Hladnoća je prožimala Borisovo telo. On je došao u ovu hladnu zemlju da bi istraživao delfine, koji su ranije živeli ovde, u blizini zaliva, ali više ih nema.

Jedva je uspeo da pomeri velika teška vrata gostionice. Čuo je kako sneg škripi pod njima. Osetio kako mu lice preplavljuje topao vazduh, zajedno sa mirisom  kuvanog krompira. Glad mu je još više grebala stomak.

Debela žena je stajala na sredini prostorije. Izgledalo je kao da se parket savio pod njenom težinom. “Ko ste vi?” neljubazno je pitala, oporim glasom.

“Hteo bih da iznajmim sobu na više dana.” Video je kako su joj se jasno urezane crte lica blago promenile. “Koliko?” zapitala je malo ljubaznije.

“Deset.. možda dve nedelje.”

Gledala ga je sumnjičavo nekoliko trenutaka, a onda, skoro se derući, rekla: “Dođite zamnom.”

Boris je obavio sve formalnosti što je brže mogao, jer ga je glad ispunjavala bolom.

Kafana u dnu gostionice je bila gotovo prazna. Seo je u neudobnu stolicu pored bubnjare iz koje je izbijao vreo vazduh, a na stolu se već pušio krompir preko koga se topio kajmak. Nije mogao da čeka da se ohladi. Halapljivo je gutao ogromne, vrele zalogaje.

“Zašto ste ovde?” pitao je dubok glas, koji je dopirao iz ugla. Boris je bez okretanja zadubljen u svoj tanjir odgovorio: “Istražujem delfine” rekao je brzo, dok je pokušavao u ustima da ohladi krompir.

“Delfini su otišli”, rekao je glas, skoro se podsmevajući.

“Ja sam…. naučnik… treba da ispitam… gde su otišli.” Govorio je isprekidano jer mu je krompir goreo gornje nepce. Bol i prijatnost smenjivale su se u njegovim ustima, ispunjavajući ga nemirom.

“Nećete ih naći.” Rekao je čovek.

Boris ga je pogledao nervozno. U smežurano tamno lice bile su usečene najtamnije oči koje je Boris ikada video. Debela jakna u kojoj je nestalo malo žgoljavo telo, bila je iscepana i prljava, a ispod nje su se videle samo velike crne, gumene čizme.

“Zašto to kažete?”, pitao je Boris mljackajući krompir.

“Zato što znam.” Rekao je čovek jedva pomerajući usta.

“Otkud znate?”

“Znam. Ja sam ribar.”

“Pokažite mi gde su otišli.”

“Zašto bih?”

“Zato što ću vam dobro platiti.” rekao je Boris nesigurno. Pitao se da li je ono malo para koje je dobio za istraživanje dovoljno za ove ljude, koji žive daleko od sveta u kome pare znače sve.

Čovek je nepokretno gledao u Borisa. Crne oči zaigrale su na mrtvom licu “Dobro”, rekao je.

* * *

Ujutru je Boris sa starog, oronulog brodića gledao kako sunce nesigurno izranja iz ledene vode. Odraz koji je ostavljalo bio je zaslepljujući. Boris se smrzavao.

“Kada su otišli?” pitao je ribara, koji je odsutno gledao u pučinu.

Ribar je duboko uzdahnuo: “Prvo su krenuli lednici”, rekao je sa tugom u glasu: “Voda je postala hladnija, a morske struje su promenile svoje putanje.” Sve vreme je gledao u vodu, kao da je u njoj bilo zapisano ono što govori: “Bilo im je previše hladno. Mnogi su uginuli…” govorio je ribar sa gorčinom u glasu.

“Kako znate kuda su otišli?” pitao je Boris, zapisujući nešto u svoju malu, razlistalu svesku. Prsti su mu se smrzavali.

“Pratio sam ih… Jednog od njih…” nastala je zaglušujuća tišina, koju su prekinuli Borisovi zubi, koji su počeli nekontrolisano da cvokoću. Ribar se trgnuo: “Da. Ne znam tačno gde su otišli. Taj delfin je uginuo…”  Boris je jedva osećao svoje prste.

Ribar ga je pogledao: “Ranije je ovde bilo toplije, a ovako će uskoro biti svugde. Zašto ovo istražujete?”

“Da bi mogli da iskoristimo to znanje i što lakše preživimo ledeno doba”, procvokotao je Boris, davno naučenu rečenicu.

“Ha… Uvek da iskoristimo. Ne ide to baš tako. Zar niste to do sad shvatili. Vi ste naučnik, ali ne znate ništa. Svet u ovim morima je daleko veći od onog koji vi vidite. Napravili ste robote da se brinu o zagađivanju. Da oni brinu o planeti! Napravili ste biznis od zagađivanja planete, a sada ga pravite od navodnog saniranja planete”, rekao je ribar.

“Ne, ne, ne. Sada imamo drugu taktiku. Sada..”

“Sada je kasno!” rekao je ribar.

“Nije! Ljudi će preživeti. Ne može svet tek tako da nestane!”

“Svet da nestane?! Ko je pričao o svetu. Ljudi će da nestanu. Problem i jeste što ljudi misle da su ceo svet”, rekao je ribar, više za sebe.

Nešto je udarilo o njihov brodić i prekinulo njihovu priču i Borisovo cvokotanje. On je osetio kako mu se telo zagreva od straha. Još jedan udarac i još jedan…