nešto iz nje bez pitanja. Nikada nije uradio tako nešto i savest je već unapred počela da ga muči.

Odmah posle savesti počelo je da ga muči i mnogo konkretnije pitanje ulaska u kuću. Vrata su sigurno zaključana. Kratka pretraga ispod saksija nije otkrila ništa osim nekoliko opušaka i polomljenog otvarača za flaše. Prozor je bio previsoko, ali drugog načina nije bilo. Mika je među hrpom starudije pronašao široku a plitku plavu šerpu s malo probušenim dnom i postavio ju je naopačke ispod prozora. Nedovoljno. Onda je uočio gajbicu kojoj je bila polomljena samo jedna daščica, pa je nju podbacio ispod šerpe. I dalje previsoko. Na kraju se odlučio, prosuo je ustajalu vodu iz neke kofe i postavio je na sve to. Konstrukcija je dostigla potrebnu visinu, ali se javio problem stabilnosti koji ubrzo bi rešen pomoću jedne noge od stola.

Mika je dozvolio sebi kratak trenutak divljenja svom poznavanju statike pre nego što je kročio na natrulu gajbicu, potom težinu oprezno prebacio na plavu šerpu da bi se uspentrao na prevrnutu kofu i predahnuo pre nego što će se premestiti na prozorsku dasku.

Ali avaj!

Konstrukcija ipak nije bila onoliko osigurana nogom od stola koliko se Mika nadao i počela je da se ljulja. Taman se opasno nakrivila na jednu stranu kada je odlučio da je vreme za delanje i jednim naglim pokretom uspeo da se prebaci kroz otvoren prozor pravo na prljav tepih.

Sve se srušilo uz jeziv tresak.

Zaviša, koji je i dalje neutešno ridao, podigao je glavu i video da to nije njegov nov gospodar.

Au, propadoh, pomisli, pridiže se na noge i pripremi na skok.

Ali je Mika bio spreman. Izvadi kesu koju je do tada stiskao u znojavoj ruci i natuče je maljutku pravo na glavu, pri čemu se hrpa svetlucavih loptica rasu na sve strane. Potom mu ubaci i ostatak tela u kesu, steže je rukom i prilete prozoru.

Zemlja je bila tako daleko.

„Kako sad da siđem?“, zapitao se.

Odmah iza toga učinilo mu se da čuje bakin glas kako mu govori: Isto onako kako si se i popeo, ali kao ni u većini sličnih situacija, taj mu savet nimalo nije pomogao.

Buka koju je napravila njegova konstrukcija za penjanje nije privukla samo pažnju nesrećnog maljutka već i zlurade mačke i besnih gusaka, koje su galopom pristizale da provere šta se to događa. Mika ih je spazio kroz prozor. Tvrda zemlja izgledala je strašno. Zdrav razum pomogao mu je da shvati da će tvrda zemlja dopunjena njegovim životinjskim neprijateljima biti još strašnija. Zato je, prigrlivši patuljka, privukao punačke nožice što bliže tlu pre nego što je dopustio ostatku tela da krene za njima i tresne poput vreće.

Ne stigavši da otrese prašinu sa tura, dečak je umakao kroz staru ogradu put livadice. Guske su ostale da ljutito šište, a mačka je brzo izgubila svako interesovanje za njega jer su mačke tome sklone.

Za sve to vreme maljutak je vrečao i kleo, a uz to se koprcao i migoljio tako da ga je Mika s teškom mukom zadržavao. Malo po malo, vika je utihnula, a koprcanje prestalo. Dečak je prvo pomislio da se patuljak pomirio sa sudbinom, a onda je shvatio da u plastičnoj kesi nema mnogo vazduha i da ga je mali stvor verovatno potrošio, pa sada leži u nesvesti ili nešto još gore. Oprezno je otvorio kesu i zavirio u nju. Patuljak se nije pomerao, a jezičak mu je malo virio iz usta. Mika ga uhvati za kopito i izvuče napolje. Protresao ga je nervozno, u nadi da će se pokrenuti.

Ni da opepeli.

„Nisam ga valjda ukebao?“, prepade se dečak.

Nikada nije uzeo život stvorenju s manje od šest nogu i nije mogao da zamisli da će to ikada učiniti. I to još jedinstvenom biću, možda čak i presudnom za budućnost sveta kakav poznaje! Neće on da bude ubica, samo ako postoji išta što može da se učini.

Ali šta je uopšte mogao da učini?

Grozničavo je pokušavao da se priseti bilo čega s kursa prve pomoći. Jedino što je smislio bilo je to da položi maljutka na zemlju i oprezno počne da mu pritiska prstom grudni koš. Drugom rukom ga je pridržavao za slučaj da se ovaj samo pretvara da je u nesvesti. Zaviša se pokrenu, zakašlja i otvori oči. Čim je shvatio gde je, skočio je u pokušaju da pobegne i opet mu je Mika doskočio. Onda maljutak ponovo udari u dreku, ali se dečak nije obazirao. Visoko podignutog čela, sa Zavišom koji je visio naopako, odmarširao je do stare kruške.

Ovo što sam uradio vredno je hvale, mislio je dok je stupao napred. Možda čak i nagrade. Nije kao da bih ja ikada tražio nagradu, meni je dovoljna nagrada što sam spasao svet. Čak iako niko ne sazna za to. Ali i dalje mislim da je vredno nagrade. Neke, na primer, u kojoj bih mogao da uživam do kraja svojih dana, zaključio je nadajući se da i više sile slično razmišljaju.

Više sile su u međuvremenu bratski podelile i s lica zemlje zbrisale slatkiše koje je Mika istresao na tlo po njihovom nalogu, sve jedni drugima čestitajući na lukavstvu. Da je to lukavstvo umalo glave stalo Zavišu, to nikada neće saznati, ne jer bi ih on poštedeo detalja, nego jer ni on sam nije znao da su oni kumovali ideji zatvaranja u plastičnu vrećicu.

Zato su sada sito i bezbrižno očekivali Miku, koji se iz daljine približavao uz zvuke Zavišinog kmečanja.

„Neću da idem s tobom! Neću! Imam ja svoga gospodara. Pusti me, džine ogavni, preraslo dete, smrdo nijedan, ubico maljutaka!“

Mika nije voleo da ga vređaju, ali je bez reči nastavio da hoda. Prišao je staroj krušci, na šta je mali neprijatni stvor tek krenuo da se batrga i dernja.

„Neću da se vratim! Neću na tvrdu zemlju! Neću da jedem korenje! Hoću natrag svom dobrom gospodaru da me hrani belim hlebom i slaninom.“

„O viši oblici života!“, povikao je Mika da bi nadglasao Zavišu. „Ja ga donesoh, ali nije bilo lako. Šta mi je dalje činiti?“

„Položi ga na zemlju i udalji se.“

„Odmah će da pobegne.“

Nasta pauza u kojoj bi se možda čulo zabrinuto sašaptavanje da se Zaviša nije dernjao koliko je igda mogao.

„Ljudsko dete, spusti patuljka na livadu žmureći, drži ga i broj do pedeset naglas. Onda ga pusti, ali ne otvaraj oči i broj do sto. Nakon toga si slobodan da odeš.“

Mika posluša. Nakon što je izbrojio, otvorio je oči i video da je patuljka nestalo.

Magija na delu. Prava magija, mislio je dok je odlazio.