Sumrak se navlači nad kulisu grada, donoseći senke i kišu u luku na obali okeana. Kapi koje sve jače padaju slivaju se niz pukotine do mojih nogu, dok stojim na terasi memljivog sobička u sumnjivom pansionu na vrhu brda. Gasim cigaretu i dugo zadržavam poslednji dim u plućima, gledajući preko crepova vlažnih i sjajnih od vode sa nebesa, sve do reke koju odavde nisam video. Osećam da je tu, dole niz padinu, obojena mesecom i uspomenama, izbrazda-na srebrom i zaobljenim vrhovima stena koje prosecaju površinu kao korita prevrnutih brodova. U osam i petnaest, feribot će pristati uz obalu, iz njega će pokuljati ljudi i potražiti zaklon ispod drveća i nadstrešnica kuća. Čekaće ih kiša i deca musava od ovsene kaše, spremna da im se okače o noge, dok pristanište pritiska smrad riblje iznutrice i oznojenih tela zaogrnutih strahom kada se otiskujemo u nepoznato.

Kažu da se vinovnici uvek vraćaju na mesto zločina, iako nam ne govore zbog čega, ni šta je to što ih privlači. Možda smo, jednostavno, u saglasju s mrtvima; možda smo, umesto da ih primimo u naše živote, morali da ih ubijemo, svirepo i sa puno krvi na drhtavim prstima. Ne pitajte me zbog čega: moguće je da time ispunjavamo deo nekog nedovoljno oblikovanog plana čiju konačnu svrhu nismo u stanju da razumemo. Ali moj povratak nema veze sa davnašnjim ubistvom ili, ne daj bože, željom za krvnom osvetom.

Mada je tada sve započelo.

Sutra ću uhvatiti jutarnji autobus ka severu i, ako kiše ne naprave previše odrona na izlokanom drumu, negde iza podneva, nakon pešačenja dugog pet milja, obrešću se u mestu u kome sam odrastao. Priča se da je od njega malo šta ostalo; tek poneka prizemljuša i nekoliko pasa čije zavijanje u noći drži duhove na odstojanju.

◊◊◊

Žoakim Ribeiro Pesoa, oniži sedamnaestogodišnjak pognutih ramena, nije znao dobro da pliva i, kako su ulozi trenutno stajali, nikada neće ni naučiti.

“Pedeset braça?!” ponovio je Paulinjo zaprepašćeno, mrko nas posmatrajući ispod skupljenih veđa. Izgledao je ne samo nepoverljivo, već spreman i da ukrsti pesnice sa nekim ko se usudio tako drsko da ga provocira.

Žoakim je netremice posmatrao starijeg dečaka, doimajući se sigurnim u sebe i obećanje koje je, naizgled, odveć olako dao.

“Zakuni se… Zakuni se u Svetu Izabelu!”

“Imam bolju ideju”, reče Žoakim. “Hajde da se kladimo…”

Paulinjo pogleda oko sebe, lica sjajnog i masnog kao kakao buter, tražeći podršku u prijateljima kojima je bio okružen. “Prihvati, Ninjo”, najzad se oglasi neko. “Sjebi malu budalu!”

Da, sjebi malu budalu, i danas pamtim taj glas i zlobu koja je izbila na površinu, iako dečakov lik nisam mogao da prizovem iz sećanja.

“Preplivaćeš reku na sto metara od vodopada? To si hteo da kažeš?”

Njegov izazivač samouvereno je potvrdio, ruku prekrštenih na grudima u prkosnom gestu. Na moje iznenađenje bio je svetački miran, što se za mene ne bi moglo reći – nisam mogao da poverujem u ono što sam čuo! Moj prijatelj je loš plivač i plaši se majke svih voda, mãe d’água, vodene zmije koju neupućeni često mešaju sa sirenom. Svejedno, rezultat je bio isti: odvodila je plivače na dno, u svoje prostrano carstvo. A on se upravo kladi da će preplivati reku na udaljenosti od vodopada o kojoj pre njega niko nije ni pomišljao. Struja je ovde hirovita i brza, i ne daje drugu šansu hvalisavcima.

“U redu”, reče Paulinjo, široko se osmehnuvši. “Šta tražiš, amigo?”

“Tvoj bicikl”, reče Žoakim i upre prstom u blistavi petobrzinac oslonjen o stablo. Paulinjo je mogao sebi da priušti takvu spravu, njegov otac je pukovnik interventne jedinice u obližnjem garnizonu i vlasnik najveće plantaže u kraju. Kome je taj bicikl pripadao, i šta je njegov pređašnji vlasnik uradio – o tome se govorilo šapatom.

“Bicicleta… Važi…” prihvati on. “A šta ti daješ u zalog?”

Žoakim nije imao ništa da ponudi u protivvrednosti. Odrastao je sa majkom i dedom, koji je još jedino mogao da priča priče, ako bi kojim slučajem bio pri zdravoj pameti i držao demone uma na pristojnom odstojanju. Bili su najsiromašnija porodica u selu i Žoakim je često radio kao nadničar na tuđim posedima.

“Tako sam i mislio”, reče Paulinjo trijumfalno. “Ipak, da se ne kaže kako ti nisam dao šansu…” Prešao je pogledom preko lica svojih prijatelja i oni se isceriše, otkrivši zube poput hijena koje su okružile lak plen. “Ako preživiš”, naglasio je, “pošto sam siguran da do druge obale nećeš stići, radićeš na imanju mog oca godinu dana. Bez nadnice, amigo… Čitavu godinu. Razumeš?”

Žoakim klimnu glavom, složivši se sa ucenom, i pruži ruku koju Paulinjo nije prihvatio. Dečak se s prezirom okrenuo, otišavši praćen galamom i glasnim smehom.

“Šta ti je ovo trebalo?” rekao sam u pola glasa kada su se izgubili sa vidika.

“Danas je prvi dan ostatka mog života”, odvrati Žoakim, “hajde da pričamo o nečemu drugom.”

Preostali deo dana razmišljao sam o stvarima koje radimo poslednji put u životu a da toga nismo svesni.

◊◊◊

Pivo je imalo isti, razvodnjeni ukus, a miris sagorelog duvana visio je u vazduhu, hvatajući se u ćoškovima tavanice poput paučine. Atmosfera u prostoriji bila je pritisnuta iščekivanjem i nevericom – svi su čuli za opkladu, i nekoliko pari očiju piljilo je u našem pravcu, tragajući za prvim obrisima straha na Žoakimovom licu. On je, međutim, iskapio kriglu do dna i zadovoljno coknuo jezikom, kao da je degustirao rajski nektar a ne mlaku pišoru.

“Znaš šta ću raditi večeras?” upitao je, gledajući me preko ivice prazne krigle.

“Ne, ali pretpostavljam da ćeš me iznenaditi.”

“Večeras ću, prijatelju moj, voditi ljubav sa prelepom ženom.”

Nasmejao sam se. “Jedina sa kojom bi mogao je matora Lučija, samo ne vidim čime bi je platio… Amigo, ti nemaš ni za ovu turu piva!”

Žoakim me je zagonetno pogledao. “Tvoj problem je što sve gledaš kroz slepe oči realnosti.”

Ustao je od stola, naslonivši se na drvenu ploču podlakticama debelim poput vekni od težačkog rada, i nagnuo se ka meni. “U Lučiji ima više života i dobrote nego u bilo kome od nas, ali ne, nisam na nju mislio… mada, zašto da ne; razmisliću o tome.”

Već se okrenuo da pođe, kada se predomislio, zaustavljen mišlju koja mu se vrzmala po glavi i tražila način da napusti tu tamnicu bekstvom kroz usta.

“Svojevremeno, deda mi je pričao o čoveku koji je tvrdio da će hodati po vodi. Ako si pomislio da je u igri bio nekakav šaman, prevario si se: samo priprost seljak koji se čitav dan ubijao od posla da bi nekako preživeo. I znaš šta – uspelo mu je! Deda kaže da je svojim očima video kako je siromašak napravio par koraka, ovlaživši jedino tabane, ali kada je shvatio šta je postigao voda pod njim se otvorila i progutala ga. Izgleda da ništa ne predstavlja problem ako dovoljno jako veruješ u to. Moram da idem, u sedam ujutro treba da preplivam reku.”

“Tvoj deda je lud kao zunzara u tegli”, viknuo sam za njim.

Znao sam da smo poslednji put zajedno pili. Krivca za to ne treba tražiti u konstataciji o njegovom dedi, to nije bila uvreda i on je to znao, već zbog onoga što će se dogoditi. I čitave noći mislio sam o tome.

◊◊◊

Prošlo je trideset godina od tog dana na reci, i moje sećanje danas je više romantično nego objektivno. Međutim, pamtim da se kompletno selo sjatilo, i da su posmatrači bili načičkani po stenama u plićaku i duž obale u špaliru koji nije došao da slavi pobedu života nad smrću; pre bih rekao da je bilo obrnuto. Znao sam da ću Žoakima zateći tamo gde ih je bilo najviše. Morao sam da se probijam između tela koja su odisala nestrpljenjem i adrenalinom, a neko mi je u prolazu nešto dobacio, ali nisam uspeo da ga razumem. Moguće je da nisam ni želeo – ovde je govorio isključivo vodopad, grmljavinom koja je označavala početak stvaranja sveta; ili njegov kraj. Ako sam imao i mrvu sumnje, nešto za šta će zdrav razum da se zakači, sva moja nadanja bila su raspršena kada sam ugledao drvenu tablu pobodenu kraj obale: na njoj je bila upisana dužina od pedeset braça i natpis Žoakim je pokušao da pliva ovde. Probio sam se do njega, koji je stajao u vodi do članaka i kvasio torzo, uhvatio ga za mišicu i uneo mu se u lice.

“Prekini dok još možeš!” povikao sam koliko me je grlo nosilo. Samo se nasmejao; meni, mojoj nemoći. “Pomoći ću ti…”, izletelo mi je jer nisam znao šta bih drugo rekao. “Ako zajedno radimo kod Paulinja otplatićemo dug za pola godine!”

Bila je to velikodušna ponuda; toliko, da sam znao da će me odbiti. Otrgnuo se, s rečima zahvalan sam ti na usnama, i zaplivao grabeći nespretnim zamasima. I tada sam uradio ono zbog čega ću se zauvek kajati.

Bacio sam se u talase koji su ključali oko stenja: hladna voda opekla me je po čitavom telu, dok su mi slike protrčale kroz glavu. Čudni, usporeni prizori koji kao da nisu poticali iz mog života. Nastavio sam da se batrgam u ledenoj vodi, ne prestajući sa zamasima, ali moja nemoć bila je tolika da sam zaplakao kao dete. Jedna patika, mislim da je u pitanju bila leva, spala mi je sa stopala, na kratko izronila, i nestala pod vodom. Ako ćemo o predznacima, ovaj je svakako bio loš. U trenutku sam podigao pogled zamagljen suzama, boreći se sa vodenom stihijom i dahom koji se davio na dnu mojih pluća, kada sam, skoro na dohvat ruke, ugledao Žoakima. Činio mi se bestelesan, postavši na moje oči skoro potpuno proziran: video sam njegov krvotok, razgranatu mrežu arterija nalik delti ogromne reke, i vodene aveti, duše onih koji su se udavili ko zna kad, kako plivaju naporedo. Čovek svašta umišlja kada je pritisnut vizijom sopstvene smrti. Ali, naposletku, imamo pravo da se nadamo kada su sve druge opcije isključene.

Suprotna obala i dalje je promicala u magnovenju a brzaci, rešeni da se poigraju s nama dok im ne dosadi, odneli su nas dvadesetak braça nizvodno a da nismo stigli ni do trećine reke. Sav zvuk u trenutku je nestao, urušivši se u sebe, prepustivši nas zaglušujućoj tišini, a spasonosna obala koja je izgledala nedostižno ponovo je počela da se kreće, ali u suprotnom smeru.

Nastavio sam da zamahujem, teških i olovnih ruku, kada sam shvatio da uopšte ne moram da se trudim. Plivali smo uzvodno, i reka nas je nosila na suprotnu stranu, sve dalje od vodopada koji danas neće uzeti već prinete žrtve. Nedugo potom, osetio sam blatnjavo dno pod nogama.

Izvukli smo se na obalu i seli u plićak, a Žoakim se cerio kao da je sišao s uma. Pogledao sam preko reke, i video da se nalazimo tačno nasuprot mesta sa koga smo krenuli. Žoakim me udari po mišici: “Rekao sam ti…”

Bio sam besan i bez daha, i razmišljao, potpuno nerazumno, o izgubljenoj patici. “Budalo”, promucah pomodrelim usnama, “umalo nismo poginuli!”

Gledao me je netremice, očigledno pokušavajući da dokuči da li me je obuzeo bope, zli duh koji zaposeda tela umrlih. Kada se razuverio, Žoakim položi ruku na moje rame. “Mislio sam da si shvatio…”

Nisam kapirao o čemu je govorio. On me zagrli i prošaputa: “Amigo, pivo bi imalo drugačiji ukus da je danas bio red na nas, ali ono je bilo tek topla pišaćka.”

◊◊◊

Žoakim je dobio bicikl posle kraćeg natezanja s Paulinjovim ocem koji je, na kraju, morao da popusti pod pritiskom ljudi. Ninjo je, pak, nimalo stoički priznao da je izgubio opkladu, što je bilo u skladu s njegovom pravom prirodom, i bio je krajnje ponižen očevim batinama. A što se tiče mog prijatelja, nikada više nismo progovorili ni reč, prećutno zakleti na svetu tajnu zaborava zbog svega što se dogodilo. Držali smo demone uspavanim, ne zazivajući njihova imena naglas kada za tim nema potrebe.

Ili mislim da je tako bilo.

Nedelju dana kasnije našli smo Žoakimov bicikl na dnu litice, desetak kilometara uzvodno od sela. Potraga za njegovim telom obustavljena je nakon sedamdeset i dva časa, u roku koji su nadležni proglasili razumnim. Nisam mogao da im zamerim. Posle svega, mãe d\’água ipak je dobila žrtvu koja joj je otpočetka pripadala.

Prošlo je nekoliko meseci i, kada su razgovori dobili nove aktere a Žoakimov nestanak prestao da bude oštrica u srcu, spakovao sam ono malo stvari koje sam mogao nazvati svojim i pošao trbuhom za kruhom. I dobro mi je išlo. Ali sada, dok stojim na mestu gde se svojevremeno nalazila tabla, pomišljam da sam pobegao od nečega što smo prizvali onog dana kada smo preplivali reku. Stoga je došlo vreme za vraćanje starih dugova. Nisam imao pritužbi: za razliku od mog prijatelja, koji je one večeri stvarno vodio ljubav sa prelepom ženom – bez obzira da li je ona bila sirena ili zmija – meni je dato da raspolažem sa trideset godina života kako sam ja to želeo, iako nisam bio deo Žoakimovog ugovora sa njom.

Složio sam odeću na obližnji kamen, izbrušen poput stakla, i zagazio u vodu. Huk vodopada, pedeset braça nizvodno, podseća me na zvuk belog šuma sa hiljadu televizora. Srećom, na reci nema nikog osim mene.

Zaronio sam u ledenu vodu, pomislivši: kada sve reke poteku uzvodno, gde li ću tada isplivati?