Šetajući kroz vrt, u predvečerje, veliki naučnik i zvezdoznanac Sam’al’Pri je tiho ponavljao reči iz pisma učenog mu kolege Nertusa, pristiglo jutros po posebnom glasniku a u kome ga ovaj obaveštava da je odustao od gradnje kule jer su, zašavši u oblake koji se ne razilaze, stigli da kristalnog svoda, ledenog na dodir i otpornog na udare svih čekića i pijuka, toliko tvrdog da su se i dijamantski noževi krunili ne ostavivši ni ogrebotinu na njegovom licu. “Stoga sam prinuđen da obustavim radove, ionako već neljudski teške zbog velikih vrućina koje iscrpljuju i kvare vodu i hranu, tako da svi patimo od grčeva u stomaku, proliva krvavog, vrtoglavice i lomnosti udova, od čega je nekoliko nesretnika palo preko ograde u bezdan. Dok ti ovo pismo, poslato na tlo u praznoj mešini za vino, koje se najsporije kvari, odakle će ga poneti moj lični glasnik, stigne, ja ću već biti u kalifovom dvoru. Tamo ću, barem, moći normalno da dišem jer ovde vazduh odbija da uđe u telo i nema snagu da pokrene krv. Moguće je da ga sićušni svetleći crvi, o kojima sam ti pisao, što nas neprestano obleću, mute svojim krilima, pa zato zagušuje usta i nozdrve. Na žalost i dalje ne uspevam da dole pošaljem i jednog crva. Kad staklena boca sa njim stigne do zemlje potpuno je prazna, mada je čep i dalje nedirnut, zaliven voskom. Ne znam da li se ta bića raspadnu u putu, zbog promene visine ili su, zašto da ne, samo naše halucinacije ovde gore, tek, nijednog ne uspeh da pošaljem ni tebi ni kalifu. Zar nije moguće da nam se samo pričinjavaju? Ipak smo se popeli najviše od svih ljudi do sada, najbliži smo onostranim čudesima opisanim u starim spisima, iz vremena pre navlačenja koprene oblaka. Da ne dužim, tvoje pismo stići će me u dvoru. Možda ću biti u nemilosti vladara jer je veliko blago utrošeno a put za drugu stranu nije nađen, ali uzdam se u spretnost njegove miljenice, kojoj sam drag. Voleo bih i cenio tvoja mišljenja o poduhvatu, baš kao što sam ih uvažavao i za vreme njegove pripreme i trajanja. Večnoj tvoj Nertus.”

Sam’al’Pri uzdahne. Nertus postaje neoprezan. Uprkos šifri, koju samo njih dvojica znaju, olako otkrivanje odnosa sa kalifovom miljenicom može biti pogubno. Ni jedna šifra, kao ni tajna, nije večito odolevala i ostala neodgonetnuta, a domišljatih pisara uvek ima. Ipak, Nertus je toliko očajan zbog propasti svog plana. Da je uspeo i otkrio put bio bi prvi smrtnik koji prelazi granicu. Ovako je još jedan u nizu gubitnika.

Ili možda nije?

Kristalni svod otkriven iznad koprene oblaka Malkute sličan je prepreki koju je katapultima hteo da razbije Hurm, na planini Džaro, pre gotovo stotinu leta. Uočio ju je izviđač u procepu oluje i izvestio vojskovođu koji, do najvišeg vrha, slonovima dovuče ratne mašine, kroz snegove i preko litica, i pokuša da je, kuglama uvaljanim u smolu i zapaljenim, slomije kako bi se dugim lestvama uspeo i osvojio večni život za sebe. Mnogo je vojske i životinja pomrlo od hladnoće i projektila što su se, odbijeni, vraćali na tlo. Hurm je, i sam bolestan, odustao tek posle punog meseca napora, vratio se u zelene doline ali se nikada nije oporavio od poraza. Vojska je počela da ga napušta a zdravlje slabilo. Umro je mučen grozničavim morama u kojima mu demoni skaču na glavu, kroz rupu u nebu.

U još starijim spisima sveštenika klana Žaj pominju se priče, zapisane od najstarijih ljudi, po kojima se nebo završava belim platnom razapetim nad našim glavama. S one strane prepreke je božanski svet. Oni gledaju na nas i plaču zbog bede i jada ljudskog. Suze se cede kroz tkanje i zbijaju u oblake. Kada je potpuno vedro i platno se vidi, svi na zemlji su zadovoljni ali toga nema nikada. Sveštenici Žaja živeli su u dubokim džunglama i zato nikada nisu videli čisto nebo, baš kao što nisu znali ni za staklo i kristal, no, Sam’al’Pri podiže pogled, ovde, na rubu Velike Praznine Peska, nema uvek oblaka i maglene koprene nad glavom a svod je ipak tu.

Nertusov neuspeh potvrđuje zapise prethodnika, to je nesumljivo. Nebo se završava preprekom iza koje je neki drugi svet, nastanjen božanstvima ili demonima ali, izvesno, drugačiji od našeg. Ljudi ne mogu do njega dok oni koji to nisu svakako mogu ovamo. Možda su takva stvorenja i svetleći crvi, nekakve onostrane mušice što se sunčaju na zidu i ulaze u sobe uprkos zavesa. Nertus ih je crtao, treba zatražiti kopiju i uložiti je među slike i opise u znamenitom Atlasu čudesnih bića. Da su ostali u bocama, mogli su ih poslati u Borgov vrt, da stoje pored kaveza sa satirima, grifonom, zmijom koja jede svoj rep. Treba otpisati Nertusu da, dok ne sruše kulu ili ona sama padne, pokuša sa hvatanjem crva u tvrdo pečene ćupove izmazane katranom i pune vina koje tako hvali. Ili, barem, neka ubije nekoliko i utisne ih, odmah, u kalup pa da potom izlije otisak. Treba mu to reći, zatekne li ga pismo živog.

Nameran da ostvari ovu nakanu Sam’al’Pri krene ka domu, kroz mirise grozdova urmi i sitnog cveća. U trenu zastane, zatečen novom mišlju: Ali, da li je svod poklopac? Mogao bi biti i kugla na čijem je dnu zemlja. Onda ona nije ploča jer su joj ivice zakrivljene pošto se penju uz unutrašnjost kugle. I svakako je ne nose slonovi ili kornjača. Kad bi se kopalo došlo bi se, posle gline i stena, do svoda a ovaj negde izlazi iz tla i penje se u nebo. Još mnogo sveta je neotkriveno pa niko nije pronašao ta mesta. Ili izveštaj postoji u nekoj biblioteci ali je zaboravljen. Suviše je spisa na suviše jezika, razbacanih, i niko ne može da ih sve pročita. Zato i otkrivamo otkriveno.

Samo, ako jeste svet u kugli, šta, ko je drži? Neće li se oslonac izmaći i ona zakotrljati, okrenuti ovo što jeste tumbe? Zbog igre nestašnog deteta staklenim klikerom? Šale, gneva, kazne za grehe, dosade? Da li je to izazvali potop iz starih knjiga propreknut i za novo doba?

Sam’al’Pri se osvrnu oko sebe, iščekujući.