Ivan Nešić – JEDAN NA JEDAN
(Everest Media, Beograd, 2009)
Piše: Ilija Bakić
Druga pripovedačka knjige Ivana Nešića (1964) sadrži 12 proza, u rasponu od minijature do novele i potvrđuje njegov status respektabilnog pisca fantastike srednje generacije koji je to mesto zadobio nizom priča objavljenih po periodici i antologijama odnosno prvom zbirkom „Rigor mortis“ objavljenom 1997.g. I dok je knjiga prvenac predstavila Nešića duboko uronjenog u žanrovsko, konkretno u ono što se imenuje kao moderni horor, celine iz nove knjige otkrivaju širenje horizonata interesovanja i pripovedanja; ove promene bile su, istina, vidljive i u pojedinačnim pričama ali je njihova rasutost po publikacijama delimično sakrivala ove novine koje, sada, u knjizi pokazuju da se Nešić razvijao i stasao u autora visokih potencijala i dometa. Teme koje ga interesuju mogu se i nadalje smatrati (u osnovi) delovima horor ikonografije ali je način njihovog sagledavanja produbljen pa je, sveukupno, „Jedan na jedan“ knjiga koja se može odrediti kao zbirka priča ’mračne fantastike’; koja, dakle, poznaje i žanrovsko nasleđe ali i iskustva glavnotokovske književnosti. Rečeno je vidljivo kako u širenju lepeze mesta događanja priča (od ’domaćeg’ terena do Severne i Južne Amerike) tako i (mnogo bitnije i kvalitativno značajnije) u odstupanju od žanru bitnog jednosmernog pripovedanja koje pravolinijski, najkraće i najbrže, vodi do finala. Autor, čak i kada se poigrava prepoznatljivim elementima-obrascima žanra, ne sledi ovu efikasnu šemu i dozvoljava sebi slobodnije vođenje priče što omogućava junacima da se ’predstave’ mnogo detaljnije, a to svakako danosi veću uverljivost i ubedljivost pažljivo građenih priča ispisanih živopisnim jezikom.
Sagledavanje knjige kao celine otkriva zajedničku crtu koja se može pratiti bez obzira na raznorodnost priča. Naime, Nešić uvek iznova analizira susret životne rutine i trivijalnosti (u raznim sredinama) sa događajem koji nadmaša, nadrasta svakodnevicu. Bilo da su njegovi (anti)junaci izraziti marginalci i društveni otpadnici ili da su u pitanju ljudi koji ’plivaju’ životnim tokovima (tako što se pokoravaju uticajima i dopuštaju da ih, nesposobne za otpor, matica nosi), svi oni susreću se sa silama koje nisu u stanju da shvate i u potpunosti prihvate (u najboljem slučaju će se pomiriti sa onim što ih je zadesilo). Nakon trena iskakanja iz kolotečine, život nastavlja da se dešava i nosi junake u neočekivanim smerovima ali uvek, ili najčešće, težeći da se smiri i ponovo uroni u rutinu. Čin tog odstupanja/iskliznuće/izmeštanja ravan je prosvetljenju u kome se sopstveno postojanje i trajanje (bolno) sagledavaju u svoj svojoj nesavršenosti i kratkotrajnosti.
Rečju, „Jedan na jedan“ potvrđuje Nešićev bogati talenat i sposobnost da ga kvalitativno razvija kroz uzbudljive i uznemirujuće pripovesti.
