Nebojša Petković

Podelite sadržaj:

INTERVJU POVODOM ROMANA ČUVAR GRADA

Razgovor vodio: Dragoljub Igrošanac

Nebojša Petković

Upravo je u izdanju Strahora objavljen Čuvar grada, novi roman Nebojše Petkovića (46), pisca fantastike najpoznatijeg po distopijskoj trilogiji „Poslednji grad“, u kojoj je opisan svet sutrašnjice nuklearnim holokaustom gurnut u srednji vek. Za razliku od pomenute trilogije gde je srednjovekovni model života i društva posledica potpune devastacije sveta sutrašnjice, radnja novog Petkovićevog romana smeštena je doslovno u prošlost, u istorijsku epohu poznog srednjeg veka, i prestonicu Despota Stefana Lazarevića – ali uz primese natprirodnog i tajanstvenog.

Sa Petkovićem razgovaramo kako je došlo do objavljivanja romana Čuvar grada, kakvu priču nam donosi to ostvarenje, kakav je autorov lični odnos prema obradi istorijskih tema u književnim delima, postoje li dodirne tačke sa pomenutom trilogijom i u kojoj meri je u romanu osetan uticaj autorovog profesionalnog bavljenja arhitekturom.

Dragoljub Igrošanac: Činjenica je da potraga za izdavačem najčešće predstavljala mukotrpan, dugotrajan i neizvestan proces kako za neafirmisane pisce tako i za pisce sa značajnijim proznim opusom. Ipak, u tvom slučaju desilo se nešto što u potpunosti odudara od ovog uobičajenog puta. Kada je roman Čuvar grada u pitanju, izdavač je, zapravo, pronašao autora. Možeš li nam otkriti, kako je došlo do objavljivanja tog ostvarenja?

Nebojša Petković: Sedeli smo u kafani Durmitor na Novom Beogradu i uz klopu i piće veselo razglabali na raznorazne teme, kada me je Tešić, uozbiljivši se na trenutak, upitao da li bih napisao nešto za Strahor. U stvari, pitao me je da li radim na nekom novom rukopisu i da li bih voleo da ga objavim kod njega. U to vreme priča sa mojim dotadašnjim izdavačem već je bila završena, a ja sam tavorio između odavno napisanog i ideja koje će možda, a možda i neće, jednom ugledati svetlost dana. Naravno da sam bio oduševljen ponudom i, ponesen tim osećanjem, izdeklamovao sam jednu od tih ideja svom prijatelju i iskusnijem kolegi. Bila je to (i još uvek je) ambiciozna zamisao višetomnog epskofantastičnog narativa.

„Hmm…“, promrmljao je „a imaš li nešto istorijsko?“

Odmah mi je bilo jasno da priča koja je u mojoj glavi vrlo dopadljivo kombinovala klasičnu epsku i neke elemente urbane fantastike, izmišljen i poznat univerzum, nije ostavila bogzna kakav utisak na Acu.

„Dobro“, rekoh, ne predajući se tako lako pred ponuđenom prilikom, „možda imam nešto što bi te zanimalo.“

DI: Da li ti je bilo teško da odgovoriš na zadatu temu?

NP: Nisam folirao. Kao što rekoh, preda mnom je bilo mnogo priča koje su ili bile započete ili makar samo donekle formirane u mislima i imao sam nameru da se posvetim svakoj od njih kada za to dođe vreme. E pa, jedna od tih zaista se ticala konkretnog istorijskog perioda.

DI: U poslednje vreme sve češće smo svedoci da se istorijske teme koriste kao okosnice u proznim delima fantastike. Kakav je tvoj stav prema korišćenju autentičnih istorijskih ličnosti  i događaja u te svrhe? Da li postoji mera dobrog ukusa i u tome kako se ophodimo i na koji način koristimo istorijske resurse tokom pisanja dela fantastike?

NP: Moram da napomenem kako u pisanju nisam sklon istoriji kao prevashodnoj temi. Obrada nekog istorijskog perioda zahteva ozbiljno istraživanje i pažljivu selekciju jezika, što su sve ograničavajući faktori, koliko god prošlost sama po sebi bila inspirativna. Takođe, tu je i moj odnos prema korišćenju poznatih istorijskih ličnosti kao glavnih aktera romana, što često predstavlja klizav teren. Sem konkretne istoriografije, koja se mora poznavati čak i kod alternativne istorije (moramo da znamo šta je bilo, ukoliko želimo da predstavimo šta bi umesto toga moglo da bude), potrebno je ući u lik iz konteksta konkretnog doba, a ne ovog savremenog – motivi, uverenja i postupci takvih ličnosti dramatično se razlikuju od onih naših savremenika. Stoga je karakterizacija poznate istorijske ličnosti veoma zahtevan postupak – morate da plovite između poznatih činjenica i pokušaja da tom liku udahnete autentičnost i mogućnost poistovećivanja sa njim. Istorijska slika vladara, svetitelja, filozofa, što se ide dalje u prošlost, umnogome je ikonizovana i pokušaj sažimanja te ikoničnosti i ljudskosti, kakvu bi razumeo savremeni čovek, često znači određenu desakralizaciju, pa čak i karikaturalizaciju. Iz tog razloga sam se u ovom slučaju opredelio za jedan drugačiji pristup.

Ono što sam imao na umu bila je gruba skica priče u to vreme i ticala se jedne od mojih omiljenih ličnosti iz naše istorije i jednog od najzanimljivijih perioda iz prošlosti mog grada – despota Stefana Lazarevića i njegovog Beograda.

ČUVAR GRADA

DI: Koja je bila tvoja ideja vodilja kada si počeo da pišeš roman, čija je radnja smeštena u Beograd s početka 15. veka? Kakvu priču si želeo da ispričaš i kako je tekao sam proces pisanja?

NP: Dakle, razmišljao sam, kako bi bilo da Beograd iz hiljadu četiristo i neke, koji je procvetao pod genijem sina Svetog kneza Lazara, i samog svetitelja, pesnika i ratnika, u njegovom odsustvu, pretvorim u poprište misterioznih ubistava nadnaravne prirode. To i ideja da će se njima baviti običan čovek nepoznat istoriji, bivši kapetan gradske straže koji se i ne odlikuje preteranim idealizmom i podrazumevanim vrlinama (neko sa kim bismo mogli da se poistovetimo), bilo je sve što sam imao u tom trenutku. Naravno, kada sam jednom počeo ozbiljno da promišljam ovu temu, ideje su dolazile, nadopunjavale osnovni narativ, slagale se u mozaik kompleksnosti kakav jedno žanrovsko delo zahteva. Kako mi je istorija bila milje, nisam se lišio njenih prednosti i ozbiljno sam se bacio na istraživanje perioda da bih priči podario verodostojnost i iskoristio činjenice za kulise. Uz to, učinio sam i jedan kuriozitet i u te autohtone istorijske okvire ubacio nešto što pripada svetu popularne (fantastične) kulture.

Priča je nastajala dugo, ponešto stoga što sam želeo da bude temeljna, a ponešto i zbog moje lenjosti, ali je nedavno privedena kraju i uzevši sve njene elemente u obzir, mogu da kažem da sam veoma zadovoljan. Ostaje da se vidi da li će to biti i njeni budući čitaoci.

DI: Ono što mi upada u oči jeste naziv romana – Čuvar grada. Tvoja postapokaliptička trilogija, kojom si se otisnuo u svet pisaca, naslovljena je kao „Poslednji grad“. Možeš li nam otkriti kako je motiv grada dospeo i u naziv novog romana? Da li je u pitanju namera ili slučajnost?

Laku noć, Punpune

NP: Dok sam je pisao, razmišljao sam, a i sada to činim, koliko ova priča, iako nema direktne veze sa mojom prvom trilogijom, ima zajedničko sa „Poslednjim gradom“. Sem pojma grada kojim se, čini se, opsesivno bavim (što je i objašnjivo mojom arhitektonskom strukom), reklo bi se da nema ništa. Kad dublje zagrebemo, taj grad je Beograd i, iako se odrednica poslednji ne odnosi na njega, u svom prvencu on (Beli grad) zauzima značajno mesto. U oba romana Beograd je ono što danas nazivamo Kalemegdanom ili pravom kolevkom savremenog megalopolisa. „Poslednji grad“ opisuje njegov kraj i svođenje na nukleus iz koga se razvio, a Čuvar grada govori o početku; u troknjižju njegova suština simbolizuje pad, a u Čuvaru grada uzdizanje; u trilogiji je stanište zla, a u Čuvaru dobra koje mora biti odbranjeno i sačuvano od zla. U oba ostvarenja postoji Stefanova citadela i dok u jednom nju nastanjuju sile mraka, u drugom je ona dom svetog domaćina koja tim silama treba da odoli. Možda je sve bilo podsvesno, jer kada sam priču osmišljavao nisam ovo jasno video, ali je nedvosmislena poveznica tu i vrlo je jasna.

Ne bih voleo da se ona protumači onom poznatom mišlju da pojedini autori uvek pišu jednu te istu knjigu, ali se ideja o večitim motivima ne može u potpunosti izbeći. U svakom slučaju, knjiga je sada tu da se o svim ovim stvarima sudi na osnovu čitalačkog iskustva i senzibiliteta, ali se iskreno nadam da će tim budućim sudijama ona najpre doneti uživanje, barem koliko je meni njeno pisanje.

Čuvar grada - Nebojša Petković
ČUVAR GRADA – Nebojša Petković