Jelena je, od kad zna za sebe, želela da ima krila. Ne da joj je ta želja nešto bila od pomoći; devojčice (a ni dečaci, što se toga tiče) nemaju krila. Ljudi nemaju krila. I šlus.

To Jelenu nije sprečavalo da sanjari o krilima. Razmišljala je o tome kakav bi osećaj bio leteti – zapravo, pokušavala da prizove onaj divni osećaj letenja koji je imala u snu – dok se igrala sa Ćirom, svojim najboljim drugom. Ćira joj je bio jedini drug, zapravo, i imao je prilično glupo ime i bio je tunjav; ali, nemate baš mnogo izbora kad imate deset godina i leukemiju, nosite maramu kako biste sakrili da vam je od glupih lekova otpala sva kosa, kad ćete, bez obzira na lekove, umreti i roditelji ne žele da puste svoju decu da se igraju s vama. Kao da je leukemija zarazna. Čak je i tunjavi Ćira bolji nego niko, nikad.

Jeleni se učinilo da je čula nekakav neobičan zvuk, i to je i rekla Ćiri.

“Ne čujem ništa”, odgovorio je Ćira ni ne pokušavši da oslušne. Kreten. Jelena pažljivije oslušnu.

“Ispod mog kreveta je”, reče. “Pogledaj šta je.”

“Zašto ja?” upita Ćira. “Šta ako je opasno?”

“Zato što si dečak”, odgovori Jelena. “I šta bi to moglo da bude toliko opasno u mojoj sobi?”

Osim Ćirine gluposti, naravno, ali to ipak nije htela da mu kaže. Nije on kriv što je glup, i svakako je lepo od njega što dolazi, iako ga svi zezaju da mu je devojka ćelava.

Ćira je na brzinu pogledao, i izjavio da ne vidi ništa. Jelena je zakolutala očima i sama se podvukla pod krevet.

“Dođi, neću ti ništa”, rekla je.

“Ako je životinja, pričaj joj na francuskom, možda te tako bolje razume”, čula je Ćirin glas. Nije komentarisala njegov jadan pokušaj duhovitosti, već je ispružila ruku, i osetila krznati dodir.

Izvukla se ispod kreveta sa žutim mačetom u rukama. Mače je imalo zlatne oči i zlatnonarandžasta krila, prugasta kao i njegovo telo. Ćira se zabuljio u mače i upro prstom u njega.

“Ono ima krila!”

“E da mi ne reče…” počeli su mače i Jelena u isti trenutak, pa zastali, pogledali se i nasmejali.

“Ali, ali, mačke nemaju krila!”

“Pa, ja ih, očigledno, imam”, odvrati mače. Jelena ga je spustila na pod. Mače je okrenulo leđa Ćiri i počelo temeljno da se liže, završavajući sa zadnjicom.

“Izvinjavam se, bio sam sav prašnjav”, reklo je mače.

“Razumem te, ni ja ne volim kad sam prljava”, odgovori Jelena.

“Kao da će te malo prljavštine ubiti”, progunđa Ćira. Nikako nije voleo da se kupa, i često je kukao što ga roditelji teraju da se svakog dana tušira.

“Naravno da te neće ubiti da se isprljaš”, odgovori mače dostojanstveno. “Ali, kad se isprljaš, treba i da se očistiš. Mene je bar tako majka naučila.”

“A je li te naučila da se predstaviš? Ja sam Jelena, a ovo je Ćira.”

“Majka me je nazvala Detelina, zato što mnogo volim da se valjam po detelini”, odgovori mače.

“Izvini, ali otkud ti ovde? I kako to da imaš krila i govoriš? Ćira je u pravu, to baš nije uobičajeno.”

“Tamo odakle dolazim, sve mačke imaju krila i govore”, odgovori Detelina. “Došao sam sa Zlatokrilom, ali sad ne znam gde je ona. Da li ste je videli?”

“Nismo videli nikog ko se tako zove”, požuri Ćira da odgovori.

“Kako izgleda Zlatokrila? Je li i ona mačka?” upita Jelena.

“Zlatokrila je devojčica, moja drugarica”, reče Detelina.

“Čudno ime za devojčicu”, komentarisao je Ćira.

“Možda nije, tamo odakle Detelina dolazi”, uzvrati Jelena.

“Zove se Zlatokrila jer ima zlatna krila”, odgovori mače logično. Jelena i Ćira se zgledaše.

“U tvom svetu i deca imaju krila?” upita Ćira.

“Devojčice imaju krila. Dečaci trče u čoporima. Molim vas, da li mi možete pomoći da nađem Zlatokrilu?”

“Volela bih da imam krila”, zamišljeno reče Jelena.

“Ja ti tu ne mogu pomoći, ali možda Zlatokrila može”, reče Detelina.

“Kako ste se razdvojili?” upita Jelena.

“Čekaj, kako misliš ‘dečaci trče u čoporu’? Kao psi?” upita Ćira. Mače ga prezrivo pogleda.

“Kao vukovi”, odgovori mu. “Zlatokrila i ja smo leteli, kao što stalno radimo, i videli nešto što je izgledalo kao rupa na nebu. Ja sam hteo da nađemo nekog starijeg i pitamo o tome, ali Zlatokrila je htela da pogledamo. Ona ima jača krila, pa ona odlučuje. Nismo stvarno nameravali da prođemo kroz tu rupu, ali rupa se pomerala i bilo je teško manevrisati oko nje. Zlatokrila je prva upala unutra – ona je veća, pa joj je teže da manevriše – a ja nisam hteo da je ostavim samu, pa sam poleteo za njom. Samo, kad smo prošli, nje nije bilo. Bio sam sam.”

“Kako to da si baš ovde došao?” upita Jelena.

“Gledao sam unaokolo, ali nigde nisam video Zlatokrilu. I nemam ideju gde da je tražim. Ja ne znam kako razmišljaju devojčice, pa sam mislio da nađem neku i pitam je ako ima ideju gde bi Zlatokrila mogla da ode.”

“Ja bih sam tražio drugaricu, a ne da tražim pomoć od nekih tamo devojčica”, izjavi Ćira.

“Zato što si glup”, odgovori Jelena. “Pretpostavljam da bi te Zlatokrila tražila”, reče ona Detelini.

“Sigurno”, potvrdi mače. “Mi se nikad ne razdvajamo.”

“Pošto toliko voliš detelinu, možda bi otišla tamo gde ima deteline i čekala da i ti dođeš tamo. Glupo je da se tražite po gradu koji nijedno od vas dvoje ne poznaje, bolje je da jedno od vas dvoje čeka na nekom logičnom mestu”, reče Jelena posle kraćeg razmišljanja.

“I ti meni kažeš da sam glup? Pa u januaru nigde nema deteline, sve je pokriveno snegom!” reče Ćira.

“Ako negde ima deteline, Zlatokrila će je naći. Često mi je već nalazila detelinu”, reče mače zamišljeno. “A pošto je sve pokriveno snegom, detelinu će biti lako videti iz vazduha. Potražiću je. Hvala ti!”

Ćiru je Detelina već prilično nervirao.

“Nigde mi ne idemo, Jelena je bolesna i ne sme da izlazi”, grubo mu reče. Detelina ga sažaljivo pogleda.

“Nisam ni mislio da idete sa mnom, vidim da je bolesna. A i kako biste leteli bez krila?”

Mače je uputilo Jeleni pogled pun saosećanja dok mu je otvarala prozor.

“Srećno!” rekla mu je Jelena, i mače je odletelo.

“Dobro smo ga se otarasili, stvarno je davež”, gunđao je Ćira dok je Jelena zatvarala prozor i vraćala se na pod.

“Nije, baš je sladak”, odvrati Jelena, ali bez pređašnje energije. Osećala se umorno. Zamišljala je Detelinu kako leti nebom u potrazi za drugaricom, i želela je da ima krilato mače koje bi tražilo nju. Mače sa kojim bi mogla da leti, sopstvenim krilima. Ne moraju da budu zlatna, samo da može da leti njima. Uzdahnula je.

“Nije ti dobro?” gunđavo upita Ćira. Uvek je postajao grub kad joj je bilo loše, kao da je ona za to kriva.

“Dobro sam”, slagala je umorno.

Pokušali su da se igraju, ali ništa im nije držalo pažnju. Ćira nije hteo da priča o tome, a Jelena nije htela da počinje taj razgovor da ga ne bi naljutila, ali oboje su želeli da znaju da li je Detelina našao Zlatokrilu.

Krilato mače i krilata devojčica! Jelena je znala da joj roditelji ne bi verovali kad bi im rekla, da bi joj rekli da je samo sanjala, da nešto takvo ne postoji. Ali, kako može da ne postoji, kad su i ona i Ćira videli žuto mače zlatnih očiju i narandžastozlatnih krila?

Mada, kako su minuti – večnosti u malom – prolazili, Jeleni je počinjalo da se čini da bi njeni roditelji možda bili u pravu. Da su, možda, Ćira i ona izmislili to mače u igri.

Ne, pomisli, nije tako. Možda bi ona izmislila krilato mače, ali Ćira je u tome ne bi podržao. Ćira ne voli mačke.

A ni Ćira, očigledno, nije mislio da su sve izmislili. Zašto bi inače ustao i pogledao kroz prozor?

Na njen upitni pogled, odmahnuo je glavom. Jelena se snuždila.

Činilo joj se da su prošle godine, mada je znala da nisu mogle da prođu godine jer će biti mrtva kroz manje od šest meseci, a i sat je pokazivao da je prošlo nešto manje od dva sata, kad su začuli lagano kucanje po staklu prozora.

Niko vam ne kuca na prozor kad živite na petnaestom spratu.

Ćira je skočio na noge i potrčao prema prozoru. I stao.

Jelena je polako ustala – osećala se stvarno umorno i spavalo joj se i bila je zadihana, iako je samo sedela – i otišla do prozora. I videla ih, Detelinu i devojčicu zlatnih krila. I kosa joj je bila zlatna i duga. Koža joj je bila bleda, mada ne kao Jelenina, niti je imala podočnjake kao Jelena. Oči su joj bile zelene, nalik na mačje; haljina joj je bila iste boje kao i oči.

Bila je to najlepša devojčica koju je Jelena ikad videla.

Brzo je otvorila prozor i pozvala ih da uđu. Uleteli su, zajedno sa hladnim vazduhom. Ćira je brzo zatvorio prozor, mrmljajući kako je Jelena bolesna i u sobi ne sme da bude hladno. Ignorisali su ga.

“Ti nemaš krila”, rekla je devojčica.

“Nemam”, tužno odgovori Jelena. “Ja sam Jelena.”

“Znam, rekao mi je Detelina. Ja sam Zlatokrila. Hvala ti što si nam pomogla da se nađemo.”

“Gde si našla detelinu kad je sve pod snegom?” upita Ćira.

“Pod snegom, naravno”, odgovori logično Zlatokrila, jedva ga udostojivši pogleda.

“Našao sam je kako sedi na livadi, na detelini, dok je sve oko nje bilo pokriveno snegom. Čekala me je u detelini, baš kao što si rekla”, reče Detelina uzbuđeno, čas gledajući Jelenu, čas Zlatokrilu.

“Pametan je on”, reče Zlatokrila Jeleni. “Rekao mi je da bi volela da imaš krila.”

“Bih”, reče Jelena. Zlatokrila ju je pažljivo gledala.

“Krv ti je bolesna”, reče Zlatokrila napokon. “Moraćemo da je izbacimo, inače ćeš umreti. Mogu ti dati malo moje krvi, od toga će početi da ti rastu krila, ali trebaće ti mnogo više krvi od toga. Kad ti ja dam krv, bićeš gladna, a i moraćeš da nadoknadiš kompletnu količinu koju izbacimo.”

Jelena klimnu glavom. Osećala se sve umornije, pa je sela na krevet.

“Kako ćete se vratiti kući?” upita Jelena.

“Znam gde je rupa, nije problem da se tuda vratimo, jednom kad ti izrastu krila”, odgovori Zlatokrila. “Ne brini, krila brzo rastu.”

“E pa lepo, možete i sad odmah da idete i pustite Jelenu da se odmori”, reče Ćira. Nerviralo ga je što ga svi ignorišu.

Zlatokrila baci pogled na njega, pa ga vrati na Jelenu.

“Kao što rekoh, biće ti potrebna približno ista količina krvi koju sad imaš, jednom kad izbacimo tvoju”, reče Zlatokrila i osmehnu se. Na trenutak se ukazaše njeni očnjaci, mali, skladno oblikovani, biserno beli. I veoma oštri.

Jelena pogleda Ćiru, koji ih je posmatrao uobičajeno neinteligentnim pogledom, pa Zlatokrilu. Pomisli i na svoje roditelje, u susednoj sobi. Osmehnu se Zlatokrili.

“Ako i ti budeš gladna, ima tamo”, reče Jelena, pokazujući na vrata. Zlatokrila se i dalje smešila.

“Znam”, reče. “Da počnemo?”