Umela je da uhvati najveći breaker, kao da je u dosluhu sa Neptunom. Imenom Lorelaj, mogla je biti vestfalska princeza; mogla je da bude i prostitutka iz kakvog Nju Orleanskog stratišta duša – bila bi mu ista.

Posmatrao je kako njena daska od mat fiberglasa lagano ubrzava, udaljujući se u pravcu pučine. Sunce samo što nije zaronilo u okean boje indiga. Bio je kraj sezone, bio je 31. oktobar pred Sve svete, i tek je nekolicina najzagriženijih serfera uzjahivala daske.

Ugasio je cigaretu u vlažnom pesku i, samo u trenutku, prožeo ga je uznemirujući osećaj da bi se uloge mogle promeniti: da će se poigrati s njim onako kako je to činila s velikim talasom na kome se vraćala.

Uvek su mu se vraćale. Čak i kada bi im svojim ponašanjem pokazivao da više nisu potrebne; da su potrošene. Bejbi, meteorolozi za danas nisu najavili provalu oblaka i zato nemoj da mi kvariš raspoloženje.

Obrisala je kosu, a kapi vode što su se spustile niz vlasi medne boje natopile su majicu na leđima i grudima. Ispod tanke tkanine bradavice su štrčale. Imala je dojke šiparice – sportski model za brzu vožnju – ali dovoljno popaljive za partiju pristojnog gnječenja.

Obukla je šorc od isečenih farmerki i duboke bele starke. Kroz pocepane džepove guzovi su joj se prosipali kao zlatnici. Na brzinu su potrpali stvari u pletenu torbu, i ubacili serfbord na zadnje sedište kabriolet verzije Pontiac Firebird.

Otela mu je ključeve iz ruku i sela za upravljač.

„Znaš da voziš kola sa klasičnim menjačem?“

Nasmejala se; smeh joj je zvučao podrugljivo.

„Sa dvanaest godina sam vozila očev Dodge Ram po farmi. Bila sam čudo od deteta. Znaš, morala sam da sa obe noge pritiskam pedalu gasa, a brzine menjala bez kvačila, po osećaju.“

Poverovao je. Poverovao bi i da je vozila leteći tanjir na redovnoj liniji Zemlja-Vega. Mada su za njega govorili da je Hit-man čije se ime ne pojavljuje u Top of the Pops subotom uveče, on je bio samo mužjak željan dobrog preznojavanja. Aduti su vešto bili sakriveni između njenih butina.

Izašli su sa sporednog puta, uključivši se na glavni auto put br.39 za Oušnsajd. U tri trake praktično i da nije bilo vozila, tek poneka drumska krstarica u vidu Macka ili Greyhounda na dugom putu do L.A. Prebacila je menjač u četvrtu i skliznula u traku za obilaženje.

Uključio je radio, i skala se zaustavila na lokalnoj stanici KJCM. Iz zvučnika se začuše Ulice Filadelfije…
Filadelfija.

Ime ga je asociralo na prvi suton, hladnoću i oblake kišnih kapi u vazduhu. Izgledalo je nejasno, gotovo nestvarno, kao i silueta čoveka

(mete)

koji je bežao, pokušavajući da se izgubi u lavirintu malih ulica.

Zvučalo je kao prasak tridesetosmice u smiraj vlažnog, jesenjeg dana, dovoljno lošeg da bi ga upamtio kao prokleto najgori dan u svom životu. Ime tog grada bilo je pogrešno, pogrešno kao meta koja beži, kao promašaj, kao zvuk sirene patrolnih kola, kao prilike u crnim uniformama koje opkoljavaju.

Bilo je pogrešno kao kada lovac postane lovina.

Filadelfija. Imala je ukus jebenog poraza.

Privezao je pojas u času kada je brzinomer očitavao stotku.

„Želiš da živiš večno?“

„Imam nameru da umrem u krevetu“, odgovorio joj je, „i nadam se da će tvoje telo biti mrtvački pokrov preko moje izmučene malenkosti.“

„Samo sanjaj“, reče ona.

Spustio je ruku na njeno koleno. Koža joj je bila poput satenskih prekrivača. Meka i hladna. Evo jedne, pomisli on, bez nogu quarterbacka Crvenih Sokni. Auto kliznu u srednju traku, tik ispred zahuktalog Macka sa velikom Badvajzer reklamom na bokovima prikolice. Vozač dvaput pritisnu sirenu, ablendujući. Lorelaj pokaza srednjak. Sirena nalik brodskoj još jednom zapara vazduh. Ubrzo, Mack osta iza njih.

Sada su se vozili sporije, jedva preko prijatnih šezdeset, i on izvadi polietilensku kesicu iz džepa sakoa. Sagnuo se do samih kolena, izbegavajući vazdušna strujanja i vrhom kažiprsta uzeo malo belog praha. Napunio je najpre jednu, potom drugu nozdrvu. Naposletku, ostatke beličastog praha utrljao je u desni.

„Jednog dana ta stvar će te ubiti“, rekla je to kao da čita vremensku prognozu od juče; kao konstataciju.

Skrenuli su u najsporiju traku, ostavivši za sobom znak za odvajanje sa auto puta. Semova koliba, pisalo je na njemu; ispod je stajala oznaka 10 milja. Pustila je pedalu gasa i prebacila menjač u niži stepen prenosa.

„Vodim te na jedno posebno mesto“, reče ona i prođe rukom kroz kosu.

„Iznenađenje?“

„O, da“, odgovori ona. „Iznenađenje par excelence.“

* * *

Put na koji su skrenuli bio je širok koliko isposnikova creva i vijugao je kroz gustiš. Traka autoputa je ostala sa njihove desne strane. Bili su uklješteni između tamne, polegnute zmije i okeana u kome se ogledao mamurni mesec.

Firebird zaplesa zadnjim krajem na prašnjavoj podlozi, ali je ona vešto kontrirala volanom i ispravila tu jogunastu, osmocilindričnu ptičicu. Džejk se digao visoko i u dogledno vreme nije imao nameru da se spušta ispod deset hiljada metara.

Svetlost na brdu, koju je primetio nešto ranije, poticala je od lampiona okačenih iznad trema „Semove Kolibe“. Na ispucalom zemljištu ispred brvnare bilo je parkirano nekoliko bezbožno skupih automobila. Beli BMW uglancan dvostrukim slojem voska; Srebrni Duh sa usnulim vozačem na prednjem sedištu; nekoliko Mercedesa zatamnjenih stakala, čak i jedan Monster Truck na čijim su vratima bile ispisane reči POMAMNA MERI.

Prizor se polako rasplinjavao a stvarnost je poprimala groteskne oblike. Predmeti oko njega delovali su jednog trenutka isuviše blizu, da bi se već sledećeg udaljavali kao odapeti iz praćke. Isteturao je iz automobila poput pijanca, pridržavši se za vetrobran.

Ovo je bilo poput jahanja na esidu, kokain mu nije priređivao takve halucinacije.

„Izgledaš kao da si video duha.“

„Mislim da mi vožnja nije prijala, to je sve.“ Trudio se da mu glas ostane miran. Osećao je njen znam-da-to-nije-od-vožnje pogled i rešio da izbegne bujicu pitanja koja bi mogla da uslede. „Već mi je bolje.“

Sa zahvalnošću je prihvatio činjenicu da su se prizori polako izoštravali, vraćali u realnost. „Ostaću još koji minut na vazduhu.“

„Meni je hladno“, rekla je, trljajući preplanule butine. I kao da je počinjala da drhti. „Ušla bih unutra.“
Odmahnuo je rukom. Idi, idi, idi.

Lorelaj se pope trošnim stepenicama. Kukovi su joj se pomerali poput klipova mašine za lomljenje kurca. Posmatrao je kako njena figura nestaje iza debelih hrastovih vrata i trenutak kasnije iz pregrade izvadio polirani Smith & Wesson. Zatakao ga je za pojas, prekrivši ga peševima lakog sakoa. Povratio je samouverenost, bio je siguran – samo dodir hladnog čelika može da izazove takav osećaj.
Hodajući puteljkom, kao kroz atrium mortis, zaustavljao se pored parkiranih automobila, jednog po jednog, i posmatrao sa užasom kako se menjaju. Na prozorima su se otvarale rupe, uokvirene finom, paučinastom mrežom pukotina. Stakla farova su se natapala gustom, tamnocrvenom tečnošću, koja kao da je dolazila iznutra.

Vrisak ga natera da se okrene i on pogleda u pravcu buktinje koja je nenadano osvetlila nebo. Metalik plavi Volvo karavan nestajao je u plamenu, i na tren, snažni osećaj deja vu gotovo ga je vratio u stvarnost.

Nešto je smrdelo i pritom nije mislio na lomaču pored koje je prolazio, ovo je bilo drugačije; ovo je bilo uvrnuto, i moglo se osetiti u vazduhu kao nadolazeća smrt. Lampioni su se palili i gasili ritmično, skoro uspavljujuće. Potrčao je ka tremu. Pritisnuo je kvaku i gurnuo vrata.

Prostorija je bila zadimljena, ali to nisu bila isparenja običnog, duvanskog dima. Delovalo je kao teška izmaglica, poput suvog leda koji se koristi na rok koncertima. Nazirao je figure ljudi kroz tu finu zavesu koja se zgušnjavala ispod ukrštenih greda plafona. Prljave lopatice ventilatora lagano su se okretale, ali i pored toga vazduh je imao aromu težine i truleži.

I bio je hladan.

Potražio ju je pogledom. Sedela je u samom uglu, i on se probi između stolova. Prolazeći, odgurnuo je par ljudi sa dozom prezira koja mu se ocrtavala na čelu poput neonske reklame koka-kole. Seo je na stolicu, prekrstio noge i zavukao ruku – pogladivši dršku revolvera ispod sakoa sa Holivud Bulevara. Osmotrio je prostoriju, ovoga puta pažljivo, i shvatio šta mu najviše smeta.

Bila je to tišina.

Tišina, kao da se našao u orkestru od tridesetak ljudi kojima je dirigent usred kulminirajućeg cresscenda dao neočekivanu pauzu. Sedeli su za stolovima, stajali nalakćeni  na šank, ti nečujni gosti u odelima od hiljadu dolara.

„Vaš omiljeni“, prenu ga glas iz razmišljanja. „Kuća časti.“

Čovek spusti flašu Glenfidika. Nije ličio na Lojda, livrejisanog konobara iz hotela Overluk, više na tipa koji ispod šanka čuva jasenovu palicu sa natpisom „Mirotvorac“, možda čak „Jebačmajke“.

„Baš mi je drago da vas ponovo vidim, gos’n Džejk“, namignu mu ispijeno lice. „Mnooogo mi je drago.“
Nikada te nisam video prijatelju, pomisli Džejk, baš kao što se nadam da nikada više neću kročiti u ovu rupu.

„Dabome, gos’n Džejk“, reče barmen odlazeći. „Jes’ vala.“

Lorelaj se zakikota i napuni čaše viskijem od slada. Oni nazdraviše iskapivši ih do dna. Tišina, prekinuta barmenovim glasom, ponovo ih prekri.

Posle pete čaše primetio je da ne može da usredsredi pogled, i on se nagnu ka njoj, prišavši joj toliko blizu da je osetila njegov dah, miris vodice za ispiranje ustiju i previše brilijantina u kosi. Zaboravio je na staro pravilo, da beli mića ne ide uz mnogo pića, i to se, naravno, plaćalo. Prostorija se sažimala i rastezala poput harmonike.

Posmatrao je svet oko sebe, sada iz neke ludačke perspektive, dok su se lica kovitlala oko njega kao iz nekog lošeg 3D filma: mutna i nejasna. Na momente su mu bila poznata, ali ne poput starih, davno zaboravljenih školskih prijatelja čije su se crte promenile tokom godina. Ovi su podsećali na likove sa požutelih fotografija koje se mrve pod prstima. Osobe koje su okrznule vaš život, ali niste imali razlog ili želju da ih zapamtite.

Tada mu priđoše.

Muškarac srednjih godina uredno začešljane, prosede kose i devojčica dugih plavih uvojaka. Seli su za njihov sto, bez reči, i posmatrali ga.

Džejk nije mogao da odvoji pogled od njegovih očiju. Bilo je nečega u njima, nekog dubokog, konačnog spokoja od koga su mu trnci krenuli uz kičmu i proizveli lančanu reakciju spoznaje: metalik plavi Volvo; eksplozija; krici; vrata. Sve to, kao na filmskoj traci, video je u tim očima. Saznanje ga spusti, i taj nagli povratak iz belih visina nalikovao je padu sa trećeg sprata.

Pokušao je da ustane, ali je posrnuo i prihvatio se za rub stola. Flaša se prevrnu i razbi o pod. Pogled mu se zamuti.

Bila je to slučajnost, hteo je da urlikne, bila je to jebena slučajnost i ja sa tim nemam ništa. Ja sam samo povezao jebanu bombu i otkud sam mogao znati da će cela jebana porodica poželeti tog dana da se jebano provoza.

Kada se povratio, devojčica mu se osmehnula i – raspala.

Lice se otapalo poput voštane maske, otkrivajući ugljenisane ostatke mesa, a kosa joj posta paučinasta i istrošena. Plikovi su se otvarali, pucali, ispuštajući žutu tečnost. Izgledala je kao à la carte predjelo na Gulovoj trpezi.

„Ovo je moja porodica, Džejk. Suprug Martin i kćerka Sara En.“ Govorila je polako, glasom hladnijim od napuštenog groba.

Pogledao je u nju.

Nije to Lorelaj, ne ona koju je hteo da uvuče u krevet i potuca je. Ovo nije imalo desnu polovinu lica, i spržena koža joj je visila poput upotrebljene krpe. U trulim desnima klatili su se zubi. Oko je bilo staklasto i mrtvo, nalik neupotrebljenoj kuglici za fliper. Kosa joj je bila spaljena do temena, a skalp prošaran velikim, crvenim plikovima. I smrdela je, blagi Bože, smrdela je na – pregoreli roštilj.

Ovo je bila kap previše u čaši kuvanog ludila. Žamor koji je počeo da ispunjava prostoriju ličio je na škrgutanje zuba. Prilike su, poput zombija, vukle noge po valovitim daskama, hodajući ka njemu.

„Oni nikada neće ostariti, Džejk. Ti si ih ubio. Sve nas si ubio.“

Okružili su ga; njihova lica su se topila poput gumenih maski na jakom plamenu. U magnovenju je shvatio da njihova lica i jesu maske. Sada su to bile lobanje raznete iz blizine velikim kalibrom, dobrim starim Smith & Wessonom.

Iz usta mu se ote neartikulisani krik, i on se maši za sigurnost.

„Vreme je da platiš“, rekla je šapatom kroz rascvetale, crvljive usne. Revolver mu je podrhtavao u ruci.

„Ne!“ urliknuo je i povukao obarač. Metak joj je razmrskao rebro, izašao na leđa i udario u zid.

Nasmejala se sardonično, a dva zuba joj ispadoše iz vilice.

„Neka naša smrt bude zalog tvog večnog prokletstva.“

Nije se smirio ni kada je ispraznio  čitavo burence. I dalje je pritiskao obarač, a igla je jalovo udarala u već potrošene čaure praveći klik-klik-klik. Bacio je revolver i pojurio ka vratima, očekujući da će njihove mrtve ruke pokušati da ga zadrže, da će ga uhvatiti i povući u tu skupinu zombija spremnih za linč. Ništa slično se nije dogodilo: ćutali su, ti ponizni, po(lu)ustajali leševi. Skoro da je istrgao vrata iz šarki, ne zamarajući se sa zatvaranjem, i otrčao niz padinu boreći se za dah.

Vetar se podigao iznenada i za tili čas pretvorio u oluju prepunu žestine. Džejk se kretao nasuprot pomahnitaloj stihiji, pokušavajući da zaštiti nadražene oči. Podigao je okovratnik sakoa i uvukao glavu među ramena, dok se oko njega kovitlala prašina i kotrljao korov. Napravio je par teturavih koraka, više vukući stopala po tlu nego što je stvarno hodao; onda se spotakao i pao. Vetar se na tren primirio, dozvolivši mu da podigne pogled, ali ono što je ugledao smesta mu je zamrzlo krv u žilama. Neko mu požele dobrodošlicu u noćnu moru upišanog petogodišnjaka.

Džejk se uspravljao, kolena priljubljenih uz zemlju. Kao da se nalazio na ulazu u Dženet i mogao se zakleti da je Ono imalo najmanje šest stopa preko njegovih metar osamdeset. Telo je bilo golemi kaktus sa bodljama dugim poput klinova za pobijanje pragova. Umesto dugmadi, na toj zelenoj odori, pupoljci pejotla nalikovali su odsečenim usnama ljubavnika. Ruke, debele i čvornovate, završavale su se šakama od osušenih grana. Nije imalo glavu, već ogromnu bundevu narandžaste boje sa dva užarena oka i izdubljenim ustima prepunim iskeženih zuba.

Gospodar Bundeva je došao po svoje.

Nije pomišljao da beži. Bežanje je za one čiji mozak šalje bespogovorne naredbe ostatku tela. Kod Džejka ja nastupio prekid veza i noge su mu bile mrtve.

„Trick or Treat!“ naceri se Gospodar Bundeva i posegnu. Uhvatio ga je za kosu i odvojio od zemlje njegovih dvesta funti prestravljenog mesa.

Džejkove noge su klatarale u vazduhu, a krv mu se sa temena slivala niz lice i punila uši. Gospodar Bundeva ga ščepa za vrat, a drugom rukom obuhvati Džejkovu skoro skalpiranu lobanju. Okrenuo mu je glavu za 180 stepeni – krak – i povukao. Vrat je dao mlak otpor, a onda se neksus rastočio i vreme je prestalo da postoji. Stvor odbaci Džejkovu glavu i ova se uz tup zvuk otkotrlja u šipražje. Ali to nije bio kraj njegove noćne more, ona je tek počinjala.

Gospodar Bundeva je vršio transplataciju.

Posadio mu je na vrat veliku narandžastu glavu, sa dva šuplja oka i trouglastim nosem. Usta, izrezana u cik-cak, skaradno su se osmehivala. Ono što je nekada bilo Džejk, opipa rukama svoju novu glavu.

Ona se završavala sasušenom peteljkom.