Zoran Živković: FANTASTIČNA BIBLIOTEKA
Razgovor vodio: Aleksa Đukanović
Aleksa Đukanović: Upravo je objavljeno japansko izdanje Vaše Biblioteke. To je ujedno 31. izdanje ovog mozaičkog romana. Deset ih je objavljeno na srpskom jeziku, a 21 u prevodu. Uskoro se očekuju nova strana izdanja…
Zoran Živković: Biblioteka je moja najprevođenija knjiga. Dvadeset jedno strano izdanje izišlo je u 14 zemalja na 13 jezika: u SAD (4 izdanja), Portugaliji (3), Turskoj (3), Engleskoj (1), Nemačkoj (1), Italiji (1), Španiji (1), Danskoj (1), Južnoj Koreji (1), Saudijskoj Arabiji (1), Poljskoj (1), Sloveniji (1), Hrvatskoj (1) i Japanu (1). Da ovaj razgovor vodimo početkom maja, bila bi još 3 strana izdanja Biblioteke. Tokom naredna tri meseca ova knjiga pojaviće se prvi put na grčkom i mađarskom, a četvrti put na portugalskom.
AĐ: Biblioteka je stara knjiga. Postoji već 20 godina, a strani izdavači i dalje se postojano zanimaju za nju: samo u prvih pet meseci 2023. izaći će, kao što ste rekli, čak četiri nova izdanja. Ovo je tim neobičnije, imajući u vidu da savremena izdavačka industrija gaji kult nove knjige. Minuli rad pisaca kao da se ne računa, svi očekuju da vide „šta nam novo spremaju“. Kako razumete ovaj paradoks?
ZŽ: Paradoks je samo prividan. Biblioteka je prošla kroz vremensko sito istorije književnosti, znamenite po tome što brzo i lako zaboravlja. Godine 2002, kada se izvorno pojavio moj mozaički roman, u Srbiji je objavljeno oko 150 proznih knjiga. Tri godine kasnije govorilo se još samo o 4–5 njih, sve druge potonule su u zaborav; posle 5 godina iznad zaborava ostale su tek jedna ili dve. Ako prođe taj poslednji filter, knjiga ulazi u zonu koju neki nazivaju „evergrin“, drugi „savremena klasika“. Tu više ne važe uobičajeni uzusi industrije knjige. I staro je novo ako ga čitaoci neposustalo traže.
AĐ: Biblioteka je blesnula bezmalo odmah čim se pojavila. Nije, doduše, dobila baš nijedno domaće priznanje, ali zato joj je pripala „Svetska nagrada za fantastiku“ već 2003. godine.
ZŽ: Iako nosi atribut „svetska“, ova nagrada zapravo je američka. Od pisaca koji potiču izvan engleskog govornog područja pre mene su je dobili samo Horhe Luis Borhes i Patrik Ziskind. (Ja sam, inače, jedan od samo dva srpska autora kojima je pripalo neko američko književno priznanje. Pre mene Danilo Kiš dobio je jednu od nagrada američkog PEN centra). Žiri mi je nagradu dodelio jednoglasno, a konkurenti u kategoriji kratkog romana bili su mi tada vodeći američki pisci fantastike, među njima i Nil Gejmen.
AĐ: U svemu je udela imalo i veoma posebno izdanje u kome se Vaša Biblioteka prvi put pojavila na engleskom jeziku.
ZŽ: Da, bilo je to u svemu izuzetno izdanje. Biblioteka je izišla u trećem broju veoma zapažene antologije Levijatan. Knjiga ima šest delova po uzoru na broj poglavlja u Biblioteci, a svaki deo počinje po jednim poglavljem mog mozaičkog romana. Prilozi ostalih autora – vodećih imena svetske fantastike – varijacije su, u manjoj ili većoj meri, mojih priča.
AĐ: Ovdašnji književni „establišment“ i dalje potpuno zanemaruje Biblioteku, pretvara se da uopšte ne postoji, uprkos uspesima koje postiže širom sveta. U nekim zemljama zbilja je na izvanrednom glasu. U Portugalu, na primer…
ZŽ: Nije samo moja Biblioteka u raskoraku s književnim establišmentom. Isto važi i za sva ostala moja prozna dela. Najjednostavnije objašnjenje jeste da se ja ne uklapam u već dugo važeći kanon srpske književnosti. Ne bavim se temama iz nacionalne istorije. Mogu ja šta hoću da postignem u svetu, ali bez istorije ovde me niko neće ozbiljno shvatiti. Tako imamo sasvim neprirodnu situaciju da je upravo moja Biblioteka uvršćena u obaveznu srednjoškolsku lektiru u Portugaliji, dok bi ovde oni koji odlučuju o tome šta će srpski učenici čitati smatrali da niste pri sebi ako biste im predložili da se povedu za primerom svojih portugalskih kolega.
Recepcija Biblioteke u Portugalu zbilja je izuzetna. Kada je pre neku godinu vlada ove zemlje pokrenula hvale vredan projekat podrške čitanju, pa je počela jednom mesečno da preporučuje građanstvu po pet knjiga koje svakako valja pročitati, Biblioteka se našla već u drugom izboru. Predstojećim izlaskom četvrtog izdanja Biblioteke kod novog izdavača (Grupo Narativa) počinje objavljivanje mojih sabranih dela na portugalskom. (Isto je i u Japanu: Serindo Šobo Bibliotekom trasira put svim mojim ostalim proznim knjigama.)
AĐ: Biblioteka je sjajno primljena i u arapskom svetu…
ZŽ: To je bilo pravo otkrovenje za mene. Bezmalo ništa nisam znao o arapskim ljubiteljima knjige kad sam potpisao ugovor za saudijsko izdanje Biblioteke. Počeo sam da ih upoznajem zahvaljujući platformi GoodReads i servisu Google Translate. Našao sam na stotine i stotine komentara o svoje dve knjige (uz Biblioteku pojavilo se, u Iraku, i piratsko izdanje Dvanaest zbirki), koji su mi otkrili veoma pronicljive, senzibilne, produhovljene čitaoce iz niza arapskih zemalja. Moje priče kao da su pogodile neku naročito osetljivu tačku u mnogima među njima, pa otuda, sasvim neočekivano, pregršt odličnih ocena.
AĐ: Pa ipak, kao da se istorija ponavlja. Dve decenije posle pojave Biblioteke, Vaš novi roman Bela soba postiže uspeh u inostranstvu, dok ovde prolazi sasvim nezapaženo. Nema ga u konkurenciji ni za jednu domaću književnu nagradu, gotovo da nema ni prikaza ovog dela, kao da uopšte nije objavljeno. U isto vreme, američko izdanje ove knjige nadahnulo je Majkla Dirdu, uglednog književnog kritičara „Vašington posta“, da Vas preporuči za Nobelovu nagradu, a u narednim mesecima izdanja Bele sobe izaći će u Portugalu, Italiji, Turskoj, Sloveniji…
ZŽ: Ja, naravno, više neću biti tu kroz dvadeset godina, ali zato ćete Vi, kao mlad čovek, doživeti da vidite šta je ovoga puta prošlo kroz sito istorije književnosti – ono što se 2023. ovenčalo domaćim nagradama ili ono čemu nikakve nagrade nisu bile neophodne da bi ostalo iznad okeana zaborava.
