Slobodan Vukanović

Ilija Bakić: NAUČNO FANTASTIČNA POEZIJA SLOBODANA VUKANOVIĆA

Podelite sadržaj:

Ilija Bakić:

NAUČNO-FANTASTIČNA POEZIJA SLOBODANA VUKANOVIĆA

 

Slobodan VukanovićMada se za poeziju, kraljicu književnosti, uobičajeno kaže da je otvorena i bez ograničenja, u pitanju je (ipak) predrasuda. Mnoštvo pravila i šablona, na nivou forme i sadržine, sputava pesnički izraz  (ovde se, naravno, ne misli na osnovni limitirajući faktor čitave literature, na samo tkivo jezika i njegovu smislenost; stoga je fonatska poezija dadaista i signalista, u suštini, fenomen bliži muzici). S druge strane, kao ni sva druga ograničenja, ni ograničenja u poeziji nisu večita ali je njihovo ukidanje dugotrajan proces, koji iniciraju i započinju pojedinci odnosno grupe/pokreti, da bi, kasnije, promena bila prihvaćena i od ostalih koji se kreću istim prostranstvima

Naučna fantastika u poeziji jedan je od praznih tematskih smerova, kojim se upućuju tek retki pioniri, dok većina ostaje nezainteresovana za njih. Obzirom da je u pitanju relativno nov umetnički pogled na svet (a naučna fantastika upravo to zahteva: drugačije sagledavanje celokupne prošlosti, sadašnjosti i otvorenost prema budućnosti), mlad, spram milenijuma poezije, jedva pun vek, u odnosu prema njemu najlakše se sagledava (ne)fleksibilnost poetskog establišmenta. Naime, većina pesnika i kritičara pokazuje jasnu nameru da ostane u okvirima tradicionalnih pesničkih prostora (uz obazrivo prihvatanje novina koje donosi avangarda), nevoljna ili nesposobna da pojmi poglede od onih večnih-bezvremenih (kojima se a priori) bavi, što je vrlo obeshrabrujuća (ali razumljiva) pozicija za autora koji čini iskorak. Međutim, većina se ne zadovoljava samo time već i manje-više otvoreno pokazuje svoju netrpeljivost prema prestupnicima kritikama njihovih dela koje su, neretko, potpuno neargumentovane jer oni koji ih ispisuju ne razumevaju predmet kojim se bave.

Dakle, zbog rečenog pesnici koji se opredele za naučno fantastične (NF) teme, bivaju direktno ili indirektno obeshrabrivani (kao i ostali avangardisti), što dodatno opterećuje njihov položaj, jer upravo oni utiru staze u bespućima, dok njihove hvaljene kolege nastavljaju da dograđuju puteve generacija prethodnika. Među savremenim pesnicima ovih jezičkih prostora retki su oni koji su se odvažili da bar jednom uđu u NF svetove a još ređi oni koji ih konstantno pohode. Slobodan Vukanović jedan je od tih najređih.

***

Poetsku NF avanturu Vukanović započinje već u prvoj zbirci “Ljubibiće” (1973), ciklusom “Projekcija reči”. rva pesma ovog segmenta, “Nova verovanja”, spaja prošlost i budućnost u niz koji, od mikro vodi  ka makro svetovima, ka otvaranju novih, širih horizonata; neopozivost novog sagledavanja potvrđuje i zaključna pesma “Ako mi ostave”. Između ovih odrednica smešteni su stihovi (nazovimo ga tako) haotičnog kosmosa, u kojima se prepliće mitologija prošlog i ona stvorena u mogućim budućnostima na drugačijoj Zemlji, među drugačijim ljudima, ili u dubinama svemira. Fragmenti začudnih sudbina i postupaka, peszaža i događaja zapleteni su u pesme koje zrače snagom apokalipse i novog uzdizanja. “Balada o ljubičastoj materiji”, koja u 10 trostihova skicira moguće budućnosti, posvećena je Miroljubu Todoroviću, osnivaču signalizma u okviru koga je i postoji pravac “scijentizam”, upravo zaokupljen tematikom bliskom NF (Todorović je još 1965.g. objavio pesničku knjigu “Planeta” a 1970.g. poemu “Put u Zvezdaliju”, dva u potpunosti NF poetska ostvarenja). Donekle apartna spram pomenutih pesama je ona naslova “U kompju paviljonu elektron erotikonu” koja otvara poseban, dotad potpuno nepoznat svet virtuelne, mašinama generisane, stvarnosti  koja nudi neslućene mogućnosti iživljavanja svekolikih iskustava i emocija.

Vukanović je NF pesmama u prvoj knjizi uverljivo najavio  svoja interesovanja, najavljujući prostore kojima će se kretati.

***

Druga Vukanovićeva knjiga “Zvezdano perje” (1975) takođe donosi jedan ciklus NF pesama. Reč je o poslednjem delu zbirke, naslovljenom “Biografija magline”, koji sadrži većim delom pesme inspirisane terorom reklama-usrećiteljki, te odnosom svemir-razum i zovom zvezda da ih ljudi posete. Završene pesme u prozi, okupljene pod naslovom “Snimci kasete brodskog dnevnika”, slikaju ljude na putovanju kroz duboki svemir, njihove zanose i dileme, promene u psihi te sudbonosnu odluku da se sleti na novu planetu. Beskraj kroz koji se kreće krhki svemirski brod, nagoni ljude da preispituju suštinu svoje ljudskosti.

“Biografija magline” potvrđuje nastavljanje traganja započetih pesničkim prvencem i utvrđuje autorovu vezanost za NF tematiku.

***

Zanimljiva je konstrukcija prve dve Vukanovićeve knjige: u obe se kao poslednji našao po ciklus NF poezije. Ovakav postupak proizveo je zanimljive rezultate: nakon standardnih pesničkih tema, od ljubavnih, socijalnih do meditativnih, propuštenih kroz filtere ironije, uz dodatak etno-mitološkog sloja, stihovi o budućnosti, svemiru, odrastanju ljudske vrste, bacaju drugačije svetlo i na one koji im prethode, stavljajući ih pod drugačiji ugao gledanja i razumevanja (s jedne strane otkrivaju svu sićušnost ljudskog spram sveukupnog svemira a s druge potvrđujući njegovu dragocenost i jedinstvenost pred hladnoćom beskraja). U krajnjem, ova distanca izuzetno dinamizuje knjige potpuno otvorenim i zavodljivim finalima.

***

“Snimci kasete brodskog dnevnika” (1978) je knjiga u potpunosti uronjena  u svetove budućnosti. Segmenti “Besmrtno putovanje zvezdanih dečaka”, “Snimci kasete brodskog dnevnika”, “Na Andromedi čitaju Sapiens” jesu kaleidoskopska slika tadašnje/tamošnje svakodnevice, sa agencijama za svemirska putovanja, epidemijama na Mesecu, borbama robota, duhovitom porukom “žena Zemlje svojim muškarcima – Ti nemaš šrafove”, dok pesma-ciklus “Vetrosmeše za planete i planetoide” dočarava neobično ustrojstvo civilizacije bazirane na drugačijoj tehnologiji. Odlazak u svemir donosi nove probleme i ideale, menja vizuru razmeravanja čovekove pojedinačne sudbine, odnosno sudbinu vrste koja se menja. Umnogome su ovi stihovi paralelni sa prozom Artura Klarka ili Isaka Asimova koji, posebno prvi, insistira na kosmičkoj sudbini čovečanstva, na Zemlji kao kolevci iz koje će se ljudi vinuti prema beskraju. Zemlja postaje izvorište duboke sete ili mitsko božanstvo na drugim planetama. A opstanak na tim drugačijim svetovima neminovno traži promene u psiho-fizičko-društvenom ustrojstvu “homo kosmikusa”. Segment “Plazmoidno se šire hoministički nas skupljaju” upravo se bavi ovim mogućnostima (sličnim problemom bavio se i Džejms Bliš u klasičnom romanu “Zvezdane spore”). Knjigu zatvaraju poetske posvete Stanislavu Lemu, Brani Petroviću i Olji Ivanjiciki, umetnicima koji su dosegli ssvetlosne godine.

Zbirka “Snimci…” je Vukanovićev najobimniji i najširi zahvat u NF, kojim se uspostavlja prepoznatljivi poetski izraz, što u sebe uključuje ne samo stilske karakteristike i jezičke konstrukcije nego i široke raspone intelektualno-emotivnih stanja, od začudnosti do ironije.

***

Knjiga “Svemirska seoba Montenegro” (1984), nastavlja tragom “Snimaka…”, sa težištem na odvajanju od “matice Zemlje” (naslov romana Artura Klarka), transformaciju ljudske jedinke i društva, zaboravljanje starih tradicija i uspostavljanje novih, na strahu i “kraterima duboke nade”. Uobičajena, šablonizovana ikonografija budućnosti otkriva se i razara pesmama o čudnim poslovima i ispovestima robota (o bizarnosti sopstvenog postojanja), slikama kosmonauta kengura ili (ciničnoj) o crvenom paradajzu sa Zemlje koga proučavaju ljudski kolonisti na Mesecu. Poseban, do tada neprimenjivan ‘specijalitet’, jeste pesnikovo uplitanje u globalne pokrete i lokalnih elemenata i kolorita, što će, pored dodatnog ugla gledanja, otvoriti prostore za santimantalne ali i ironijske tonove. U delu pesama protagonisti su rasa Sagitarijusovaca, za koje ostaje nejasno da li su pravi vanzemaljci (kao oni sa Andromede) ili su u pitanju, u dubokom svemiru davno mutirani zemljani-osvajači, koji su zaboravili svoje pretke.

Mada nevelika obimom “Svemirska seoba…” novi je korak u Vukanovićevom sazrevanju kao NF pesnika.

***

Sedma Vukanovićeva pesnička zbirka “Kuda ćemo” (1988), sadrži dva ciklusa NF poezije. “Baladu o ljubičastoj materiji” čine 4 pesme iz knjiga “Ljubibiće” i “Snimci kasete brodskog dnevnika”, sada objavljene sa minimalnim izmenama u formi stihova. Ciklus “Tao je video ribu” otvar istoimena duga pesma koja obrađuje klasičnu NF temu nuklearne apokalipse i opstanka preživelih, u ovom slušaju šačice ljudi zatvorenih u podzemno sklonište, koji, po nagovoru mladih, rođenih na tom mestu, izlaze u spaljeni, raspadnuti svet i pokušavaju da nađu mesto u njemu. Naracija pesme ‘obuzdavana’ je slikovitim stihom tako da čitalac ipak nema utisak da čita priču. Pesme pod zajedničkim naslovom “Robot Veliša na zetskoj farmi uništio jedanaest ruža” pisane su u prepoznatljivom, vrcavom Vukanovićevom maniru fragmentiranja budućnostiu kojoj se mešaju (iz današnje vizure) bizarno i svakodnevno (a u budućnosti je to ‘samo’ normalno). Na ove se pesme nastavljaju “Vetrosmeše za planete i planetoide” poznate iz knjige “Snimci kasete…”, u kojima su pojedini stihovi formalno preraspodeljeni u odnosu na prvu verziju (a i njihovo značenje je, obzirom na pesme koje im sada prethode, promenjeno).

***

“Kuće mirišu na magle” (1994) donose, pod naslovom “Nisu nas razumeli”, 6 već znanih pesama. Čitava knjiga je koncipirana kao izbor poezije posvećene folklorno-mitsko.arhetipskim temama, uz uplive britkog šatrovačkog naturalizma ili NF iskoraka u nove horizonte.

***

Problem “gušeće narativnosti” u NF poeziji već je uočen i spoznat kao posledica potrebe da se objasne pojmovi u stihovima a koji ili ne postoje u sadašnjosti ili, ako i jesu u opticaju, imaju drugačije, izmenjeno ili sasvim novo značenje/sadržaje. Sličan problem postoji i u NF przi i naziva se “mrtva mesta u tekstu”. Od umetnikove spretnosti zavisi kako će izveći, u što je moguće većoj meri balast naracije/objašnjenja (obzirom da je potpuno izbegavanje nemoguće), odnosno kako će uspostaviti ravnotežu između ‘suvoparnih’ elemenata i razigranosti stiha. Kod Vukanovića se zapažaju nekolike taktike rešavanja ovog problema: stvaranje jezičkih kovanica (poznato i u poeziji Miroljuba Todorovića), čime se neki novi pojam  definiše u potpunosti opisno ili se uz ‘tehničku’ reč dodaje ‘lirska’; posredno pojašnjenje u stihovima koji slede, što umanjuje broj krtih, nelirskih mesta; upotreba termina koji su koliko-toliko u upotrebi (što ne znači i pravilnoj) i, konačno, upotreba pojmova bez dodatnih objašnjenja, što može voditi u pozitivnu mistifikaciju. Bez obzira na upotrebljeni ključ, Vukanovićeve pesme su pitke, razumljive, dakle ne ‘koče’ čitaoca niti ga sprečavaju da, zbog nepoznavanja značenja pojmova, ne sagleda celinu pesnikove misli. Naravno, određena obaveštenost tj. fundus znanja koje čitalac treba da poseduje se podrazumeva, i bez ispunjavanja tog uslova NF poezija se ne može razumevati.

***

Raspored ciklusa NF pesama u knjigama “Kuda ćemo” i “Kuće…” drugačiji je no u prve dve, naime, sada se oni ne pojavljuju na kraju već u sredini knjiga, što takođe menja dinamiku celina jer se na neočekivanim mestima drastično menja vizura prostora i vremena, što daje intrigantne rezultate.

***

Zbirku “Nije za nježne” (1998) otvara ciklus “Bude se krionistički ljudi” (nagrađen godišnjom nagradom Srpskog društva za naučnu fantastiku), i prati, u istoimenoj pesmi, ljude koji se, koketirajući sa lažnom besmrtnošću, podvrgavaju hibernaciji, da bi, nakon buđenja, za svoje daleke potomke predstavljali neobrazovane lutke, zrele za prevaspitavanje. Obrnutu varku vremena nalazimo u pesmi “DNK”, o osnovnom zapisu žive materije koji pamti nastanak, razvoj, sve stepenice uspenja života na planeti. “U Kompju paviljonu elektron erotikonu ili pilule ljubavi za doziranje hororom” Vukanović poseže za svojom stalnom temom programiranih virtuelnih doživljaja. Ciklus “Upamti ovu noć” čini serija pesama-ispovesti biljaka kao inteligentnih possmatrača i analitičara ponašanja svojih gospodara-ljudi, koji su, u osnovi, sasvim obična bića izgubljena u svojim strahovima i nadama. Pesma “Kolaž  čovjek” i “Ovo nije vijek za nježne” iz istoimenog segmenta, mračne su slike izgubljenosti u tehnološkoj civilizaciji koja nameće površnu egzistenciju jedinkama. Potvrdu ovog stava daje i ironijski intonirana pesma “Novo božanstvo vode” u kojoj Montenegrovci, operacijama postaju akva homini, nova božanstva vode. Humorni pomak beležimo i u pesmi “Isti su samo moj ima ih! ah! oh!” o crtačkom dvoboju čoveka i mašine. Pesme “Pjesnik i teleskop”, mada nije  direktno vezana za NF, objašnjava objašnjava fascinaciju svemirom, od čega je, kao prelomne tačke u kojoj vrednosti podležu novim merilima, korak do naučne fantastike, kao način razmišljanja i sagledavanja, sasvim lak i gotovo neminovan.

***

Knjiga “Nije za nježne” odstupa od dotadašnjih Vukanovićevih principa stvaranja celina obzirom da u njoj NF pesme čine polovinu sadržaja (ranije su  one bile u manjini osim, naravno, u potpuno NF zbirkama). Stoga je kontakt sa meditativno-etno-mitskim stihovima oštriji sa dubljim efektima intrigantne konfrontacije.

***

Vukanović je zbirkom “Nećeš mi vjerovati Amalija je postala vetrenjača” (1999) promovisao “poemuviz” novi književni pravac za XXI vek, kao sintezu umetnosti reči, zvuka i slike. Večina pesama u knjizi su naučno fantastične, počev od  uvodne, “Iz prstiju naučnika izvire svjetlost”, koja spaja astralnu svest, neuronske mreže i kvantnu mehaniku u Vavilonsku kulu uma. Novi fragmenti buduće svakodnevice jesu u stihovima pesme “Ao su vam potrebne oči oranž boje javite se robnoj kući ‘Plazmoidno srce'”, a poigravanje čudesima teorijske fizike u “Učestvujte u rebusu kvantne mehanike”; seansu virtuelne ljubavne igre nalazimo “U Kompju paviljonu elektron erotikonu ili kako sam vodio ljubav sa Amalijom Jezerski” a rezultate manipulacija u medicini u “Razgovoru sa Paunom Pietschom”; na njih se nastavljaju pesme “Srešćemo se u Labudovom jezeru”, o istinama i zabludama pronalazaštva, “Brojevi su naša stvarnost”, o (ne)shvatanju cifara i onoga što označavaju.

Naučna fantastika se pokazuje kao zahvalna tema poemuviz pesama obzirom na  njenu okrenutost budućnosti, čemu i pesnički pravac teži.

***

Kako je Slobodan Vukanović aktivan i agilan umetnik, nema potrebe za preterivanjima u završnoj reči ovog kratkog (i samim tim nepotpunog) ogleda. Evidentno je da se jedna nit njegovog stvaralaštva, ona okrenuta naučnoj fantastici, uspešno razvija iz knjige u knjigu, da je pesnik otvorio nekolike nove tematske krugove i izgradio sopstvene, prepoznatljive pristupe u njihovoj razradi, što ga, sveukupno, čini originalnom pojavom su savremenoj jugoslovenskoj poeziji.