Intervju sa Gluhovskim u Večernjim novostima

Podelite sadržaj:

U današnjem izdanju Večernjih novosti objavljen je ekskluzivni intervju sa ruskim piscem Dmitrijem Gluhovskim, čiji je roman o postapokalipsi “Metro 2033” nedavno objavio Grafički atelje “Dereta”. Intervju koji je potpisao Bane Đorđević prenosimo u celosti:

 

Apokalipsa na ruski način

Dmitrij Gluhovski: Metro 2033GODINA je 2033. Čovečanstvo je gotovo u potpunosti uništeno. Moskva je pretvorena u avetinjski grad – kontaminiran radijacijom i nastanjen čudovištima. Malobrojni preživeli ljudi kriju se u moskovskom metrou – najvećem protivatomskom skloništu na zemlji. Njegove stanice pretvorene su u gradove- države, a u tunelima caruje tama i obitava užas.

Naviknuti na američka i britanska remek-dela horora i naučne fantastike, zaboravili smo da se i Rusi majstorski snalaze na ovom polju. Tridesetogodišnji pisac Dmitrij Gluhovski napisao je vrhunski roman koji se zove “Metro 2033” (kod nas objavio Grafički atelje “Dereta”, u prevodu Snežane Kondić), svojevrsnu antiutopiju za 21. vek, koji je “zapalio” rusku publiku, a požar se širi do Holivuda. Gluhovski je poglavlja romana najpre objavljivao na Internetu, a zatim je sve stavio u korice i dostigao i za Rusiju fantastičan tiraž od 500.000 primeraka.

U ekskluzivnom intervjuu za “Večernje novosti”, Gluhovski kaže da je fantastika bezuslovno jedan od žanrova koji su u ekspanziji u današnjoj Rusiji.

– Čini mi se da je to logično: što je život teži, veća je potreba da se pobegne iz sopstvenog sveta, kako bi se čovek udaljio i sakrio u izmišljenoj realnosti. U doba ekonomske krize, razumljivo je da je želja da se pobegne i zaroni u fantastične svetove jača nego inače. Mi imamo jaku tradiciju fantastike u književnosti. U Rusiji je, naročito u SSSR-u, fantastika uvek bila nešto više od same teme: alegorija, dvosmislena priča sa skrivenim smislom – priča Gluhovski.

* Koji su vaši omiljeni pisci ovog žanra i da li vas porede sa Orvelom?

– Među sovjetskim i ruskim fantastima, volim, naravno, Strugacke – ali to nije ništa neobično, njih svi vole. Pre svega zato što je njima pošlo za rukom da naprave iskorak iz žanrovskih okvira i da postanu deo “velike književnosti”. Ja, u suštini, ne bih voleo da me smatraju fantastom – uz tu kvalifikaciju nužno ide i bezuslovna neozbiljnost. Fantastika kao žanr jednostavno daje veću slobodu, u njemu nema potrebe za činjeničnim dokazivanjem sopstvenih fantazija ili razmišljanja na naučnoj osnovi. Da li me porede sa Orvelom? Zaista ne znam. Ali “Metro 2033” sasvim sigurno nije običan SF roman, surov i besmislen, to je višeslojna knjiga, dvosmislena, možda i trosmislena. Treba je doživeti kao antiutopiju – ali ona je svakako još ponešto.

* Zašto ste izabrali moskovski metro za mesto radnje?

– Sve govori u prilog tome da je metro trebalo da bude i mesto dešavanja radnje i glavni junak ovog romana. Moskovski metro svakodnevno koriste milioni ljudi. To je najveće sovjetsko svetsko čudo, najveličanstvenija građevina veka, spomenik svim epohama naše države za poslednjih 70 godina. I pri tom, metro je najveće protivatomsko sklonište na zemlji. I ako sutra dođe do rata, on će svakako biti ta Nojeva barka u kojoj će Moskovljani da prežive apokalipsu. Tu su i lični razlozi: ja sam u moskovskom metrou od svoje desete godine. Svakodnevno sam se vozio po sat vremena u jednom pravcu – do kraja školovanja. I glavni junak knjige ponavlja moju svakodnevnu maršrutu – od stanice VDNH gde žive moji roditelji, do Arbatske, gde se nalazi moja škola.

* Koliko je novi dašak Hladnog rata, koji smo svi mogli da osetimo poslednjih godina, uticao na nastanak ove knjige?

– Dok sam išao u vrtić TV program je bio prepun komentara na Reganove “Zvezdane ratove” i program Strategic Defense Initiative u naoružanju satelita nuklearnim raketama. Da li je to mogao biti uzrok traume iz detinjstva? Naravno da je mogao (smeh). Ali danas, nakon raspada SSSR-a, posle formalnog završetka Hladnog rata, opasnost od nuklearnog rata – koliko god to bilo paradoksalno – nije manja nego u vreme Brežnjeva. Novosti o isprobavanju novih strateških raketa kod nas u Rusiji pune vesti gotovo svake nedelje. A za sve to vreme (nešto malo manje od kada je došao Obama, ali zato neuporedivo više u vreme Buša) razmatrani su planovi SAD o razmeštanju protivraketnog štita na samoj granici sa Rusijom. Šta je to, ako nije nova trka u naoružanju? A ni odnosi Rusije i Zapada nisu nimalo bolji, barem sudeći po tonu političara, nego što su bili u vreme SSSR i Gorbačova. Zahvaljujem vladama Rusije, SAD i Velike Britanije! One su moju knjigu učinile aktuelnom.

* Zbog čega je apokalipsa ponovo postala aktuelna tema, a antiutopija popularan kniževni žanr? Da li imamo razloga za strah?

– Mislim da je na ovoj granici vekova, a samim tim i na granici milenijuma, ljudska sumnjičavost izraženija nego ikada. Uporedo sa kalendarskim vraćanjem na nule,
ljudi očekuju i resetovanje istorije. Tako je bilo i početkom dvadesetog veka, uoči drugog milenijuma. U vazduhu se može osetiti neka napetost, kojoj je ekonomska kriza samo dodatno dolivanje ulja na vatru. Da li će to biti pad meteorita, ili pucanje Zemljine kore, ili pak nuklearni rat – svako može da izabere scenario po sopstvenom ukusu, i u bioskopu ili na DVD-u pogleda kako će sve to izgledati. Da li se plašim apokalipse? Mislim da ne. Mislim da će svako od nas, i ja i vi i naši čitaoci, moći da skonča u sopstvenoj režiji (šalim se – prirodnom smrću) pre nego što se sa našom planetom dogodi bilo šta loše.

* Šta bi bila filozofska poruka vašeg romana?

– Znate, “Metro 2033” je i roman o formiranju ličnosti tinejdžera koji pokušava da shvati u šta vredi verovati u svetu. On govori i o tome kako se mladi ljudi upinju da prepoznaju i ne propuste svoju šansu da postanu neko, da shvate u čemu je njihova posebnost i da to iskoriste, ali i o tome koliko je ta šansa u stanju da nas otuđi, kada se izjalovi, a mi svakako ne postanemo neko, nego polako zakržljavamo. Knjiga govori i o tome kako mi svesno neprijateljski dočekujemo na nož sve što je drugačije od nas, najpre udaramo, a onda postavljamo pitanja i kako nas je ta naša čudesna osobina već nekoliko puta do sada dovela na rub propasti. Ali ovaj roman govori i o tome koliko bi trebalo da poštujemo svoj sadašnji život – koji glavni junak otkriva i upoređuje.

* Vi ste pre svega novinar. Kakav je uticaj novinara na pisca Gluhovskog?

– Najverovatnije nikakav. Moj poziv međunarodnog novinara na TV kanalu Euronenjs na Deutsche Njelle, na ruskoj televiziji Russia Today više mi je bio od pomoći da dobro ovladam terminima svetske politike tog sveta koji sam osmislio još kao klinac. Inače, u meni kao horoskopskom Blizancu prebivaju dve ličnosti, koje su odgovorne svaka za sebe i ne mešaju se jedna drugoj u posao. Kao što moje životno iskustvo i rad u žanrovima fantastike nemaju mnogo zajedničkog – ja ipak nisam Hemingvej. Nažalost.

* Ovaj roman je rođen na Internetu. Da li je to budućnost književnosti, ili će klasične štampane knjige ipak opstati?

– Klasične štampane knjige sasvim sigurno neće nestati u narednih pedeset godina, mada će ih elektronska literatura postepeno potiskivati. Za razliku od muzike i filma kojima nosač zvuka nije naročito važan – potpuno je nebitno da li gledate film sa kasete ili diska. Ali kasete svakako ne držimo u ruci, ne okrećemo ih i ne prevrćemo kako bismo videli sliku! Sa knjigama je sve drugačije. Knjiga je fetiš, knjiga je predmet, nju je lepo držati u rukama, ne treba vam nikakva elektronska instalacija da biste je koristili, može da bude divan poklon, a svakako je atribut kulturnog, obrazovanog čoveka. A Internet je sa druge strane najbrže i najfunkcionalnije sredstvo da se autor koji počinje i koji je potpuno nepoznat adekvatno predstavi. Za sve moje romane “Metro 2033”, “Metro 2034” i “Sumraci” napravljeni su posebni sajtovi. Potpuno besplatno su dostupni svakome ko želi da ih pročita.

* Da li razmišljate o ekranizaciji “Metroa 2033”?

– Voleo bih da se to desi. I želeo bih da to ne bude Rusija, nego SAD. Savremeni ruski film, izuzimajući Timura Bekmambetova, koji je više holivudski nego ruski reditelj, ne može se porediti sa uspešnim holivudskim filmskim hitovima naučne fantastike. A ja bih, razumljivo, želeo da film bude uspešan i da ima svetsku gledanost. Činim sve što je u mojoj moći da se to i desi, mada – kada su te stvari u pitanju – ponekad treba čekati godinama. Ali, ništa zato, ja sam strpljiv čovek.

 

BUNKERI I TUNELI

 – DRAGI Moskovljani i gosti prestonice! Transportno preduzeće “Moskovski metropoliten” potpuno je nebezbedno, ulazite na sopstveni rizik.
Tako je glasilo obaveštenje u vagonu metroa koje je Gluhovski pročitao u vreme kada je počinjao da piše ovaj roman i koje ga je dodatno inspirisalo. Moskovski metro je, prema rečima Gluhovskog, zaista najveće atomsko sklonište u svetu. Sve centralne stanice su veoma duboke, hermetički se zatvaraju, i pretvaraju u autonomne bunkere. Iza zidova metroa nalazi se oko 200 tajnih vladinih bunkera, u slučaju potrebe tu se mogu evakuisati i rukovodioci i vojna komanda i lekari, a stanovništvo bi bilo na stanicama metroa. Tu je i “metro 2” koji povezuje sve važne državne institucije. Postoji i tunel od Moskve do Urala.

 

VASIONA METROA

PO ideji Gluhovskog, sledeće godine pojaviće se posebna edicija na temu univerzuma svih svetskih metroa posle 2033. godine – jedinih mesta gde će ljudi moći da prežive. Prve knjige su vezane za topografiju metroa bivšeg Sovjetskog Saveza, ali kako je sam autor rekao, ovo je poziv piscima iz čitavog sveta – Njujorka, Budimpešte, pa i Beograda, da počnu da razmišljaju na tu temu.

ZA GINISA

IZDAVAČKA kuća Dmitrija Gluhovskog organizovala je 12. novembra ove godine potpisivanje najčitanije knjige u Rusiji “Metro 2033”. Tom prilikom, autor je za dva sata potpisao više od 900 primeraka svoje knjige i na taj način pretekao mnoge poznate svetske autore. Tako je, uz titulu najprodavanijeg ruskog autora u poslednjih nekoliko godina, postao i Ginisov rekorder. Knjiga je prevedena na 20 svetskih jezika. Nastavak knjige, “Metro 2034” za šest meseci dostigao je tiraž od 300.000 primeraka. U martu 2010. godine čitavom svetu će biti predstavljena video igrica “Metro 2033”.

 

Bane Đorđević