Ne znam za druge ali ja imam svog ličnog prosjaka.

Ili je bolje reći da on ima mene?

Biće da je ovo drugo tačnija definicija jer je on odabrao mene a ne ja njega.

Uglavnom nisam obraćao pažnju na njih i, iz opreza, izbegavao njihove skrpljene, drečave poruke kao i tela sa svim onim sumnjivim izraslinama i flekama. Pripomogle su tome i sve vesti o njihovoj ćudljivosti i agresivnosti.

I njega sam mogao namerno da ne primetim ali nisam mogao da ga obiđem. Pokušavao sam da se izvučem iz jednog od čvorišta, a bilo je vreme špica pa je to trajalo i trajalo i, konačno, našao sam se zaglavljen u zagušenju, sa buljukom poletnih i zadihanih domaćica oko sebe, dok je pred nama jurcala beskonačna kolona klinaca koja se uputila na upravo provaljenu igricu ili neko atraktivno imanje kome je zakratko srušena ograda.

Tako sam tapkao u mestu i lagano pizdeo. Nije mi se žurilo, bio sam bez bitnih obaveza sledećih nekoliko minuta ali osećaj da sam zagušan nije mi prijao.

U jednom trenu zapazio sam komešanje koje se prenosilo kroz gomilu. Neka budala se gura. Valjda misli da će uspeti da izađe. Već u sledećem trenutku bio je kraj mene i rekao: «Daj neki giga.» Nije to bilo pitanje nego zahtev.

Mada sa takvima ne razgovaram, sada, iznerviran odvratih: «A što bih?»

«Na primer, da te izvedem odavde na otvorenu ulicu.»

«A kako bi to izveo?»

«Daj pa češ videti.»

Osmotrio sam njegov drečavi paket zapazivši da mu boje, ma kako to uvrnuto izgledalo, nisu razbacane nego namerno složene u određene kombinacije. To mu je nešto kao estetika đubrišta, pomislih.

«Dobro, daću ti 200.»

«Daj bar 500.»

«Ako hoćeš 300 dobro, ako ne – zdravo.»

«Nisi baš neki darežljiv ali – dogovoreno. Kreni za mnom», reče i poče da se provlači, umesto očekivanog unapred, unazad. Začudo, bilo je mnogo manje otpora i gunđanja nego dok je dolazio do mene, i vrlo brzo smo stiglo do početka zagušenja a zatim se iskobeljali u standardni promet.

«Idemo preko do prolaza prema zanatima.»

«Šta ćemo tamo? Tamo niko ne ide.»

«Zato i nije gužva a i oni imaju svoju raskrsnicu. Mala je i sporija ali se stiže kud se krenulo. Znaš kako kažu ‘preko preče – naokolo bliže’.»

Nisam znao ali nisam se ni protivio. U svakom slučaju, lako smo se i srazmerno brzo našli na priključku za blistavi databan.

«Odavde možeš i sam», reče mi, «daj moje gige.»

Prebacio sam ih i on promeni boje u nešto što je verovatno trebalo da bude klimanje. «Zadovoljstvo je raditi za tebe. Videćemo se.»

«Gde? Kako?»

«Ne brini, naći ću te.»

«A kako se ti zoveš?»

«Smisli nešto što se tebi dopada. Meni je svejedno.»

«Dobro onda ćeš biti 300 giga.»

«Nije baš ime ali neka ti bude. Brišem. Ima još onih kojima treba pomoć.»

I, uprkos ne baš uglađenoj formi zbrisa zavidnom brzinom.

Naravno, odmah sam se pregledao, za svaki slučaj ali činilo se da sam čist. Tu-i-tamo nešto malo prašine, poneki bezoblični otpadak bez početka i kraja, koji se ko zna kako zalepio – sve u svemu ništa posebno. Ostavio sam ih tamo gde su bili. Odavno sam zapazio da se svi najradije kače na sjajne školjke a da su one rabljenije manje upadljive i slabije na udaru.

Nastavio sam da kružim i sakupljam podatke koje sam obrađivao i prosleđivao do svog poslodavca. Beskraj ponude novih ili izmenjenih podataka zahteva da se neprestano nadgledaju njihovi tokovi i pravi selekcija prema dobijenim zadacima. Ulov se sistematizuje i dostavlja serverima koji ih nude zainteresovanima. Moj posao nije preterano zahtevan ali traži stalnu cirkulaciju kao i neku vrstu prepredenosti i predviđanja gde se traženo može naći.

Prošlo je par sati pre nego sam ponovo uočio 300 giga. Petljao je nešto u gomili i gotovo da sam prošao kada mi se obratio serijom signala. Neki su ličili na vatromet. Nekoliko iskri je čak doletelo do mene ali bili su to sada samo komadi tvrdog pepela koje se nisam trudio da otresem.

Sledeći put 300 giga je bio u sporoj traci databana. Jurcao sam bez obaziranja, nameran da stignem do novootvorenog mesta koje je obećavalo neke sveže informacije i nisam se zaustavio. Na njegove signale odgovorio sam rutinski i nehajno. Zahvaljujući dobroj proceni opet sam bio prvi na licu mesta i pokupio ono najvrednije. Uključio sam sve pumpe i gutao informacije. Punih skladišta, odvojio sam se i, pošto nije bilo mesta na kome bih mogao da se ukotvim, krenuo sporom trakom databana istovremeneo filtrirajući i sređujući ulov.

Zaokupljen ovom rabotom nisam obraćao pažnju na okruženje osim nužnog održavanja pravca i rastojanja sa bliskim objektima. Kada se obrada završila osmotrio sam pažljivije oko sebe i utvrdio da je 300 giga odmah iza mene. Nisam tome pridavao veći značaj jer sam počeo da emitujem pripremljenu poruku serveru. Pošto mi je potvrđen prijem, oslobođen obaveza koje su mi oduzimale snagu, počeo sam da ubrzavam. Prešao sam u bržu traku. Osmatranje je pokazalo da je 300 giga i dalje iza mene. Otpašće uskoro, zaključih dodajući brzinu.

Ali – nije.

Bio je iza mene i činilo se da ne posustaje, da nije blizu kraja svojih performansi.

Šibnuo sam napred, radosno, željan da se malo zabavim.

Razdaljina između nas nije se povećavala.

Nastavio sam da ubrzavam sada već zašavši iz zelenih polja u drugu, narandžastu, polovinu svojih snaga.

Nikakvih promena.

Konačno sam iz narandžastog ušao u crveni deo, svestan da se rizik od oštećenja nesrazmerno povećava ali voljan da dokažem kako sam bolji od jednog prosjaka.

Nisam uspeo da odmaknem.

Dobio sam upozorenje da usporim ili će se uključiti preventivne blokade sistema.

Ignorisao sam ga siguran da će 300 giga upravo u sledećem trenu otpasti.

Umesto toga komande su odbile da reaguju i počeo sam da usporavam, automatski vođen u sporije trake. Konačno sam se zaustavio.

300 giga stiže do mene. Mogao sam, potpuno nemoćan i nepokretan, samo da ga osmatram.

«Sve ovo bekstvo bilo je nepotrebno. Ali, verovatno ti je trebalo dokazati koliko si nemoćan», reče mi pažljivo manipulišući magnetnim hvataljkama koje su me obavijale.

«Sada, kada ti je sve jasno, možeš da pretpostaviš šta sledi.»

Hteo sam ali nisam mogao da odgovorim.

«Nemoj se trošiti. Blokade se ionako neće spustiti jer one nisu u tvojoj kontroli već mojoj. Znam da te interesuje kako je to moguća. Vrlo lako. Otpad na tvom oklopu. Da si ga čistio bilo bi teže prići ti. Ali, pošto si mislio da se njime kamufliraš, bilo je potrebno samo zakačiti se. I to u fazama. Prvo sam ti zalepio one flekice otpada. Da si ih skinuo ne bi se desilo ništa. Ali, kako nisu imale nikakav smisao, izgledale sasvim nasumične, ostavio si ih. A njihov zadatak bio je da budu podloga za ono što sam ti poslao kao sagorele iskre. U njima je sasvim neagresivan sklop koji nema zadatak da bilo šta napada pa ga zaštitni programi ne registruju. Ono što radi jeste da se, pri određenom ubrzanju objekta stanji i razlije preko što veće površine školjke i tako sprečava njeno hlađenje. Sve ostalo je pitanje strpljenja. Pre ili kasnije uradio bi ono što si sada: jurio da obaviš posao i pregrejao se.»

Jedna od hvataljki nadogradila se tankom iglom.

«Sledi ti još malo hirurgije. Nečeš osetiti ništa. Možda tek mali unutrašnji pritisak. Brzo ću ući u školjku a onda u tebe i postaviti neke nove sklopove. Kad sve bude gotovo nastavičeš svoj posao kao i ranije. Jedino što ćeš pored sakupljanja podataka za koje si plaćen sakupljati i podatke za mene. Ne brini, to su sasvim drugačiji podaci tako da ćeš i dalje biti efikasan svom poslodavcu, mada nešto manje no ranije. Ja ti, naravno, neću plaćati ništa ali ćeš, sve dok ispunjavaš moje zahteve, moći da radiš. Ako zaključim da tvoji rezultati ne zadovoljavaju preusmeriću sklopove pa mi više neće slati podatke nego će se aktivirati i samouništiti pa ćeš ti biti ili nepovratno oštećen ili prestati da postojiš. To će se desilo i ako pokušaš sam ili uz nečiju pomoć da ukloniš ove moje dodatke. Jednostavno, zar ne? Ali, ne brini, sasvim sam siguran da ćeš uspeti da odradiš i dodatne obaveze. Zapazio sam te i shvatio da imaš kapacitete koje valja bolje iskoristiti. Ako te to imalo teši – znaj da nisi jedini koji je pod mojom kontrolom.»

Igla je zagrebala oklop pa utonula u njega.

Zaista ništa nisam osetio.