“Govori Glas Amerike!”

Major gleda kroz prozor u brda s one strane žice razapete kroz dolinu. Sve je mirno, mirni pašnjaci, malo selo, borova šuma, vrhovi skriveni oblacima. Prokleti mir. Idila.

“Dajemo dnevni bilten. Stanje na frontovima. Sektor Zapad: bez promena.”

Petopozivac čačka nos i već je pola kažiprsta zavukao unutra.Žmuri na desno oko i mljacka. Ispred njega je neki krš od mitraljeza. Sigurno su ga izvukli iz muzeja Drugog Rajha, ako se to tako zvalo 1914 godine. A iz iste šupe su izvukli i ovog starkelju, nabili mu konzervu na tikvu i gurnuli u rov da čuva zapadnu granicu sadašnjeg Rajha.

Idila, misli major i seća se širokih prerija Teksasa.

“Hej, šta to radiš?”

“Osmatram neprijatelja.”

“U je. Ova ti je dobra.”

Iza starca čuči tip s cvikerima debelim ko dno pepepljare. A  tu se motao i neki bogalj  bez ruke i noge. To im je nekakav heroj a ovi su prva linija fronta. Pičkin dim.

“Ej, pusti to sad. Ajd da deljemo pokericu.”

“C. Vi ste paceri za mene.”

“O je?”

Sneško se okrene svojima. Čuče u senci Šermana i cere se. Narednik leži.

“Jea.”

“OK. Samo da znaš da kapiram štos. Ali, neće ni jedna Švabica da ti se skine.” Poter se kezi.

“Je. A on baš voli te plave čuperke”, doda Bat, “To kod njih nema.”

“Samo ove preko ne vole njihove čokoladne barose. Nisu oni za žene…”

“OK. Jako ste smešni.” Sneško proguta knedlu. Sve češće im se dešava da puste jezik. Što je dosadnije to je on manje za zubima. A mozak je isključilo pivo i krijumčareni viski. Gleda ih. Tipovi se smeju a šlemovi im se klimaju na glavudžama. Poter udari kacigom u gusenicu, padne i počne da podvriskuje. Pijan je ko čep.

“Sektor Daleki Istok: linije Američke odbrane su stabilne. U emisiji japanskog radija, uhvaćenoj u Sidneju, izveptava se o teškim borbama u srednjoj Kini. Japanska ofansziva se nastavlja. Naši analitičari zaključuju da se japansko napredovanje nastavlja.”

“Dva para.”

Tišina.

“Žao mi je momci al vreme je da naučite da nemate pojma.” Sneško se smeje i skuplja lovu sa šatorskog krila.

“E za ovo ima da cepaš prekorednu stražu”, kaže narednik, “Shvatiću ovu izjavu kao otvoreno suprotstavljanje mom činu.”

“Misliš svom belom dupetu”, pita Poter.

“Ali mu je novčanik crn.”

“Zato su on i Sneško braća i tu ništa ne možeš. Narednik ga voli i zato mu ga tako lepo smešta.”

“Boj, nemoj da se plašiš. Ti si noću potpuno nevidljiv, osim ako se ne nasmeješ”, doda Smit.

“Ej, to sam negde čuo. To je iz nekog filma.”

“Jep, al nemoj nikom da kažeš. Još nije snimljen.”

“Smejte se vi smejte al ovaj stori za vas ima tužan end”, zaključi Sneško.

“I to je od negde.”

“Jes al ni to nemoj nikom da kažeš.”

Sve dublje i bliže Rusima. A to je ono glavno.

Vrata iza majora se otvore i uđe kurir. U hodniku, postrojena četa bunkera cupka s noge na nogu.

“Gospodine majore, sastanak u štabu počinje za pola sata.”

“OK. Idemo.” Prođu pored ispršenih vojnika, kroz betonske hodnike, izađu, uskoče u džip. Mašina zagrmi, okrene leđa granici i krene među brda Švajcarske.

“Sneško, jel vreme za poštu”, pita narednik.

“Negativno. Ima još pola sata.”

“Mogao bi da kreneš.”

“Nema potrebe. Neće mi dati poštu preko reda.”

“Nema veze. Kreći.”

“Ma gubi se već jednom. Briši. Vuci to svoje crno dupe.”

“Hej, hej, nešto smo nervozni. Jel zbog love koju si izgubio?”

“Da Bog da pao i crko. Vozi tamo i da si doleteo nazad.”

Sneško ustane, otrese uniformu i skroz ladno krene prema džipu. Zna da ga gledaju al ga boli. Neka osete kad ga malo crni zavlači. Ali, u svakom slučaju, nema potrebe da krene ranije. Pošta se, ako je ima, dobija tačno u 11,oo.

Sala je puna visokih oficira, ordenje zvecka a ađutanti dele biltene. Major stoji kraj prozora i pušta da ga greje sunce. Nije ni primaći onom kod kuće. Naspramni zid pokriva ogromna karta sa ucrtanim pravcima napredovanja armija. Debela plava linija deli Evropu na saveznički deo i Treći Rajh i ide granicama Francuske, Švajcarske, Belgije, Holandije i izlazi na Severno more.

Žamor utihne i major pogleda prema vratima. Za trenutak se ljudi pred njima uskomešaju a onda otvore prolaz za pridošlice. Prvi korača general Ajzenhauer a za njim Paton, Montgomeri i čopor uštogljenih oficirčića.

Ajzenhauer stane ispred karte a prisutni naprave polukrug. Uštogljeni ostanu van grupe i počnu da se sašaptavaju. Seronje, meri ih major. Nanjuši prodorne mirise skupih afteršejv losiona. Nadam se da im mi smrdimo. Pederčići.

“Gospodo…”

A gde su bili kada smo puzali i jeli pesak u Normandiji. Major opet vidi obalu i tela razbacana po njoj, čuje kako zuje meci, iskače iz desantnog čamca u vodu do pojasa, fotofraf pored njega psuje da će mu se filmovi pokvasiti, i gazi napred. Kad stigne do plaže baca se na pesak a talasi ga prskaju po leđima. Onda ga nešto gurne. Osvrne se. More se igra telom nekog marinca. Iz otvorenih usta cedi se voda i on vidi kako mala kraba mili po poplavelom jeziku. Zabija glavu u pesak i povraća.

“… oficiri i…”

A za njih je to samo prokleto pozorište. Ako sam ja samo šaptač u ovoj igri, skriven, nikad u prvim redovima ali ipak učesnik, bar malo, oni su gospoda u ložama sa najboljim pogledima.

“… predstavnici medija. General Ajzenhauer će dati izjavu i odgovarati na vaša pitanja.”

Sneško prođe pored vojnika, prepozna ga i stane.

“Ej Slim, šta se dešava?” Slim se kezi.

“Ej brate, evo šipčim za poštu.”

“A gde ti je prevoz?”

“Narednik je otišao da odveze nekog. Imaju sastanak glavonja. Možda se dogovore da nas puste kući.”

“Slim, opet bulazniš. Što piješ kad ti škodi? Nema ništa od ‘dome, slatki dome’. Naša crna dupeta ima da se žuljaju ovde još ko zna koliko. Ako i bude povlačenje, mi ćemo poslednji da idemo.”

“Ne znam čoveče. Ovde je sve stumbano. Kad dmo se iskrcali i jurcali po obali, Švabe su bili neprijatelji. A, od kako smo stali, sve je kul. Već u Španiji je bilo lako. One što smo zarobili, ako su teli da idu u taj njiov Rajh, trpali bi u voz i slali tamo. Nema više rata, čoveče. Ni sa Japosima se više ne puca, čuo sam.”

“Može biti da si u pravu al, kažem ti, opet ćemo da izvučemo deblji kraj.”

Voze se polako. Imaju vremena.

“Čoveče, pusti neki mjuz.”

“Puštaj sam.”

Slim škljocne radio-stanicu i odatle izroni veseli big bend sa mnogo duvača koji, za tren, zastanu da bi tipovi viknuli: “Pensilvenija siks-fajf-tauzent!”

“Sklanjaj to”, vikne Sneško.

“Što?”

“Ne volim taj mjuz koji su belci ukrali od nas.”

“Hej-hej-hej, pa ti si mali rasista, brate. Ali, tip je OK…”

“OK je moje dupe.”

“Čovek je mrrav.”

“Jeste đavola. To su priče za naivnu vojsku. Nije njegov avion nestao nego se i dalje vozika okolo sa cicama i zeza se.”

“A što su onda javili da je pao?”

“Da zezaju vojsku, da naprave heroja od muzikanta, da pokažu da i beli mogu da sviraju džez… šta ja znam. Nisam ja belac pa da znam kako radi njiov mozak.”

“Gospodo, sa svojim saradnicima izvršio sam kontrolu našeg Zapadnog fronta i konstatovao da je linija izuzetno stabilna. Moral trupa je na visokom nivou, tehnika je kvalitetna. mislim da možemo biti sigurni da će svaki zadatak koji bude postavljen ovom frontu biti i izvršen. Toliko. Ima li pitanja?”

Nekoliko bliceva sevne a generali zauzmu naučene poze.

“Generale, možemo li ovo da citiramo?”

“Generale, kakav je vaš komentar na događaje u Kini?”

Da, odmah prelazimo na neutralno područje. Niko ne čačaka po ovome ovde jer je ovde sve OK. Major pogleda kroz prozor. Posle silne gušve oko Normandije sada se sve objašnjava tim ‘stanje redovno’. Generali su naučili te reči napamet a pres i radio ih ponavljaju kao papagaji. Pošto smo oslobodili saveznike i došli do granica Rajha, nema nikakvog interesa za nova napredovanja. Pijuni su zaustavljeni i igra se vodi na drugoj strani.

“Žalosni događaji na Dalekom Istoku dokaz su samo jedne stvari gospodo – da je Američki način najbolji. Jedino smo mi naučili da obuzdamo nagone koji ljude vraćaju u životinje. A za to su potrebni jasni ciljevi jedne države, ciljevi koji se izvršavaju bez pogovora, u ime Pravde, Slobode i Demokratije. To tamo nemate. Rat u Kini je dokaz da, iako živimo u 20. veku, neki narodi i dalje kasne stotine godina. Istok je, uopšte, deo sveta koji je krajnje zaostao. Naravno, mi bismo mogli da pomognemo tim narodima da prihvate blagodeti civilizacije, kao što smo uradili u Africi i na Bliskom Istoku i u Južnoj Americi, ali politika USA  je oduvek bila da se ne meša u stvari drugih država.”

Sve dok joj to odgovara. Zato smo sačekali da Nemci slome Ruse kod Staljingrada i, kad su krenuli napred, iskrcali se, očistili Francusku i sklopili sa Rajhom dogovor o podeli Evrope. Uzeli smo deo, njih pustili da se povuku u svoje granice i obećali da ih nećemo dirati ako srede komuniste. Isti dil je i sa Japanom. Rečeno im je gde smeju da ratuju a gde ne. Sve drugo je propaganda.

Major zaključuje da obožava propagandu. U njoj je jasno ko su dobri a ko loši momci. Kao i u kaubojskim filmovima.

Džip uđe u seoce i uspori. Ulice su pune domorodaca-prolaznika izmešanih sa vojskom. Ovde rat nije ni postojao.

“Znaš da pojma nisam imao de je ta Švajcarska”, kaže Slim. “Jedino sam čuo da imaju velike banke i one ku-ku satove.”

“Jea. I sad mi čuvamo to zlato nekim bogatim belcima.”

“Znaš, ti si stvarno opak čovek. Jeste da ti je koža crna ali si u duši 100 posto komunista. Pravi crveni.”

“A šta si ti? Čiča Toma? Ja najviše volim svoju kožu, samo nju imam.”

“OK čoveče, nemoj da se nerviraš. Dosta je bilo zezanja.”

Voze, u tišini, do trga. Na zgradi opštine vijori Američka zastava. Ispred je gužva iz koje izlazi tip bez šlema, razdrljene košulje i maše im. “Ne izlazi iz džipa.”

Sneško i Slim se pogledaju.

Za tipom dolazi kamerman. “Snimaj”, viče neko. “Ton.” Mikrofon na dugačkoj pecaljki stigne do džipa. “Gledajte u kameru i kažite nešto”, naređuje razdrljeni.

“Haj mama”, kaže Slim. Sneško klimne.

“Stop, stop, stop. Gotovo. Ovo je bez veze.” Gomila obiđe vozilo i stane na sredinu trga.

“Jebeni cirkus, eto šta je ovaj rat postao”, zaključi Sneško i iskoči.

Iza njega uštogljeni reporter, na pozaini od kućica i visokih brda sa snegovima na vrhu, deklamuje: “Evo nas u poseti hrabrim borcima negde na Zapadnom frontu. Naredniče, recite nam…”

Naravno, svi okupljeni oko kamere su belci.

Generali i svita napuštaju salu. Okupljeni odahnu a žamor se pojača. Reporteri pakuju opremu. Stiže posluženje. Dobri, stari viski.

Major šeta salom, kroz odlomke razgovora. “Nikao da se naviknem na ova njihova pića. Stalno mi nude vina.”

“Kladim se da će Nemci biti prvi. Pre će da stignu do granice Rusije i Kine od japanaca. Kinezi su tvrđi i ima ih više za tamanjenje.”

Sportski duh je jača strana ove nacije, konta major i stiže do centra sale. Domaćin, komandant područja, drži svoj govor i imitira svoje idole:

“Rasplet je blizu, gospodo. Kad se susretnu, Nemci i Japanci će se pobiti. Ni jedni ni drugi neće biti zadovoljni onim što su osvojili. Tražiće još. Vidite da su sve sposobno stanovništvo bacili na front a žene potrpali u fabrike. S one strane žice samo su babe. Tako je i na delu prema Austriji.” Komandant otpi iz čaše, taman da zasladi svoje reči. “Susret će biti žestok. A kad se izmore od borbe, naša vojska će umarširati u sve zemlje i gradove pred sobom. Napravićemo novi svet gospodo. Neće više biti ni komunista ni Nemaca ni Japanaca i sve će biti naše. Sve će biti jedan novi svet, Nova Amerika. Sloboda, Demokratija, Profit. Američki san, gospodo. Raj.”

“A šta ako se Japanci i Nemci udruže”, pita major kome je muka od viskija na prazan stomak. Glave sa očima punim besa okrenu se ka njemu, lako lelujajući i muteći se, što zasmeja majora.

“OK, i ta varijanta nije nemoguća, mada malo verovatna. I u tom slučaju rezultat je isti. Naša snaga slomiće sve prepreke.  Gospodo, tvrdim vam, ovo su istorijska vremena i mi upravljamo njima. O nama će se pisati knjige i snimati filmovi. O stvraocima Novog Sveta. Stari svet se završava a Novi dolazi. Američki san, gospodo. Raj!”

Sneško i Slim pregledaju poštu.

Njima, naravno, nema ko da piše.

“Raj, gospodo, mejd in Amerika.”

 

(Nastaviće se…)

1994.