Vladimir Kolarić –
PITAGORA I HIPERBOREJAC
„Ako je nešto naučio u Egiptu bilo je da ne veruje u spoljašnji lik stvari. Ako je nešto naučio u Siriji bilo je da se do istine stiže jedino podvigom. Mladi Kritija, koji je klečao pred njim oborenog pogleda, možda zaista i verujući da je on bog, imao je plamene oči, ali znao je da je to samo maska, plot, mladalačka obest u liku smernosti. U Vavilonu je još naučio da razlikuje muziku duša, a ova mu se nije svidela. Bila je lakomislena i istovremeno tupa, opčinjena svojim spoljašnjim likom u vidu maslinaste i glatke ploti. A Pitagora je mogao da oseti njen smrad, uz sve haljine, uz sve mirise, uz sve prelepe reči, uz sav poriv da je pomiluje, zagrli i na uvo šapne tajnu koja bi ga možda oživela... >>>