Baka je imala tople smeđe oči. Svako dete koje bi se zagledalo u te oči odmah bi se osetilo zaštićeno i ušuškano.

Baka je pekla predivne, mirisne kolače, kojima je rado hranila decu. Pošto je pazila na njihovo zdravlje, kolače je zaslađivala medom, nekada javorovim sirupom, ali nikada belim šećerom.

Baka je pričala lepe priče, o deci koja bi našla kuću kao iz bajke i u njoj srećno živela do kraja svojih dana, veselo i bezbrižno.

Baka je uvek mirisala na kolače i na slatko. Sve joj je tako mirisalo: i koža, i kosa, i odeća. Deca su mnogo volela taj miris.

Bakinu kuću su deca lako nalazila. O njoj se pričalo među decom kao o mestu gde ćete biti bezbedni, zauvek, gde vas niko neće tući, već će svi biti nežni i pažljivi prema vama. Do kuće bi decu privukao topao, slatkasti miris kolača. Odrasli kao da nikad nisu primetili taj miris, a lepu, starinsku kuću obraslu puzavicama su ignorisali jer nije bila nova i moderna.

U bakinoj kući je uvek bilo toplo, što zbog kolača koji su se stalno pekli, što zbog mirisnog drveta kojim je baka ložila veliku peć.

Baka je imala duge, šiljate zube koje bi zarivala u vratove site, sanjive dece i pila njihovu krv. Deci nije smetalo, jer je baka tako lepo mirisala i bila tako topla i pazila da im bude udobno i da se osećaju sigurno.

I svi su živeli srećno, baka zauvek potom, deca nešto kraće. Deca su bila srećna kao i ona iz bakinih priča.