U kulturnom dodatku dnevnog lista Politika, u subotu 16. januara 2010. godine, objavljen je intervju sa autorkom romana “Dorkasi”, Mirjanom Detelić. Intervju je vodila Marina Vuličević, a tekst naslovljen kao “Svi smo mi deca Atlantisa” prenosimo u celosti:
Svi smo mi deca Atlantisa
Pre pet-šest godina u šali sam jednom prijatelju ponudila da, za opkladu, napišem kvazinaučni rad u kojem će sve biti čista izmišljotina, ali koji niko neće moći da prepozna kao bilo šta drugo osim čiste nauke, kaže Mirjana Detelić o nastanku svog romana “Dorkasi”
Ostvariti faustovski san, otisnuti se u opasna ezoterijska saznanja i onostrano, saznati tajnu vremena i prelaziti iz epohe u epohu skokom gazele, učestvovati u povesti, od antike, preko Vizantije, do Prvog svetskog rata, (čak do “sudbonosne” 2012), posedovati kamen mudrosti – sve to i te kako ima svoju cenu u prokletstvu nepripadanja ni čoveku ni Bogu.
O tim tajnama, koje odvajkada zaokupljaju čoveka, govori roman Mirjane Detelić “Dorkasi, Legenda o nestanku”, koji je objavljen u beogradskoj izdavačkoj kući “Tardis”. Doktor književnih nauka Mirjana Detelić naučni je savetnik Balkanološkog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti, autorka kapitalnog leksikona “Epski gradovi”, kao i još dve knjige o gradovima, CD-a “Hrišćanski i muslimanski gradovi u srpsko-hrvatskoj usmenoj epici” (2004) i “Beli grad: epska formulai slovenski toponim” (2006), koji je nastao u saradnji sa Marijom Ilić.
Poetikom narodne književnosti Mirjana Detelić se bavi već 30 godina.
U romanu “Dorkasi, Legenda o nestanku”, koji pripada žanru fantastike, lako se može prepoznati autor leksikona “Epski gradovi”; junaci žive i putuju gradovima Levanta, zatim u Dubrovniku, Kotoru, Beogradu. Da li se kao naučnik oseća nadmoćno u romanesknoj slobodnoj vremensko-prostornoj igri?
– Zapravo i jesu “Dorkasi” moja potreba da iskoristim restlove dugogodišnjeg rada ne samo na “Leksikonu””, i još dve knjige o gradovima koje su se pojavile pre njega. Ali nadmoćno ne mogu da se osećam nigde. Svaka forma je novi izazov koji povlači nova iskušenja i nove potrebe za učenjem. Da bih u svojoj oblasti mogla da pišem u razumnoj meri dobre radove, morala sam da naučim mnogo različitih stvari iz istorije, uporedne religije, etnologije, arheologije, antropologije, geografije, folkloristike, lingvistike i verovatno još ponečega što mi sad ne pada na pamet. Pojava interdisciplinarnih studija nije izašla iz nečije odluke da se to desi, već kao potreba da se jednim terminom obeleži sve ovo što sam sada nabrojala. Gradovi su u tom smislu poseban izazov, jer podrazumevaju sve to i još više – kaže naša sagovornica.
Levant je, kako kaže, njena lična ljubav od momenta kada je prvi put ugledala sirijsku pustinju, i kada je stala nogom na posvećeno tle Martume, koje je opisano u knjizi.
– To je bio moj jedini kontakt sa prisustvom živog Boga i, ako budem imala sreće, u poslednjem svesnom času svog života setiću se njega sa istom žestinom sa kojom ga pamtim i sada, dvanaest godina kasnije. Otuda je povod da napišem “Dorkase” imao anegdotski karakter. Pre pet-šest godina u šali sam jednom prijatelju ponudila da, za opkladu, napišem kvazinaučni rad u kojem će sve biti čista izmišljotina, ali koji niko neće moći da prepozna kao bilo šta drugo osim čiste nauke. To je bilo rečeno u šali, ali me je kasnije kopkalo da li bih stvarno mogla to da uradim da je moj drug prihvatio opkladu. I tako je počelo. Da bi izmišljotina bila ubedljiva, u njoj mora biti elemenata prave nauke i to na svim nivoima: u tekstu, u činjenicama, u citiranoj literaturi, u izgradnji istorijskog konteksta. Meni je najlakše bilo da krenem od antike jer je tu već postojala teorija o “homeru” kao zajedničkoj imenici, koja postaje lično ime samo u slučaju izvanrednog pojedinca (kao što su Isusa apostoli zvali Učitelju). Svako ko je završio makar i najmanju školu, čuo je za Homera, a većina i za Hirona, kentaura koji je bio Ahilov učitelj. Kentaure je u principu lako zamisliti kao realizovanu jezičku metaforu – konjanik “srastao sa konjem”, pa i to se odmah prepoznaje na nekom nivou. Te dve verovatne stvari čine da i treća, potpuno izmišljena, deluje verovatno – i to je to: publika ne voli da saznaje, već da prepoznaje. Dorkasi, naravno, nikad nisu postojali i od početka do kraja su moja čista izmišljotina, objašnjava naša sagovornica.
Kao glavno pitanje koje ovaj roman postavlja, autorka izdvaja pitanje besmrtnosti. Dorkasi su preko reda “uskočili” u nju, što je sa stanovišta kosmičkog poretka neetički, te im se nije ostvarila želja da uživaju punu slobodu u drugom svetu. Našli su se zarobljeni u materijalnom obliku, vezani za svet koji su želeli da napuste, i najveći problem im je bio kako da ispune vreme svog beskrajnog postojanja.
– Za polaznu osnovu mi je poslužila priča o kumanskoj sibili koja je od bogova tražila i dobila besmrtnost, ali je zaboravila da uz to zatraži i večnu mladost. Tokom vekova ljudima koji su dolazili da je vide – na pitanje šta bi najviše volela, odgovarala je: “Da umrem!”. Jedino što je dorkasima pomoglo da ne skrenu s uma bilo je proživljavanje velikog broja pojedinačnih, kratkih ljudskih, života u svoj njihovoj raznovrsnosti. Pa čak ni to nije bilo potpuna garancija da u nekom trenutku neće pasti u duboku depresiju i poželeti da umru. Sve u svemu, i ja sam bila iznenađena kad sam shvatila da lično traganje za besmrtnošću smatram ogrešenjem o etiku. Po mom mišljenju, najveće ogrešenje o etiku jeste sticanje prednosti na tuđ račun. Veliko znanje povlači veliku odgovornost. Ako ste u nedostižnoj prednosti nad drugima i rešite da to što imate ne delite ni sa kim, već ga ostavite samo za sebe, ljudskim zakonima svakako možete izmaći, ali božanskim nikad. To je poruka koju šalju i usmene balade svih naroda, naročito naše, te mora biti da smo svi mi deca nekog Atalantisa, izgubljenog u vremenu i prostoru – kaže Mirjana Detelić.
Pitanje Boga predstavlja glavnu ideju u poslednjoj priči ovog dela, o Atlantidi.
– Za mene je Atlantida stvarno mogla biti i u afričkom unutrašnjem moru, i mogla je biti grad koji je osnovalo živo božanstvo da bi napravilo eksperiment sa živim ljudima. Ono što je bitno jeste da ljudi koji žive pored živog Boga ne postaju bolji, već razmaženi, i da Bog ljude zapravo ne vidi, jer ga od njih zanima samo eksperimentalni kontekst u koji ih stavlja, kao što laboranti stavljaju miševe i pacove u lavirint i naučno procenjuju njihove reakcije na različite zadatke i draži – dodaje autorka.
U priči o opasnoj potrazi za besmrtnošću utešno je to što kraja zapravo nema, kao i to da je naša sagovornica upravo dovršila “prvu ruku” nastavka “Dorkasa”, u kojem tajna i seme stanovnika Atlantide preživljavaju svaku propast.
– Nema kraja, ni u univerzumu ni u našem svetu, pa ne sme ni kod dorkasa biti: kraj jednih obično bude početak drugih – smatra naša sagovornica.
Pre pet-šest godina u šali sam jednom prijatelju ponudila da, za opkladu, napišem kvazinaučni rad u kojem će sve biti čista izmišljotina, ali koji niko neće moći da prepozna kao bilo šta drugo osim čiste nauke, kaže Mirjana Detelić o nastanku svog romana “Dorkasi” 
