Ilija Bakić: Tvorac Peščane planete

Ilija Bakić:

Tvorac Peščane planete

(povodom deset godina od smrti Frenka Herberta)

 

Nakon objave vesti da je, u 66. godini, preminuo SF pisac Frenk Herbert, odnosno u mesecima potom među poklonicima žanra postavljalo se isto pitanje: “Da li je Herbert uspeo da napiše sedmu knjigu o Dini?” Raznorazna nagađanja bila su u igri, od onih da je nastavak napisan do drugih koja kažu da je knjiga ostala nedovršena; najvatreniji ljubitelji su smatrali (i priželjkivali) da će piščev sin Brajan, takođe SF pisac ali znatno slabiji od oca, dovršiti knjigu a zatim nastaviti i čitavu seriju. Kada je postalo izvesno da sedma knjiga nije ni započeta, da među zaostavštinom autora nema ni sinopsisa, čitaoci su suočeni sa činjenicom da više nema Dine jer nema njenog tvorca. Tako je u ovom slučaju u potpunosti potvrđena teza Pitera Nikolasa, iz eseja “Monstrumi i kritičari” (objavljenog 1976, prevedno u SF alamanahu Monolit 1, izdavač Boban Knežević, 1984) o “Monstrumima ispunjenog obećanja” – piscima koji neprestano nastavljaju da pišu svoje prve knjige, a među nabrojanim monstrumima je i Herbert. Ipak, nisu samo pisci krivi za to, kaže Nikolas, lenji konzumenti masovno (dakle i komercijalno) traže da se neko delo produži (otud silne SF serije, trilogije, tetra ili sekstalogije) odnosno da sve ostale knjige nose duh i stil one koja im se dopala. Ni Herbert tom pritisku nije odoleo.

 

Američka biografija

Frenk Herbert ima tipičnu biografiju američkog pisca: bavio se svakojakim poslovima (kamerman, fotograf, instruktor za opstanak u džungli, lovac na bisere, psihoanalitičar, novinar). Od 1952. on objavljuje SF priče a 1956. roman “Zmaj u moru”ali sveukupno kao pisac ostaje nezapažen. U časopisu Astounding od 1963. do 1965. serijalizuje svoj roman “Dina” (ovakav način prezentovanja romana tipičan je u tom periodu). Posle priličnih problema oko nalaženja izdavača “Dina“ se 1965. pojavljuje kao knjiga i izaziva pravi potres u SF svetu, pripadaju joj obe glavne žanrovske nagrade, Hugo (dodeljuju je čitaoci) i Nebula (dodeljuju je kolege pisci), knjiga je best-seler, postaje kultna. Uprkos slavi i navaljivanjima Herbert sledećih godina publikuje romane koji nisu vezani za njegov hit. I pored korektnih sadržaja te knjige ne uspevaju da privuku širu pažnju. Prvi nastavak “Dine”– “Mesija Dine”, pojavljuje se 1969. na radost obožavalaca (iako je u pitanju slaba, nategnuta knjiga). Čini se da Herbertu nije jasno kuda da vodi svoju planetu pa na kraju ostavlja glavnog junaka da umre u pustinji. Sve do 1976. on piše nezavisne romane i priče ali i dalje bez većeg odjeka. Drugi nastavak “Deca Dine” otvara novi krug serije koja je već premašila 1000 strana teksta. Sledeći nastvak “Božanski car Dine” pojavljuje se 1981. Između 1976. i 1981. Herbert publikuje još četiri nezavisne knjige. “Jeretici Dine” objavljeni su 1984. a naredne “Kapitol Dina”. Gotovo se podrazumevalo da sledeća Herbertova knjiga buda nastavak “Dine”, a za njom i sve (ili gotovo sve) ostale. Herbert i “Dina” postali su sinonim. Knjige van serije tretirane su gotovo kao nestašluci, nebitan deo opusa. I obožavaoci i kritičari zdušno su pomogli da se, hteo-nehteo, pisac saživi sa jedinom ulogom koju svi od njega traže – ulogom tvorca “Dine”.

 

“Dina”

Neodoljiva serija o “Peščanoj planeti” od one je vrste kakve su bajke, stari epovi, mitovi i sage. Herbert je zamislio i briljantno dočarao svet-pustinju, nastanjen egzotičnim bićima (pre svih džinovskim crvima koji proizvode drogu dugovečnosti). Dinu od Cara dobija Vojvoda Atreid, gubi u boju sa zlim Harkonenima, njegov sin Pol beži u pustinju gde ga spasava pustinjski narod koji u njemu prepoznaje Kvizac Haderaha, mesiju oslobodioca, nakon čega sledi veliki obračun i pobeda. (Kao kuriozum, za nas, napominjemo da jednu obrednu pesmu pustinjaci pevaju na – srpskom!; u originalnom izdanju stihovi su štampani upravo tako, na srpskom, a zatim prevedeni na engleski). U mozaik priče slažu se laseri i parapsihološke moći, odrastanje junaka, ljubavi i porazi, zavere moćnih organizacija, arapizovana imena ljudi i toponima, mudrosti iz knjiga što su ih napisali potomci junaka… Mnoštvo nivoa prepoznavanja i identifikovanja (koja hrane čitaočeve ličnosti deteta i odraslog) svakako su razlog za privrženost seriji uprkos brojnim slabostima nastavaka. Ne želeći da se odreknu sećanja na prvu zavedenost, čitaoci lako prelaze preko očitih preterivanja, neinventivnosti, pretvaranja nekih od junaka u super-heroje (ranije je Herbertumeo da im udahne čovečnost) i – iščekuju ove doživljaje. Dina nastavlja da živi, menjaju se ustrojstva Carstva, eko-sistem planete, prvi junaci samo su legende, njihovi potomci imaju drugačije probleme (jedini lik koji opstaje je Dankan Ajdaho, koga je moćna tehnologija – a ona se ne razlikuje od magije, rekao je Artur Klark – povratila iz mrtvih i učinila gotovo besmrtnim). U stvari, konstantni su interesi, zavere i sukobi, smatra Herbert. Posle 2500 stranica on očito nije imao ideju da seriju bilo kako zaokruži (za razliku od Asimova koji je, na kraju, povezao sve svoje cikluse). Herbertovim nestankom “Dina” je prekinuta ostajući simbol velike, blistave avanture.

Uspeh “Dine” zainteresovao je filmsku industriju početkom 1970-tih. Nekoliko projekata nije stiglo dalje od početnih aktivnosti.  Najdalje su, 1974, odmakle aktivnosti za snimanje filma koji bi režirao Alehandro Jodorovski a u ekipi su bili strip majstor Mebijus(koji je napravio oko 3000 skica), Kris Fos (SF ilustrator), slikar H. R. Giger (zaslužan za izgled Osmog putnika, rok grupa “Pink Flojd” (koja je trebalo da snimi muziku); čak je i Salvador Dali trebalo da bude angažovan; na žalost uprkos svemu film nije odmakao dalje od uvodnih priprema. Dve godine pre Herbertove smrti, Dejvid Linč je snimio film “Dina” po prvoj knjizi u seriji. Linčov super-spektakl naišao je na podeljena mišljenja. Oni koji nisu poznavali literarni predložak bili su zbunjeni brojnim prazninama u radnji jer se scenaristi nisu uspeli izboriti sa mnoštvom nefilmičnih, statičnih scena u knjizi; za ljubitelje romana film je bio tek ilustracija pročitanog, novi doprinos legendi “Dine” koju čini i jedna enciklopedija njenog svemira.

 

Prevod

Prve tri knjige u seriji (“Dina”, “Mesija”, “Deca Dine”) objavljene su 1979. u ’Biblioteci Kentaur, serija “Izbori iz opusa velikih majstora žanra”, u prevodu Zorana Živkovića. Za tu priliku prvi roman je podeljen u tri toma (“Arakis”, “Muad’Dib”, “Prorok”)a “Deca Dine”, pod promenjenim naslovom “Deca Arakisa”, u dva toma. Preostale nastavke objavila je SF biblioteka “Polaris” koja je prošle godine, na 30-to godišnjicu prvog izdanja “Dine” reizdala ovaj roman u jednom tomu. Tako je, za razliku od ostalih Herbertovih dela (čak 18 knjiga), koja su, sem retkih priča, neprevedena, magična saga o Peščanoj planeti u potpunosti dostupna domaćim čitaocima.

(1996)

 

P.S.

Godine 1999. Brajan Herbert nastavio je, u saradnji sa Kevinom J. Andersonom, očevu seriju “Dina” romanom “Kuća Atreida” koji je prvi segment trilogije “Preludijum za Dinu”; posle ove trilogije objavljena je trilogija “Legende Dine”, serijali romana “Heroji Dine” i “Dina 7“, “Velike škole Dine” kao i zbirke priča iz ovog sveta.